Други српски устанак
 |
После пропасти Првог српског устанка, српски народ се нашао у горем положају. Турци су настављали са убијањем људи, паљењем села, малтретирањем... Многе српске породице су побегле преко границе у Срем и Банат.
У Београду је обновљена власт Сулејман Скопљак-паше. Проглашена је амнестија за све српске устанике; у том смислу је извршена агитација и у Србији и међу избеглицама да се врате из Аустрије натраг у Србију. Заједно са народом коме су стајали на челу, Турцима су се предали неке војводе и кнезови из Првог српског устанка: архимандрит Глигорије Радоичић, Милош Обреновић, Лазар Мутап, Арсеније Лома, Милић Дринчић, Павле Пљакић, и Станоје Главаш "са својом дружином"...
Међутим, амнестија није била спроведена - почетак турске власти са Сулејман Скопљак-пашом је обележен терором, насилним скупљањем оружја, увођењем кулука за оправку градова и путева, суровим утеривањем намета и феудалних обавеза.
Оваква ситуација је изазвала поновно појављивање хајдука, који су и даље одржавали ратно стање у земљи. У Србији су великим интересовањем праћени међународни догађаји, поготово после војног успеха Русије против Наполеона. Прота Матеја Ненадовић је упутио молбу руском цару Александру да се Србија припоји Русији или да добије положај какве су имале Молдавија и Влашка под руским портекторатом.
Дошло је поново до сусрета кнезова који су добили онакву улогу коју су имали уочи претходног устанка. Помоћу проте Матеје српски кнезови су упутили молбе за помоћ Аустрији, Русији и осталим европским силама које су учествовале на Бечком конгресу.
Односи између Порте и Срба су се још више заоштрили. Упркос обавезама који су за Турке произилазиле из осме тачке Букурешког уговора, турска управа у Србији је даље наставила са дахијским начином владавине, насиљем, националним угњетавањем и економском експлоатацијом.
Управо због такве ситуације избило је неколико буна, да би у јесен 1814. године, у околини Чачка избила Хаџи Проданова буна. Али, због лоше организације, та буна је била убрзо угушена. У њеном угушивању учествовао је и сам Милош Обреновић.
Турци су и даље наставили са терором. Због тога, у пролеће 1815. године избија Други српски устанак. За вођу устанка је изабран Милош Обреновић. Оружане борбе су трајале око 4 мјесеца. Значајна је победа устаника код Љубића. Послије овог пораза, Прота упућује казнене војне јединице из Босне и Румуније према јужној и источној граници Србије, гдје су се концентрисале устаничке снаге. Босанска војска је претрпјела пораз на Дубљу.
Оружани сукоби са труском војском нису имале онај интезитет и оне размјере као у Првом устанку. Доста је утицала и ситуација на руском фронту и Наполеонов пораз; постојала је могућност руске интервенције на основу осме тачке Букурешког уговора, па је Порта започела преговоре са Србима. Дошло је до преговора Марашли Али-паше и Куршид-паше са Милошем Обреновићем и закључивања усменог договора Марашли Али-паше и Милоша.
Тако је прекинута оружана борба, мада то није прекинуло устаничке борбе за остварење циљева постављених 1804. и 1815. године. Оно добија само нове облике који одговарају новонасталој ситуацији - дуготрајни дипломатски преговори уз помоћ Русије. Турска је споразум схватила као коначни прекид борбе и устанка, али за Милоша Обреновића и устанике споразум је представљао основу за даље проширење повластица и полазну тачку у даљој борби за остваривање коначних циљева устанка - рушење турске феудалне владавине и успостављање сопствене власти.
Повластице које су добијене споразумом (скупљање данка од стране Срба, обезбјеђење од злоупотребе спахија и других турских чиновника, постављање кнезова по нахијама, основање Народне канцеларије у Београду...) давале су Србима извјесну самоуправу, која је омогућавала даљи економско-друштвени и политички развој.
Послије побједе Русије над Турском, миром 1828. године, ријешено је и српско питање. Издата су два нарочита султанова писма - хатишерифи 1830. и 1833. године, којима су се потврђивала самоуправна права кнежевине Србије. Једном посебном одредбом од 1833. године, феудалне обавезе су урачунате у годишњи данак који је Србија плаћала Порти. Овим формално је било ријешено аграрно питање и уништени су феудални односи и турска власт у Србији.
Повезано
[уреди | уреди извор]
[[Категорија:Устанци]