Ернст Флоренс Фриедрицх Цхладни

Ернст Флоренс Фриедрицх Цхладни
Рођење	30. студеног 1756. Wиттенберг, Њемачка
Смрт	3. травња 1827. Wроцłаw, Пољска
Држављанство	Нијемац
Поље	Физика, глазба
Познат по	Изванземаљско поријекло метеорита, Цхладнијеве фигуре процјена брзине звука

Ернст Флоренс Фриедрицх Цхладни (Wиттенберг, 30. студеног 1756. – Бреслау, данас Wроцłаw, 3. травња 1827.), њемачки физичар и глазбеник. Описао фигуре које је добио, на ковинским плочама посутима пијеском, повлачењем гудала или ударцем батића. Цхладнијеве фигуре показују чворне точке титрања плоче, а облик им овиси о начину побуде и о мјесту гдје се притиском прста присилно створи чворна точка. Утврдио је брзину ширења звука у разним плиновима. Први је устврдио (1794.) да су метеори изванземаљскога (козмичкога) подријетла. ^[1]

Главни чланак: Метеорит

Метеорити представљају најисконскији материјал који нам је на располагању. Потјечу из времена настанка Сунчева сустава. Уједно су и први изванземаљски предмети које је човјек дотакао, а да притом није био тога свјестан. Стољећима су представљали недокучиву тајну. Како су били нађени на тлу послије врло запаженог пролаза кроз атмосферу, прозвани су "небеским камењем". Биле су постављене хипотезе да су метеорити производи далеких вулканских ерупција, или да настају од камења након удара муње. Постојала је и хипотеза међупланетарног исходишта. Подржавао ју је Ернст Цхладни, који је 1794. установио системску везу између појава болида и налазишта метеорита. Алоис вон Wидманстäттен открио је 1808. да јеткана (нагризана) површина пререза жељезног метеорита, који је 1751. пао код Храшћине (Храшћински метеорит) у Хрватском загорју, показује врло својствене облике којих нема у жељезу које потјече из Земљине коре. Тиме је нађен начин да се жељезни метеорити одреде и много година касније након пада. Данас се у музејима чува преко 7 000 метеорита с укупно више од 500 тона тежине. Међу њима има око 1000 метеорита покупљених након пада пошто су бљеском били најављени. Остали су случајно нађени. Занимљиво је да је на Антарктици покупљено око 5 000 примјерака. Највећи нађени камени метеорит има више од 1 тоне (пао у Кини 1976.), а жељезни 60 тона (Метеорит Хоба, Намибија).

На путу кроз атмосферу, тијело метеорита се загријава до 10 000 °Ц и дроби. Топлина не утјече на материјал дубље од површине 1 - 2 мм, јер се прије растали вањски слој него што се топлина пренесе у средину метеорита. Вањски слој се распрскава и испарава. Они камени метеорити који се покупе убрзо након пада показују стакласту, оцакљену кору, а кору од жељезног оксида у облику скрутнутих капи ако су жељезни. Због чеоног отпора зрака, метеорит се већином успорава и стиже на тло у слободном паду. То је разлог зашто при њихову приземљењу често нема експлозивне појаве. Метеорит се знаде забити у дубину од неколико метара, но каткада оштећење тла једва да се и види. Већа тијела у атмосфери битно се не успоравају, па пустоше површину и стварају кратере. I Земља је посијана ударним кратерима као и остала небеска тијела, но кратери су маскирани и преобликовани накнадним геолошким процесима. Замијећени остаци кратера називају се астроблеми (грч. звјездане ране). ^[2]