Анаксимен

Анаксимен (грч. Ἀναξιμένης) из Милета (око 585–око 525. ст. е.) био је грчки филозоф, трећи и последњи припадник тзв. милетске школе, којом започиње европска и античка филозофија. Највероватније је био пријатељ и ученик нешто старијег Анаксимандра. I он је, као и Анаксимандар, написао једно дело "о природи", од кога је, међутим, сачуван само један мали фрагмент. Нешто веће светло на његово учење бацају записи које су нам оставили доксографи.

Анаксименово учење, бар на први поглед, изгледа као назадовање у односу на Анаксимандрово. Наиме, напуштајући теорију о апејрону, Анаксимен заправо следи Талеса када као пратвар и прапочело (ἀρχή) одређује један елемент. Према Анаксимену, међутим, тај елемент није вода, него ваздух (ἀήρ). У једном доксографском тексту читамо: "Анаксимен, Еуристратов син, Милећанин, пријатељ Анаксимандров, каже – као и он – да је природа, која лежи у основи, једна и безгранична, али да није неодређена – као што каже онај – него да је одређена и назива је ваздухом" (D. 13 А 5). До таквог закључка Анаксимен је можда дошао на основу феномена дисања, јер човек живи онолико дуго колико је кадар да дише, што је Анаксимена могло лако подстакнути да за битак узме ваздух. Он заправо и прави паралелу између човека и природе уопште: "Управо као што нас наша душа, будући да је ваздух, држи заједно, тако и дах и ваздух обухватају читав космос" (фр. 2). Стога је ваздух пратвар, битак света, из којег "настају рађајућа и рођена бића и она која ће се родити и богови и божанска бића, док остала бића произлазе из његових последица" (D 13 А 7).

Анаксимен настоји објаснити и начин на који сва друга бића и ствари настају из ваздуха, безграничног битка: "Својство ваздуха је ово: када је углавном једнако распоређен, он је за очи скривен; опажљив пак постаје по хладном и топлом, по влажном и по кретању. Увек се креће, јер ако се не би кретао, не би се ни преображавао; постајући гушћи и ређи, он се показује различитим: разређен постаје ватра, а згуснут даје ветрове. Из ваздуха по згушњавању настаје облак, а кад се још више згусне, настане вода; ако се згушњавање настави, ваздух се преображава у земљу; понајвише згуснути ваздух је камење. На тај начин, господари настајања су супротности топло и хладно" (D 13 А 7).

Тако Анаксимен, настојећи да објасни процес стварања из битка, уводи појмове згушњавања и разређивања. Сам по себи ваздух се не може опазити. Али ширењем и разређивањем он постаје ватра, згушњавањем пак претвара се у ветар, облак, воду, земљу и најзад камен. Разређивање се може схватити као рађање и растење, које се испољава као топло (разређивањем ваздух постаје топлији па стога тежи ка ватри), а згушњавање као смањивање и постепено губљење животности, што се испољава као хлађење (згушњавањем ваздух је све хладнији па стога тежи ка чврстом стању). У том губљењу животности наслућује се разликовање органског од неорганског. Примарни пар супротности топло–хладно је оно што вечну и бесмртну природу чини способном да из себе рађа сва бића. Из наведеног одломка види се такође и да је Анаксимен први који је извео сва четири тзв. елемента света: ваздух, ватру, воду и земљу, с обзиром да се пре њега ваздух није наводио као један од елемената.

Значајан моменат у Анаксименовом учењу је и повезивање сваког квалитета с квантитетом. Он је, наводно, приметио како је ваздух топао када га издишемо отворених уста, а хладнији када га издишемо затвореним устима. То би представљао експерименталан доказ његовог учења.

Слично Талесу, и Анаксимен је Земљу замишљао као равну плочу која лебди у ваздуху. Изгледа да се научна слика о Земљи тешко примала у Јонији: чак је и Демокрит наставио да верује како је она равна. Анаксимен је дао и једно необично објашњење дуге: према њему, овај феномен настаје зато што Сунчеви зраци падају на на густ облак кроз који не могу продрети. То је свакако представљало напред у односу на хомерску митолошку представу дуге као трага који за собом оставља Ирида, гласница богова.