Енергетска ефикасност

Енергетска ефикасност или енергетска учинковитост је сума испланираних и проведених мјера чији је циљ кориштење минимално могуће количине енергије тако да разина удобности и стопа производње остану сачуване. Поједностављено, енергетска учинковитост значи упорабити мању количину енергије (енергената) за обављање истог посла (гријање или хлађење простора, расвјету, производњу разних производа, погон возила, и др.). Под појмом енергетска учинковитост подразумијевамо учинковиту упорабу енергије у свим секторима крајње потрошње енергије: индустрији, промету, услужним дјелатностима, пољопривреди и у кућанствима.

Важно је истакнути да се енергетска учинковитост никако не смије проматрати као штедња енергија. Наиме, штедња увијек подразумијева одређена одрицања, док учинковита упораба енергије никада не нарушава увјете рада и живљења. Надаље, побољшање учинковитости потрошње енергије не подразумијева само примјену техничких рјешења. Штовише, свака технологија и техничка опрема, без обзира колико учинковита била, губи то своје својство ако не постоје образовани људи који ће се њоме знати служити на најучинковитији могући начин. Према томе, може се рећи да је енергетска учинковитост првенствено ствар свијести људи и њиховој вољи за промјеном устаљених навика према енергетски учинковитијим рјешењима, неголи је то ствар сложених техничких рјешења. ^[2]

Потрошња енергије у згради овиси како о карактеристикама саме зграде (њезиног облика и конструкцијских материјала), карактеристикама енергетских сустава у њој (сустава гријања, електричних уређаја и расвјете, и друго), али и о климатским увјетима поднебља на којем се зграда налази. Основни појмови за анализу потрошње енергије у зградама су: топлински губици и добици, коефицијент проласка топлине, ступањ-дан гријања, ступањ корисног дјеловања. Они су кључни за одређивање енергетске или топлинске биланце зграде. Основна карактеристика постојеће изградње у Хрватској је нерационално велика потрошња свих типова енергије, првенствено енергије за гријање, али порастом стандарда све више и за хлађење зграда. Енергетска потрошња намијењена за гријање, припрему топле воде и кондиционирање зрака (климатизација), представља највећи дио енергетске потрошње у зградама

Зграде су највећи појединачни потрошачи енергије, а тиме и велики загађивач околиша. Због дугог животног вијека зграда, њихов је утјецај на околиш у којем живимо дуг и сталан и не можемо га занемаривати. Грађење се пречесто води као искључиво економски процес, а заправо је у првом реду еколошки, социјални и културни феномен, који треба задовољити људске потребе и жеље. Економски интереси често имају пуно већу моћ од еколошких интереса. Нагли развој тржишта, економије, продор и утјецај капитала и медија с једне стране и невјеројатно ширење градње у Хрватској у задње вријеме, остављају траг на архитектонским остварењима које су често упитне квалитете. ^[3]

Успјешна примјена мјера енергетске учинковитости у зградарству темељи се на:

• повећању топлинске заштите постојећих и нових зграда;
• повећању учинковитости сустава гријања, хлађења и вентилације;
• повећању учинковитости сустава расвјете и енергетских трошила;
• увођењу енергетског цертификата као сустава означавања зграда према годишњој потрошњи енергије.

Енергетски цертификат је документ којим се исказују енергетска својства зграде, а његова основна сврха је пружити власницима и корисницима зграда информацију о енергетским својствима зграде. Како би се смањило непотребно расипање големих количина све скупље енергије у зградама уводи се цертифицирање. Сектор зградарства посебно је значајан као потрошач енергије, јер у укупној потрошњи енергије судјелује с око 40%, с превладавајућим трендом сталног пораста потрошње, али и великим потенцијалом уштеде енергије у потрошњи за гријање, припреми топле воде, климатизацији и расвјети. Слични цертификати већ су годинама обвезни на свим кућанским електричним уређајима у трговинама, па су потакнули многе да размисле какав уређај купити, те је ли по цијени најјефтинији уређај баш и најповољнији. Јер многи су прави, скривени “гутачи” електричне струје, па кад се продајној цијени приброје и трошкови њихова рада, неријетко постају и најскупљи.

Градња куће за сваког је појединца велик изазов, али и велика инвестиција. Прије самог почетка градње куће треба одлучити о пуно ствари: колико велика ће бити кућа, колико и каквих ће имати просторија, од каквих ће материјала бити изграђена, какви ће бити прозори, какав кров, какво гријање, хлађење, изолација и фасада, а у посљедње вријеме и каквог ће кућа бити енергетског стандарда – обична, нискоенергетска или пасивна. ^[4]

Називи нискоенергетска кућа и пасивна кућа не означавају директно начин саме градње куће, већ првенствено означавају потрошњу енергије за гријање. Овакве се куће данас граде како би се уштедјело на енергији за гријање и хлађење, те преко тога и смањило загађење околиша тј. смањило испуштање угљиковог диоксида у природни околиш. Осим уштеде и очувања околиша таквим се начином градње уједно и повећава угодност живљења. Треба нагласити да се до назива нискоенергетска или пасивна кућа не може доћи само подебљањем изолације и замјеном столарије. Код таквих се кућа мора посветити пуно пажње првом кораку - пројектирању – које код таквих кућа обавезно мора бити мултидисциплинарно, што значи судјеловање стручњака из више поља, од архитекта, стројара, електричара до грађевинара. ^[5]

Нискоенергетска кућа је зграда с годишњом потрошњом енергије за гријање, односно енергетским бројем од 40 до 60 кWх по метру квадратном. То је добро топлински изолирана кућа (по могућности са зраконепропусним фасадним плаштем и кровиштем), те уграђеном квалитетном столаријом остакљеном вишеслојним стаклом. За гријање се у таквој згради у правилу користи неки од традиционалних сустава гријања и гријаћих тијела, али могуће је примјенити и обновљиве топлинске изворе као дизалицу топлине и сунчеве топловодне колекторе. Сустав вентилације се изводи без искориштавања топлине отпадног зрака путем измјењивача топлине.

Тролитарска кућа је напреднији облик нискоенергетске кућа чија је годишња потрошња енергије за гријање смањена на свега 30 кWх по метру квадратном, односно еквивалентну годишњу потрошњу од 3 литре ложивог уља по метру квадратном стамбеног простора. За разлику од класичне нискоенергетске куће, ова кућа у начелу подразумијева додатно побољшање енергетске учинковитости уградњом сунчевих топловодних колектора за потрошну топлу воду, топлинску пумпу и/или уређаја за рекуперацију зрака (измјењивача топлине између излазног отпадног зрака). Такођер, оваква кућа мора имати побољшану топлинску изолацију у односу на класичну нискоенергетску кућу.

Пасивна кућа је енергетски најштедљивији облик нискоенергетске грађевине која својим обликом, дебљином топлинске изолације, врстом и величином отвора, као и њихова остакљења, те уградњом уређаја за искориштавање топлине земље или подземних вода, али и уградњом уређаја за вентилацију са искориштавањем топлине отпадног зрака – рекуператора, остварује угодно становање и зими и љети без уобичајених сустава за гријање и климатизацију. Дозвољена годишња потрошња за енергије за гријање за овај тип куће смије износит највише 15 кWх по метру квадратном.

Пасивна сунчева архитектура је појам који се односи се на грађевине које су грађене тако да саме дјелују уједно као сунчев колектор и спремник топлине. Овакав начин кориштења Сунчеве енергије је врло учинковит и јефтин, јер није потребна никаква додатна опрема. Грађевина грађена према пасивним сунчевим правилима не мора бити скупља од класичне, јер бит пасивне сунчеве архитектуре лежи у добром, функционалном дизајну, а не у кориштењу неке специјалне технологије. Резултат овакве градње може бити смањење потребе за другим горивима у сврху гријања чак и до 90%. Пасивна сунчева енергија је далеко учинковитија и пуно јефтинија од активних сунчевих сустава, јер за почетак није потребно купити никакву опрему. Осим тога код активних сустава је потребно улагати додатну енергију за дистрибуцију акумулиране топлине, најчешће електричну енергију за погон пумпе која топлу воду тјера кроз радијаторе. Лоша страна приче је то што једном већ изграђена грађевина, ако није у самом процесу градње грађена у складу с пасивним сунчевим начелима, никако или тешко може постати пасивном соларном грађевином. ^[6]

Нулта енергетска кућа јест врста објекта који уз помоћ сустава искориштења прије свега сунчеве енергије, али и других обновљивих извора енергије покрива сву своју потрошњу тијеком године. Она у својој суштини није неовисна о јавним опскрбним мрежама (прије свега ту се мисли на електричну мрежу), но у повољним увјетима она вишак произведене електричне енергије пласира, док у неповољним увјетима преузима енергију из јавне мреже тако да је коначна биланца поравната. У правилу овакве зграде имају 40 до 60 цм дебео слој топлинске изолације, немају традиционалан сустав гријања, те користи спремник топлине којим премошћују потребе за топлином у облачним данима.

За разлику од нулте енергетске куће, енергетски неовисна кућа није овисна о јавним опскрбним суставима, те сву потребну енергије за гријање, хлађење, потрошну топлу воду, трошила у домаћинству и расвјету добива прије свега примјеном претворбе и похране сунчеве енергије. За топлинску енергије то се остварује примјеном сунчевих топловодних колектора и спремника топлине, док се за електричну енергију користе фотонапонски сустави и батерије. Како зграда није прикључена на јавне суставе опскрбе енергијом и енергентима, вишак произведене енергије из љетних мјесеци се похрањује за примјену зими. Разина изолације и величина и реализација отвора су као код нулте енергетске куће.

Плус енергетска кућа или кућа електрана је напреднији облик енергетски неовисне куће која прикључак на јавну електричну мрежу користи искључиво за пласман вишка произведене електричне енергије коју продају те у својој основи, захваљујући примјени обновљивих извора енергије функционира као електрана.

Топлинска изолација зграда смањује топлинске губитке зими, прегријавање простора љети, те штити носиву конструкцију од вањских увјета и јаких температурних напрезања. Топлински изолирана зграда је угоднија, продужује јој се животни вијек и доприноси заштити околиша. Добро познавање топлинских својстава грађевинских материјала један је од предувјета за пројектирање енергетски ефикасних зграда. Топлински губици кроз грађевни елемент овисе о саставу елемента, оријентацији и коефицијенту топлинске водљивости λ. Што је коефицијент проласка топлине У мањи, то је топлинска заштита зграде боља. ^[7]

На топлинску заштиту утјечу дебљина слоја топлинске изолације и коефицијент топлинске водљивост материјала λ (W/мК). Понуда топлинско изолацијских материјала на тржишту је разнолика, а можемо их подијелити на анорганске и органске материјале. Од анорганских материјала највише се користе камена и стаклена вуна, док је међу органским материјалима најпопуларнији полистирен или стиропор. Већина уобичајених топлинско изолацијских материјала има коефицијент топлинске водљивост к = 0,030-0,045 W/мК, па потребна дебљина за коефицијент проласка топлине У = 0,40 W/м²К износи 8-11 цм. Код топлинске изолације не смијемо занемарити улогу материјала од којих неки већ имају врло високе топлинске карактериситке као што су порозирана термо опека и пробетон. Ти материјали замјењују од 8-25 цм топлинске изолације овисно о дебљини зида.

Остали материјали с топлинско изолацијским својствима су и глина, перлит, вермикулит, кокос, памук, лан, дрвена вуна, целулоза, плуто, балирана слама и друго. Све већа потражња за топлинско изолацијским материјалима у све већим дебљинама довела је до развоја нових технологија, па се тако данас у свијету могу наћи и прозирна и вакуумска топлинска изолација. Прозирна изолација омогућава пријем Сунчеве енергије и пријенос у зграду, а истовремено спријечава као и обична топлинска изолација губитке топлине из зграде. Вакуумска изолација ради се у модуларним панелима, а због изузетних изолацијских својстава потребне су знатно мање дебљине од конвенционалне топлинске изолације за иста топлинска својства. Ова је изолација још увијек врло скупа и примјењује се највише код санација објеката гдје није могуће уградити веће дебљине изолације због нпр. споменичке вриједности објекта.

Топлинску изолацију вањског зида, у правилу, треба изводити додавањем новог топлинско-изолацијског слоја с вањске стране зида, а изнимно с унутарње стране зида. Изведба топлинске изолације с унутарње стране зида неповољна је с грађевинско-физикалног стајалишта, а често је и скупља због потребе додатног рјешавања проблема дифузије водене паре, строжих захтјева у погледу сигурности против пожара, губитка корисног простора и др. Постава топлинске изолације с унутарње стране зида је физикално лошија, јер иако постижемо побољшање изолацијске вриједности зида, значајно мијењамо топлински ток у зиду и основни носиви зид постаје хладнији. Због тога посебну пажњу треба посветити изведби парне бране како би се избјегло настајање кондензата и појава плијесни.

Такођер, топлински треба изолирати и дио преграда које се спајају с вањским зидом. Санација постојећег вањског зида изведбом изолације с унутарње стране изводи се изнимно код зграда под заштитом, када се желе избјећи промјене на вањском прочељу зграде због њезине повијесне вриједности. Код изведбе топлинско-изолацијског слоја с вањске стране зида могућа су два рјешења завршног слоја који штити топлинско-изолацијски слој и остатак зида од вањских атмосферских утјецаја. Прво рјешење карактеризира изведба вањског заштитног слоја пуноплошним лијепљењем на топлинско-изолацијски слој (тзв. компактна фасада). Код другог рјешења заштитни је слој у облику појединачних елемената учвршћених на одговарајућу подконструкцију на начин да између заштитне облоге и слоја топлинске изолације остане слој зрака који се вентилира према ван (тзв. вентилирана фасада).

Индустрија грађевинских материјала нуди много варијанти цјеловитих сустава ових двају начина топлинске изолације зидова, при чему за оба рјешења дебљина топлинскоизолацијског слоја не би требала бити мања од 10 до 12 цм, чиме би се вриједност коефицијента проласка топлине У зида смањила на од око 0,25 до 0,35 W/м²К. То се може постићи и без уградње топлинске заштите одабиром квалитетнијих материјала за грађење као што су порозирана опека и поробетон, а с тим да дебљина зида остаје иста (класична опека +изолација.

Примјер 1: Ако успоредимо двије куће исте површине, једна грађена од шупље опеке без икакве изолације, а друга од брушене порозиране опеке 38 цм, разлика у трошковима (уштеда) за гријање може бити и до 7 пута! У случају неизолираног зида од шупље опеке дебљине 29 цм, У = 1,67 W/м²К, топлински губици износе оквирно 134 кWх/м² зида. У случају зида од Поротхерм опеке 38 цм без изолације уз употребу топлинске жбуке 4 цм, У = 0,26 W/м²К, топлински губици износе оквирно 25 кWх/м² зида.

Примјер 2: Ако успоредимо двије куће исте површине, једна грађена од пуне опеке без икакве изолације, а друга од шупље цигле 25 цм и с топлинском изолацијом од 10 цм, разлика у трошковима за гријање може бити и до 6 пута! У случају неизолираног зида од шупље опеке дебљине 19 цм, У = 1,67 W/м²К, топлински губици износе оквирно 134 кWх/м² зида. У случају изолације зида од опеке 25 цм са 10 цм камене вуне, У = 0,32 W/м²К, топлински губици износе оквирно 26 кWх/м² зида. Оно на што морамо посебно обратити позорност јест дебљина носивих зидова, која не смије бити мања од 24 цм према "Техничком пропису за зидане конструкције" због трусно подручја.

Постављањем топлинске изолације с вањске стране зида ријешити ћете и проблеме с кондензацијом паре (од кухања, туширања, сушења одјеће) која се јавља због ниске температуре зида, те настанак гљивица и плијесни. Такођер ће и топлински угођај у простору бити бољи због повећане температуре зида. Топлинска изолација штити зграду од штетних вањских утјецаја и њихових посљедица (влага, смрзавање, прегријавање) чиме јој продужујемо вијек трајања.

Сам материјал од којег се изграђује вањски зид може имати врло различита топлинска својства. Најбољи материјали са стране термичке изолације за вањски зид су порозирана термоопека и поробетон. Поротхерм брушена опека, у дебљинама од 30 до 50 цм, има вишеструко боља термоизолацијска својства од класичне опеке. Коефицијент проласка топлине износи за термо опеку Поротхерм дебљине 50 цм У = 0,14 W/м²К, дебљине 38 цм У = 0,29 W/м²К, дебљине 30 цм У = 0,39 W/м²К, а чак и термо опека дебљине 25 цм има У = 0,54 W/м²К. Топлинска проводљивост тих опека креће се од λ=0,09 - 0,14 W/мК, док се тај коефицијент за обичну класичну шупљу опеку креће око λ = 0,45 - 0,52 W/мК. ^[8] Yтонг термоблок дебљине 40 цм има коефицијент проласка топлине У = 0,30 W/м²К. ^[9]

Прозор је елемент вањске овојнице зграде који омогућава дневну расвјету простора, поглед у околицу, пропуштање Сунчеве свјетлости у зграду и прозрачивање простора. Прозор је најдинамичнији дио вањске овојнице зграде, који истовремено дјелује као пријемник који пропушта Сунчеву енергију у простор, те као заштита од вањских утјецаја и топлинских губитака. Прозори и вањски зид играју велику улогу у топлинским губицима зграде јер заједно чине и преко 70 % укупних топлинских губитака кроз овојницу зграде.

Губици кроз прозоре дијеле се на кондукцијске губитке, те на губитке вентилацијом, тј. провјетравањем. Ако збројимо трансмисијске топлинске губитке кроз прозоре и губитке провјетравањем, укупни топлински губици кроз прозоре представљају више од 50 % топлинских губитака зграде. Губици кроз прозоре обично су десет и више пута већи од оних кроз зидове, па је јасно колику важност игра енергетска ефикасност прозора у укупним енергетским потребама зграда. У складу с новим Техничким прописом, коефицијент проласка топлине за прозоре и балконска врата може износити максимално У = 1,80 W/м²К. Док се на старим зградама коефицијент У прозора креће око 3,00-3,50 W/м²К и више (губици топлине кроз такав прозор износе просјечно 240-280 кWх/м² годишње), еуропска законска регулатива прописује све ниже и ниже вриједности и оне се данас крећу у распону од 1,40-1,80 W/м²К. На сувременим нискоенергетским и пасивним кућама тај се коефицијент креће између 0,80-1,40 W/м²К. Препорука за градњу сувремене енергетски учинковите зграде је користити прозоре с коефицијентом проласка топлине У < 1,40 W/м²К.

У укупним топлинским губицима прозора судјелују стакло и прозорски профили. Прозорски профили, неовисно о врсти материјала од којег се израђују, мора осигурати: добро бртвљење, прекинути топлински мост у профилу, једноставно отварање и низак коефицијент проласка топлине У. Стакла се данас израђују као изолацијска стакла, двослојна или трослојна, с различитим плиновитим пуњењем или премазима који побољшавају топлинске карактеристике.

Иако је удио крова заступљен са свега око 10-20 % у укупним топлинским губицима у кући, кров има посебно важну улогу у квалитети и стандарду становања. Он штити кућу од кише, снијега, хладноће и врућине. Најчешћи облик крова на обитељским и мањим стамбеним зградама је коси кров. Врло често се простор испод косог крова намјењује за становање иако није одговарајуће топлински изолиран. Код таквих случајева појављују се велики топлински губици зими, али и још већи проблем прегријавања љети. Ако кров није топлински изолиран, кроз њега може проћи и 30 % топлине.

Накнадна топлинска изолација крова је једноставна и економски врло исплатива, јер је повратни период инвестици��е од 1 до 5 година. За топлинску изолацију косих кровова треба користити незапаљиве и паропропусне топлинско изолацијске материјале, као што је нпр. камена вуна. Детаљ споја топлинске изолације вањског зида и крова треба ријешити без топлинских мостова. Ако простор испод косог крова није гријан, тј. није намијењен за становање, топлинску изолацију треба поставити на строп задње етаже према негријаном тавану. Препоручљива дебљина топлинске изолације на косом крову износи 16-20 цм. Изолацију треба поставити у два слоја; један слој између рогова, а један слој испод рогова како би се спријечили топлински мостови. Топлинску изолацију с доње стране најчешће затварамо гипсаним плочама или дрветом.

Равни кровови су највише изложени атмосферским утјецајима од свих вањских елемената зграде. Зато је важно квалитетно их изолирати и топлинском и хидроизолацијом, те правилно ријешити одводњу оборинских вода. Равни кров може бити ријешен као проходни, непроходни или тзв. зелени кров. У складу с тиме изводи се завршна обрада крова.

Конструкције пода на тлу разликују се од подних конструкција према негријаном простору по носивој бетонској подлози и хидроизолацији. Топлински губици према терену износе до 10 % укупних топлинских губитака. Код новоградњи се под на терену треба топлински изолирати што већом дебљином топлинске изолације, док је код постојећих зграда таква мјера углавном економски неисплатива, због већих грађевинских захвата који је прате. Међутим, економски врло исплативе мјере су топлинска изолација стропне конструкције према негријаном тавану, те подне конструкције према негријаном подруму. Такођер, потребно је топлински заштитити и подне конструкције изнад отворених пролаза. Код поставе топлинске изолације важно је топлински изолирати цијелу вањску овојницу без прекида топлинске изолације, како би се утјецај топлинских мостова смањио на минимум.

Топлински мостови су мања подручја у овојници зграде кроз које је топлински ток повећан ради промјене материјала, дебљине или геометрије грађевног дијела. Постављањем изолације на овојници куће (зидови, кров, под) изолирати ћете и већину топлинских мостова. Изолацијом топлинских мостова избјећи ћете и кондензацију на појединим дијеловима конструкције.

Топлински мост је појам који се користи у градитељству и стројарству. У градитељству је то мање подручје у омотачу гријаног дијела зграде кроз које је топлински ток повећан ради промјене материјала, дебљине или геометрије грађевног дијела. Због смањеног отпора топлинској пропустљивости у односу на типични пресјек конструкције, температура унутарње површине преграде на топлинском мосту мања је него на осталој површини, што повећава опасност од кондензирања водене паре. Овисно о узроку повишене топлинске пропустљивости, разликујемо двије врсте топлинских мостова:

• конструктивни топлински мостови – настају код комбинација различитих врста материјала;
• геометријски топлински мостови – настају услијед промјене облика конструкције, нпр. углови зграде.

Уз квалитетну топлинску изолацију вањске овојнице куће, избјегавање јаких топлинских мостова предувјет је енергетски ефикасне градње. Поставом топлинске изолације с вањске стране можемо избјећи већину топлинских губитака код топлинских мостова. Позиција прозора у зиду такођер игра важну улогу у избјегавању топлинских мостова. Ако је могуће прозор треба бити смјештен у нивоу топлинске изолације. Ако то није могуће потребно је топлински изолирати шпалете око прозора. Појам је познат и у техници хлађења и климатизацији гдје осим цјевовода треба изолирати и арматуру (вентили итд.), причврснице и овјеснице, тако да се по читавој дужини цјевовода спријечи успостава топлинских мостова, односно продор топлине на локалном дијелу цјевовода.

Изградити зграду без топлинских мостова готово је немогуће, али уз правилно пројектиране детаље топлинске заштите утјецај топлинских мостова можемо смањити на минимум. Детаље топлинских мостова за Поротхерм опеку у АутоЦаду можете скинути са wеб страница проивођаћа. Потенцијална мјеста топлинских мостова су конзолне истаке балкона, истаке стреха кровова, спојеви конструкција, спојеви зида и прозора, кутије за ролету, нише за радијаторе, темељи и друго. Зато на њих, при рјешавању конструктивних детаља, треба обратити посебну пажњу. По завршетку изградње, квалитету градње и топлинске заштите могуће је додатно провјерити термографским снимањем.

Задатак гријања стамбених простора је осигурање одговарајућих увјета у простору како би се остварила топлинска равнотежа између људског тијела и његове околине и тиме остварио осјећај угоде. Чимбеници који утјечу на угодност су осим одјеће и физичка активност, температура зрака, температура зидова, влажност зрака, брзина струјања зрака и његова квалитета. Гријањем просторија може се утјецати само на два од наведених чимбеника, а то су температура зрака и температура зидова. На остале чимбенике може се утјецати само путем сустава климатизације простора.

Средња температура зрака у просторији (осјетна температура) и средња температура зидова морају бити равномјерне по цијелом простору и то у подручју од 20 °Ц до 22 °Ц (± 1°Ц), при чему се успоставља трајна равнотежа између тјелесне топлине настале метаболичким процесима и оне одане околини. Од сустава гријања тражи се могућност регулације температуре у одређеним границама и с одређеном брзином реакције. Сустав гријања мора бити такав да не утјече на квалитету зрака и увјете угоде у просторима (штетни плинови, прашина, бука, пропух).

Задаћа вентилације у зградама је стална замјена онечишћеног зрака из просторије, свјежим зраком из слободне атмосфере ради одржавања потребних хигијенских увјета неопходних за здрав и угодан боравак људи. Улога вентилације је такођер загри��авање зрака ако је потребно, одстрањивање сувишне влаге и штетних плинова из простора, те расхлађивање зрака у љетном раздобљу. За угодно становање и очување здравља и пуне радне способности особа, важне су сљедеће препоруке:

• температура зрака зими у стамбеним би просторијама требала бит 21 ± 1 °Ц. Љети су угодне температуре између 24 и 26 °Ц;
• одступања средње температуре ободних површина (зидови) од температуре зрака, не смије износити више од 2 до 3 °Ц;
• зими је удобна релативна влажност зрака од 40% до 50%, а љети 50 ± 5%. Вриједности испод 30% медицински су непожељне, јер имају за посљедицу исушивање дишних путева;
• брзина струјања зрака у зони боравка особа требала би бити од 0,1 до 0,3 м/с.

Расхладне јединице које се користе у стамбеним просторима најчешће су компресијски расхладни сустави за хлађење зрака, при чему је кондензатор хлађен зраком. Као радне твари у расхладним суставима користе се халогенирани угљиководици (фреони) из скупине ХФЦ-а, које још називамо еколошки прихватљиве радне твари (Р407Ц, Р410А). Још увијек се у постојећим уређајима користи и радна твар Р22 из скупине ХЦФЦ-а, али због штетног утјецаја на разградњу озона, њена упораба у новим уређајима је забрањена од почетка 2006.

Топлинске пумпе или дизалице топлине су сустави јефтиног и еколошки чистог начина гријања, оне могу црпити топлину из воде, земље или зрака. Раде на принципу сличном као и расхладни уређаји. Основни процес који објашњава њихов рад је лијевокретни Царнотов кружни процес. Топлинске пумпе најчешће користе фреоне као расхладни медиј, а могу и неке друге плинове (нпр. амонијак). Најједноставнији облици топлинских пумпи су клима уређаји који грију и хладе, тзв. инвертери. Они црпе топлину из зрака, најлакши су за уградњу и најјефтинији. Сложенији облици који дају и више енергије су сустави који се укапају под земљу гдје се користи унутарња топлина земље која подиже температуру расхладног медија (најчешће неког од плинова фреона). Топлинске пумпе данас још нису стекле широку примјену иако су бољи извор гријања од фосилних горива која полако нестају, загађују околиш и имају сталан пораст цијена.

На припрему потрошне топле воде (ПТВ) у просјечном кућанству у континенталном дијелу Републике Хрватске отпада отприлике 20% укупне годишње потрошње топлинске енергије, док се остатак троши на гријање простора (~73%) и кухање (~7%). У приморским дијеловима тај је удио енергије за припрему ПТВ-а још и већи. Просјечни грађанин потроши дневно од 200 до 300 литара питке воде, од чега у просјеку од 40 до 70 литара отпада на потрошну топлу воду температуре 45 °Ц која се углавном користи за одржавање особне хигијене и прање посуђа. У сезони када нема гријања припрема, ПТВ-а представља појединачно највећи издатак за енергију једног кућанства, без обзира који се енергент користи. Учинковита припрема и кориштење ПТВ-а може стога знатно утјецати на смањење укупних трошкова за енергију у кућанству.

У Хрватској је данас врло тешко наћи кућанство које нема доступа до електричне енергије. Већина кућанства у Хрватској опремљена је штедњаком, хладњаком, леденицом за дубоко замрзавање, перилицом рубља, бојлером за припрему топле воде, те телевизором и радиопријемником. Такођер, у сталном порасту је број кућанстава која уз наведену опрему имају и сушилице рубља, перилице посуђа, микровалне пећнице, особна рачунала, те уређаје за хлађење унутарњег боравишног простора.

Једна трећина (33%) укупно утрошене електричне енергије у хрватским кућанствима користи за гријање простора и припрему санитарне топле воде. Наравно, у кућанствима у којим се електрична енергија користи за гријање и припрему топле воде, њен удио у укупно утрошеној енергији је битно већи и врло често прелази и 60%. Приказана биланца се односи на цијели сектор кућанства и треба узети у обзир да се у добром дијелу кућанстава за гријање и припрему топле воде користе други енергенти као на примјер природни плин или топлина из јавног топлинског сустава. Осувремењивањем сустава гријања и припреме санитарне топле воде, те замјеном електричне енергије природним плином, укапљеним нафтним плином или евентуално биомасом, отворио би се велики потенцијал за смањење потрошње електричне енергије. Ако је електрична енергија једини доступан енергент за гријање простора, уграђивањем дизалице топлине, умјесто електричних радијатора или пећи, може се, уз задржавање истога ступња угодности боравка у простору смањити потрошња електричне енергије за 2 до 4 пута. Уградњом дизалице топлине уз гријање зими, исти уређај се користи и за евентуално хлађење простора у љетним мјесецима.

Велики удио електричне енергије која се троши у кућанским апаратима (хладњаци, леденице, перилице, сушилице итд.), те за кухање (штедњаци, пећнице), указује на чињеницу да се у Хрватској још увијек користи размјерно велики број старих, енергетски мање учинковитих, електричних уређаја. Висина укупних трошкова у кућанству изравно овиси о потрошњи електричне енергије појединих кућанских уређаја. Значајне уштеде у потрошњи електричне енергије се могу остварити ако се потрошачи приликом замјене или купње нових уређаја одлуче и на купњу нове генерације нешто скупљих уређаја који троше ��ање електричне енергије. То су сви они уређаји с посебном ознаком енергетске учинковитости, који својим купцима доносе трајно ниже кућанске трошкове и смањују укупну потрошњу електричне енергије у цијелој земљи.

Уштеда увођењем новог расвјетног сустава са штедним жаруљама, састоји се од неколико елемента: уштеда електричне енергије због смањене потрошње расвјетног сустава, уштеда на трошковима набаве због дуљег вијека трајања жаруље, уштеда електричне енергије због смањења додатног загријавања простора узрокованог расвјетом (уштеда на хлађењу простора), повећана удобност и сигурност због веће поузданости расвјетног сустава, смањење оптерећења напојних водова. Ипак треба напоменути да као и све флуоресцентне цијеви, тако и штедна жаруља садржи живу, која је врло отровна, и због тога су велики проблеми с одлагањем упорабљених жаруља, које нису добре за околиш.

• Зелена енергија
• Министарство градитељства и просторног уређења - енергетска учинковитост Архивирано 2014-06-27 на Wаyбацк Мацхине-у
• Енергетск�� цертифицирање и енергетски цертификати