Цамилло Бенсо ди Цавоур

Италија је у то доба разједињена на низ мањих држава, а сјеверни дио је под аустријском доминацијом. Цавоур обликује талијански национални програм: уједињење Италије на челу с Пијемонтом (односно савојском династијом), као уставне монархије по угледу на Енглеску и (након 1830.) Француску. Као заступник умјерене либерално-националистичке политичке идеологије супротставља се како реакционарном клерикаризму, тако и републиканству и револуционарном јакобинизму. Нарупрот ватреном револуционару и републиканцу Гиусеппеу Маззинију, води прагматичну, опрезну политику, служећи се дипломацијом и лукавствима.

Године 1847. оснива, с Цесареом Балбом лист "Ил рисоргименто". Године 1850. улази у владу Пијемонта као министар господарства. У годинама 1852.–1859. и 1860.–1861. је министар предсједник, који држи низ ресора укључујући и вањске послове. У сукобу с Аустријом налази савезника у Наполеону III.. Након успјешног ратовања 1859., Пијемонт добива Ломбардију. Цавоур искориштава републикански национално-ослободилачки покрет под водством Гарибалдија и Маззинија, да би земље средње и јужне Италије довео под савојску круну. У томе и успјева, те пред крај живота, 1861., проглашава уједињење талијанских земаља у Краљевину Италију, те постаје њен први министар предсједник.

Израз пијемонт ушао је у опћи политички рјечник као ознака за земљу или државу која има стожерну улогу у некој регији (а као метафора и шире, за неку стожерну силу).

Цавоуру се приписивала изјава, коју је на првом засједању талијанског парламента заправо изрекао други политичар (Массимо д'Азеглио): »Створили смо Италију; сада морамо створити Талијане.« Све претходне националне борбе заправо нису захватиле талијанске масе; насупрот уједињеној држави стајала је велика шароликост традиција, институција, менталитета и нарјечја.

Својим примјером снажно је утјецао на Бисмарцка, који десет година касније на сличан начин уједињује Њемачку под пруском круном. Утјецао је и на Николу Пашића и друге србијанске идеологе који су тежили стварању Велике Србије. Насупрот Пашићу, Светозар Прибићевић, идеолог интегралног југославенства, био је ближи концепцијама Маззинија. Србију су у посљедњим десетљећима XIX. стољећа почели називати "пијемонтом" јужних Славена. У Београду је нпр. прије Првог свјетског рата излазио дневни лист "Пијемонт".

Споменуту изјаву, парафразирану (»Створили смо Југославију; сада морамо створити Југословене.«), слиједили су идеолози Шестојануарске диктатуре (1929.-1935.).

У револуционарној години 1848., када је аустријска власт користила лојалне трупе из Хрватске за гушење побуне у Милану, насупрут огорчењу против Хрвата, у говору у парламенту у Торину истиче да улога бана Јосипа Јелачића није реакционарна; она је знак националног буђења јужнославенских народа. »Застава коју су развили Хрвати и други јужнославенски народи застава је славенска, а не, како неки други мисле, застава реакције и деспотизма. Њихова је ствар праведна и она ће у будућности побиједити.« Био је то израз солидарности потлачених народа у борби против аустријске круне.