Цесаре Боргиа
| Цесаре Боргиа | |
|---|---|
| |
| Портрет Цесаре Боргије из Палаззо Венезиа у Риму (око 1510.-10) | |
| Владавина | 17. аугуст 1498. – 12. март 1507. |
| Супруга | Цхарлотте д'Албрет |
| Дјеца | |
| Лоуисе Боргиа, Војвоткиња Валентиноиса | |
| Династија | Боргиа |
| Отац | Родриго Боргиа (папа Александар VI) |
| Мајка | Ваннозза Цаттанеи |
| Рођење | 13. септембар 1475. Рим, Папинска Држава |
| Смрт | 12. март 1507. Виана, Краљевина Навара |
| Покоп | црква Санта Мариа, Виана |
| Вјера | католичка |
Цесаре Боргиа шпањолски: Цéсар Борја (Рим, 13. септембар 1475. – Виана, 12. март 1507) био је политичар, кондотјер и високи црквени прелат (кардинал), члан породице Боргиа, данас позатој по интригама, окрутности и изопачености.[1] Цесаре је био инспирација Мацхиавеллију за његов лик владара у дјелу Ил Принципе.
Биографија
[уреди | уреди извор]Цесаре је рођен у Риму као ванбрачно дијете тадашњег кардинала Родрига Боргије и његове љубавнице, римске племкиње Ванноззе Цатанеи. Када му је отац изабран за папу као Александар VI, Цесаре који је дотада већ био бискуп Памплоне (1491), постављен је 1492. за надбискупа Валенције, па затим 1493. за кардинала, те генералног гувернера и легата Орвиета 1495.[1] Претпоставља се да је он особно 1497. дао убити властитог брата Гиованнија (војводу Гандија), папиног миљеника.[1]
Тих, амбициозан и одлучан, након полагања кардиналске заклетве 1498. у доби од само 17 година, добио је од француског краља као лено Кнежевину Валентиноис, коју је уздигао у ранг Војводства и тако постао војвода. Оженио се 1499. с Цхарлотте д'Албрет, сестром краља Наварре. С најамничком војском добијеном од француског краља и папиним парама, постао је одлучни војни фактор који није само бранио интересе Цркве него је ратовао за властити интерес, настојаћи створити властиту државу, па се 1500. умјешао у прилике у Имоли и Форлију. Када је добио положај викара цркве, увјерио је властитог оца и папу да се не веже с Арагонцима и тако не помути намјере француског краља који му је био савезник.[1]
Смакнуо је Алфонса Арагонског, кнеза Бисцеглие, мужа своје сестре Луцрезије и присвојио си Ромагну. Отворено је помогао Француску у рату за Напуљско Краљевство, а за свој рачун овај пут као војвода од Ромагне присвојио си је Војводство Урбино и Војводство Сполето.[1] Његово велико војводство било је на климавим ногама јер су одмах избиле побуне Урбину и Цамерину.[1]
Цесаре је као кондотјер и вјешти политичар разбио завјеру против Папинске Државе звану масакр из Сенигаллие и то у врло кратком времену, од 31. децембра 1502. до 18. јануара 1503. године, вјешто завадиши завјерике (Оливеротто Фермо, Вителлоззо Вителли, војвода Гравине и Паоло Орсини) и тако спасио државу, а након тог се проширио на Перугију и Циттà ди Цастелло.[1]
Његове даљње амбиције прекинула је нагла очева смрт 1503., у том тренутку имао је само 28 година. Након тог се поновно морао заклети на вјерност Колегију кардинала и заклети се да не фаворизира Шпањолце, папа Пио III оставио га је на положају, уз титулу викара и гонфалониера Ромагне.[1]
Сасвим другачији третман имао је за понтификата Јулија II, који је страховао од венецијанске пријетње за Рим, па је на Ромагну гледао другим очима. Цесаре, скрхан несрећом која га је задесила и болестан, постао је неодлучан, што је искористио папа и у новембру 1503. га ухапсио и затворио. Да се ослободи, морао је папи уступити добар дио својих земаља. Након тог је 1504. потражио уточиште у Напуљу али је, поновно ухапшен по налогу и оптужби самог папе, те протјеран у Шпањолску. Из заточеништва је побјегао 1506. с братом краља Наварре, а годину дана касније је погинуо у борби испод замка у Виану.[1]
Цесаре је без сумње био храбар и бескрупулозан човјек, ког је успут пратила невјеројатна количина среће. Био је у стању да невјеројатно брзо организира дипломатски или политички комплот, али његов успјех био је повезан с очевим положајем папе. Кад му је понестало очеве подршке почео је показивати знакове слабости и неодлучности у пресудним тренутцима, па његово понашање у том раздобљу треба проматрати у том свијетлу.[1]
