Еуген Савојски

Еуген Савојски
Еуген Савојски
Рођење	(1663-10-18)18. 10. 1663. Париз
Смрт	21. 4. 1736. (доб: 72) Беч

Еуген Савојски (Париз, 18. 10. 1663. — Беч, 21. 4. 1736), принц, аустријски војсковођа и државник. Сматран је највећим војсковођом свога времена. Он је потомак споредне линије савојске куће. Овај човек, који је био странац у Хабзбуршкој монархији, заиста је волео своју другу отаџбину, а волео је и царски дом. Пореклом Италијан, по одгоју Француз, постао је једна од најистакнутијих особа у Аустрији, ратујући под девизом "Аустрија изнад свега". Одбачен од Луја XIV због свог изгледа, са осамнаест година је ступио у царску војску, веома брзо напредовао у служби и извојевао низ веома значајних победа за Хабсбуршку монархију током блиставе педесет двогодишње војничке каријере, предводећи царску војску у ратним метежима крајем XVII и почетком XVIII века када се Европа одбранила од Турака, распадала се царства и настајали замеци великих националних држава у средњој и западној Европи.

Од дана када је постао главнокомандујући царске војске до зенита своје војничке каријере територија Хабзбуршке монархије увећана је за више него дупло. Сем што је предводио Аустријанце на бојном пољу стизао је да обавља и бројне државничке послове које су му поверавали цареви које је служио. Био је први генерал после Монтекуколија који је постао председник Дворског ратног савета, најважније војне институције у Царству. У исто време је био војсковођа и обављао посао гувернера Низоземске. Али овај велики генерал је стизао да се докаже и на другим пољима. Слободно време је попуњавао преписком са филозофима, међу којима се истиче Готфрид Вилхелм Лајбниц. Потомства није имао, али је човечанству оставио велелепни дворац Белведере у Бечу и још низ објеката величанствене архитектуре широм Хабсбуршке монархије. После смрти, од библиотеке принца Еугена, која је била чувена по великом броју књига, настала је Аустријска национална библиотека. Многим уметницима је био мецена, од којих су нам остала значајна дела.

Рођен је у Паризу, у Хотелу Соасон, 18. октобра 1663. године. Еугенови родитељи су пореклом Италијани. Његова мајка, Олимпија Манћини, била је Мазаренова синовица и он ју је 1647. године из Рима довео у Париз, где је у краљевској палати одрастала поред краља Луја XIV. Надала се да би могла постати краљица, али после Лујеве женидбе она се 1657. године удала за Еугена Мауриција, најмлађег сина Томе Франца, принца карињанског и грофа соасонског, и најмлађег брата грофа Витора Амадеа Савојског, који је био ожењен ћеркома Анрија IV, француског краља. Еуген Маурицио и Олимпија су имали петорицу синова, од којих је Еуген био најмлађи, и три ћерке. Постојале су сумње да је био ванбрачни син Луја XIV, но Луј се снажно трудио да оповргне ове сумње. Родитељи су мало времена проводили са децом. Еуген Маурицио је био војник у француској војсци, заповедник од Кампање и шеф Швајцарске гарде, и доста времена је проводио на фронту, док је Олимпија била склона судским интригама и деци је посвећивала врло мало пажње. 1673. године је чак пала сумња на њу да је отровала свог мужа, а потом да је чак и планирала убиство краља. Не чекајући суђење 1680. године је из Француске отишла за Брисел остављајући Еугена да га пазе његова бака, Марија Бурбонска, принцеза карињанска, и тетка маркгрофица баденска, мајка принца Лудвига Баденског. Са десет година, процењујући да је Еуген психички и физички слаб да издржи напоре војничког живота краљ је одредио да треба да се посвети духовном животу. Али Еуген ни најмање није марио за овим животом; читао је преко воље свој требник, а на против није се могао растати од Курција, Тацита и Цезара. Тадашње ратно доба Луја XIV утицало је на њега више него витешка дела што их је у тим књигама читао. Фебруара 1683. године млади принц је све изненадио својом намером да приступи војсци. Када је замолио Луја XIV да му да место у војсци, краљ, који није показивао наклоност према Олимпијиној деци после њеног одласка за Брисел, одбио је његов захтев и био врло непријатно изненађен што Еуген, када је дошао код њега на аудијенцију није, као плашљиви племићи из Версаја, пребледео пред краљевским величанством и што није као они пао ничице када га је краљ упитао шта жели.

Студирао је математику и природне науке. Ступио је у аустријску војску након неуспјелог покушаја да буде примљен у француску армију. Пошто није могао да постане војник у својој домовини, Еуген је решио да окуша срећу у иностранству. Један од његове браће, Луј Јулије, је ступио у Царску војску годину дана раније, али је погинуо на почетку османске опсаде Беча. Када је вест о братовој погибији стигла у Париз, Еуген је решио да оде у Беч са надом да ће преузети команду над јединицом коју је водио његов брат. Његов братић, Баденски маркгроф, био је један од водећих генерала у царској војсци, као што је то био и Еугенов даљи рођак, Максимилијан Емануел, изборни кнез Баварске. Еуген је напустио Париз у ноћи 26. јула 1683. године. Истакнувши се у ратовима против Турака код Беча, Пеште и Београда и против Француза у Пијемонту постао је генерал, а 1693. и фелдмаршал. Од 1703. до смрти био је п��едсједник Дворскога ратног вијећа / савјета. Био је исто толико способан државник и политичар колико и војсковођа па је имао велики утјецај на вођење послова у Аустрији прве половине 18. стољећа.

За великог везира у Османском Царству 3. новембра 1676. године постављен је Кара Мустафа-паша. Био је више заинтересован за питања спољне политике, а поготово за рат против Аустријанаца, него за решавање унутрашњих проблема. Између 1676. и 1681. године, Кара Мустафа-паша покреће војне походе против Руса у Украјини, који у целини гледано и нису били толико успешни. Споразум у Радзину, склопљен фебруара – марта 1681. године са Русима, означио је повлачење османске одбрамбене линије на Дњепар и на Буг, признавање Цара као владара Русије, његово право заштите православне цркве у Јерусалиму, као и стварање православне патријаршије у Москви. Из свега тога произашле су претензије Руса да штите православце у Османском Царству као и сукоби са патријархом Цариграда. Међутим, Угарска је посебно бринула Кара Мустафа-пашу. Пошто је признао Текелија као владара те земље 1682. године, а да би спречио могућност аустријске инвазије, он је почетком 1683. године окупио јаку војску која је требало да потврди османски ауторитет над Угарском и да освоји Беч, како би се отклонила свака претња са Запада. Политичко вођство Османског Царства је процењивало да је, услед заокупљености Леополда I сукобом са Француском око територија у западнонемачким областим и Текелијем у Мађарској, дошао прави тренутак за коначан обрачун, те је 20. фебруара 1683. објавило рат Хабзбуршкој монархији. Спојивши се са трупама татарског кана Мурата Гиреја, Османска војска од 100.000 војника, која је 1. априла кренула из Једрена уз Дунав и преко Прекодунавља према Бечу, лако је заузела Веспрем, Тату и Папу. Леополд I уопште није био спреман за овај рат, ни дипломатски ни војно. Имао је само обећање свог зета, баварског кнеза Максимилијана Емануела II, да ће му обезбедити 8.000 војника за одбрану Беча. Дан пре него што је османска сила кренула из Једрена, Леополд I је закључио споразум са пољским краљем Јаном III Собјеским. Према споразуму, Цар је био обавезан да опреми 60.000, а пољски краљ 40.000 војника. Папа је успео да спречи француски напад на Немачко царство и интензивно је радио на стварању противтурског савеза.

Пошто није имао довољно ни војске, а ни времена за напад на османску војску, или евентуалну одбрану мађарских или хрватских територија Леополд I се одлучио само за одбрану Беча. Палатин Пал Естерхази, земаљски судија Никола Драшковић и капетан Прекодунавља Адам Баћањи заузели су са 18.000 – 20.000 војника положаје дуж река Ваг и Рабе, а Царска војска се постројила за одбрану наследних хабзбуршких земаља и Беча. Када је османска војска прешла реку Рабу, главнокомандујући хришћанске војске Карло Лотариншки се са главнином армије повукао иза реке Лајте, а цар Леополд се са двором 7. јула преселио у Линц. Недељу дана после пресељења двора у Линц почела је опсада Беча која је трајала од 14. јула па до 12. септембра 1683. године. Еуген је стигао код Цара Леополда средином августа. Иако није био Аустријанац имао је хабзбуршко порекло. Његов деда, Тома Франц, оснивач карињанске линије савојске династије, био је син Катарине, ћерке шпанског краља Филипа II и праунук Цара Карла V. Али већи утисак на Цара је оставило то што је принц Еуген био братић савојског грофа Витора Амадеа, надајући се да би он могао бити веза за сарадњу са Савојом у неком будућем рату са Француском. Ове чињени��е, његова аскетска појава, као и то што је био пребег од омрзнутог краља Луја XIV, су му обезбедиле топлу добродошлицу у краљевом штабу и место у царској војсци.

Недовољно припремљено за одбрану, становнишво Беча, заједно са командујућим генералом Ернестом Ридигером Штархембергом јуначки се бранило. Мада се град како-тако одупирао не би могао издржати да му у помоћ не стиже пољска војска. Турци су се 2. септембра налазили надомак Бурга. Међутим, 12. септембра савезничка армија која је бројала око 70.000 војника: баварске, саксонске, царске и мађарске трупе, али већином Пољаци, под командом пољског краља и Карла Лотариншког, напала је турску војску и нанела јој тешке губитке код Каленберга, надомак Беча. 15.000 Пољака које је краљ Јован Собјески довео стајали су на десном крилу. Левим крилом заповедао је гроф Карло Лотариншки и са њим маркгрофови Херман и Лудвиг Баденски и генерали Капрара и Леслије. На овом крилу борила су се и тридесет и три принца, међу којима је био и Еуген, под директном командом Лудвига Вилхема, маркгрофа од Баден – Бадена и својом великом храброшћу је скренуо пажњу на себе. У бици је великики везир изгубио 10.000 војника и комплетан логор с опремом. Хришћани су овојили богат плен: 300 комада тешког наоружања, 15.000 шатора, ратне трубе и заставе, шатор великог везира са свим ратним благајнама и уредима, шест стотина кеса пуних пијастера, оружје, коњску опрему. Беч је био спашен, Цар се после три дана вратио у престоницу те је наградио све витезе који су својом храброшћу и издржљивошћу спасли град, а поред тога Царевину и хришћанство. I Еуген се удостојио царске милости. Пошто се истакао храброшћу у низу битака, добио је чин пуковника и постао командант драгонског (коњичког) пука у Куфштајну. Османска претња била је заустављена, али није била отклоњена. Што се Турака тиче, после пораза, војска се повлачи према Угарској, а царско-пољска армија их је гонила и принудила на битку код Паркања 12. октобра где је турска војска доживела још један пораз. Погинуло је 7.000 турских војника, а заробљено је 1.200. Следило је ослобођење стратешки важног Естергома. 27. октобра. Пошто је поново био побеђен, велики везир се зауставио у Београду, да ту проведе зиму и да осмисли нови поход, планиран за следеће пролеће. Међутим, у Истанбулу, противници Кара Мустафа-паше успели су да убеде султана Мехмеда IV да уклони великог везира. Овај је на зимовнику у Београду 25. децембра 1683. године удављен по највишој заповести.

Захваљујући дипломатским залагањима папе, марта наредне године створена је Света лига, коју су чиниле, сем папе и немачки Цар, Пољска и Млетачка република. Двадесетогодишњи мир закључен са Француском спречио је Луја XIV да диверзијама на западном фронту помогне свог турског савезника. Исте године је Еуген Савојски са драгонским пуком у оквиру царско-мађарско-баварске војске учествовао у борбама под Будимом, где се посебно истакао својом храброшћу и смелошћу и ту је био рањен у руку. Будим је успешно бранио Шејтан Ибрахим-паша са гарнизоном од 10.000 Османлија, а опсада Будима је у новембру морала престати јер су се у седишту командног штаба појавиле тешке болести.

Рат против Османске империје 1686. године узео је веће размере уласком у рат Русије и Бранденбурга. Цар Леополд II је уз помоћ немачких кнежевина ангажовао 60 – 74.000 људи под командом Карла Лотариншког и Баварског изборног кнеза Максимилијана II Емануела за опсаду Будима 1686. године. Наравно ту су били принц Еуген Савојски и маркгроф Лудвиг Баденски. Будим је био турски бедем у хришћанској земљи. Већ у јуну се јуришало четири пута безуспешно и са великим губицима. Напослетку, пошто су до 1. септембра сукобљавали више пута са великим губицима са обе стране и пошто је један градић заузет, јурнули су хришћани 2. септембра са свих страна. Еуген је тога дана заповедао таборском стражом. Али он није желео да изостане из битке, те је продро кроз једну капију. Слава хришћанства била је невиђена када је главни угарски град дошао опет у руке хришћанства. По паду Будима велики везир Сулејман одступио је према Београду. Аустријанци су затим проширили своју власт у јужној Мађарској акцијом маркгрофа Лудвига Баденског. Максимилијан Емануел заволео је младог принца Еугена, те га је замолио да путује са њим у Млетке на месојеђе и Еуген га је послушао.

У фебруару 1687. године вратио се Еуген у Беч, а у јуну је био у опсади код Осека (Осијека). Велики везир је похитао са 20.000 војника да би спасао овај град и сударио се са царском војском код Мохача. Овде је 12. августа на брду Харшањ (Харсáнy) Карло Лотариншки остварио сјајну победу и тиме је скинута мрља која је хришћанима овде нанета пре сто шездесет година у поразу од Турака. У овој бици Еуген је са својим пријатељем и рођаком принцем Комерсијем био један од првих у шанчевима. Он је Цару однео и глас о овој сјајној победи. После битке код Харшања 1687. године у којој је успешно гонио Турке, освојио је са сјахалим драгонима њихов логор. Исте године добио је чин генерал – пуковника. Шпански краљ Карлос II га је наградио орденом Златно руно, а од свог рођака грофа Амадеа Савојског је добио на управу две грофовије.

Пораз је изазвао побуну турске војске, која је својевољно кренула према Цариграду (Истамбулу). У престоници, главне личности у држави одлучили су да свргну султана Мехмеда IV, који није био свестан озбиљности догађаја који су се одвијали у Царству, и да га замене његовим братом Сулејманом II, који је ступио на престо 8. новембра 1687. године. То није било довољно да се обуздају јаничари, који су , почетком марта 1688. године, освојили царску палату, ублили великог везира и посејали неред по Истамбулу. Међутим, становништво се, услед ексцеса који су починили, дигло против њих. Султан је тада одлучио да реагује; нови велики везир, Текирдагли Бекри Мустафа-паша успео је да победи побуњенике и да поново успостави мир у престоници. Све је ово знатно олакшало операције у Мађарској и Хрватској, допринело слому целог сремског одбрамбеног система и отворило пут ка „капији Балкана“, Београду.

Аустријанци су од Турака тада преузели и Петроварадин и одмах приступили изградњи нових фортификацијских објеката. У то време тврђава је била мања него данашња. Унутрашњи део ограђен је зидом правоугаоног облика, са три куле, који се с источне стране ослањао на спољни бедем. На јужној страни подигнуто је утврђење од три земљана бастиона с палисадама и ровом пуним воде. На северној страни изграђено је слично утврђење које се спуштало до Дунава. Турци поново заузимају Петроварадин 1690. године, а Аустријанци га враћају наредне године и предузимају обимне радове око уређења и појачања тврђаве. Изграђен је и Леополдов бастион, те јужни и источни део Горњег града.

Користећи се немирима у Турској, Аустрија је 1688. године наставила операције. Аустријанци су кренули према Београду 30. јула. Сутрадана су поставили логор у Сланкамену, а у ноћи између 5. и 6. августа заузели положаје на Сави од остружничке скеле до Земуна. Њихова војска састојала се од преко 38.000 војника под врховном командом баварског изборног кнеза Максимилијана Емануела. Одуставши од намере да пређе на другу обалу Саве, сераскер Јеген Осман-паша припремао се за одбрану Београда копањем рова који је обухватио све варошке џамије и грађењем земљаних утврда око моста на Сави. Срби који су до тад копали ове шанчеве једноставно су прешли у аустријски табор. Форсирање Саве трајало је два дана готово неометано. Већина Јеген-пашиних војника побегла је с положаја када је непријатељ по месечини спустио своје чамце у Саву. Тако су Аустријанци 7. августа поставили мост код Аде Циганлије и по њему до наредног јутра пребацили сву своју војску. 10. августа сераскер Јеген Осман-паша је напустио Београд пошто га је његова војска опљачкала и запалила. 14. августа почело је аустријско бомбардовање Београда из свих расположивих батерија. Опсада града је трајала до 6. септембра, када је град заузет на јуриш. Принц Еуген учествовао је у опсади Београда. 6. септембра, после два сата битке ситуација за аустријску војску била је врло лоша. Београђани су се бранили свим снагама. Ватра са града за тренутак је зауставила Аустријанце кад су се већ налазили на отвореним проломима градских бедема. Изборни гроф баварски, видевши неред у својој војсци и губитке које су сваког тренутка трпели, похита са принцем Еугеном, који иако млад, већ је био генерал у Царској војсци, прикупе војску па јуначки поведу у ватру. Обојица су исукали своје мачеве, па повикаше војницима :“За нама мили синови, да победимо или изгинемо!“ . Ту се Еуген први попео на пролом а за њим најбољи војници и добровољци. Неки јаничар му је ударцем расцепио шлем и ранио га, али је Еуген једним ударцем убио Турчина. I Максимилијан је био овде рањен. После великих напора и веома тешке битке, царска војска је освојила град и продрла у њега са великим огорчењем. Покољ је био грозан, много је Турака побијено. У опсади је погинуло 278 Аустријанаца и 7.000 Турака оба пола и свих узраста.

Кад је Француска 25. септембра 1689. године повела рат против Немачког Царства, дошло је до промене ситуације у Бечком рату. Аустрија је пренела тежиште операција на Рајну. Пре тога је још 9. јула 1686. године Цар са Шпанијом, Шведском и Баварском је образовао Аугзбуршку лигу којој су касније приступили Енглеска и Шпанија. Рат је почео наредбом Луја XIV да француске трупе заузму Палатинат (Фалачку) и Келн. Против Француске је цела Европе, убрајајући ту и два последња значајна савезника, Бранденбург и Савоју, који се један за другим одмећу. Француска војска је у пуном броју. На њеном челу налазе се двојица војсковођа, маршал од Луксембурга и генерал Катина. На челу морнарице био је адмирал Турвил. Операције започињу једним великим ударцем, пустошењем Палатината и области Трев-Вормс, Шпајер и Хајделберг, које је смислио Лувоа да би ставио празан простор између непријатеља и француских граница. Из одбрамбеног става према Царству, Французи прелазе у напад на три фронта. У Низоземској, маршал од Луксембурга гомила заставе и победе над царском војском и Виљемом III : код Флерија 1690, Штајнкерка 1692. и Нервиндена 1693. године. У Италији, Катина продире у Савоју и побеђује Виториа Амадеа код Стафарде 1690. године и Марсаље 1693. године. На мору, француска морнарица најпре штити искрцавање Џемса II у Ирској држећи на одстојању у Бевезијеу уједињење морнарице Холандије и Енглеске. 30. јуна 1690. године француска флота је напала уједињену флоту Холандије и Енглеске код Бичи Хеда у Ла Маншу, и због тога што је енглески адмирал Херберт, сада Лорд Торингтон, био суревњив на Холанђане, не желеши им помоћи, Французи су остварили потпуну победу, па пловећи даље Каналом, запалили су мало село Тенмут. Али услед грешака Луја XIV, који сања само о томе да помогне злосрећне намере Стјуарта, у мају 1692. године претпела је тешке губитке у борби са надмоћнијим непријатељем и била готово уништена у бури код Ла Уга. У Шпанију су бомбардовали Аликанте и Барселону 1691. године, заузели 1693. Херону, и 1697. године саму Барселону. Међутим главне операције одвијале су се на простору данашње Италије. Овај рат је био лична и професионална фрустрација за принца Еугена. Био је присутан у бици код Мајнца, где је био лакше рањен, а потом се пребацио у Пијемонт код свог рођака грофа Амадеа Савојског када се овај прикључио Великом савезу 1690. године. Унапређен у коњичког генерала, он је у Торино стигао у друштву свога пријатеља, принца Комерсија. Супротно Еугеновим саветима, Амадео је инсистирао на судару са француском војском код Стафарде и претрпео је пораз. Само Еугенова разборитост и добро управљање коњицом која је штитила одступницу сачувала је његовог рођака од катастрофе. Еуген је био разочаран понашањем војника и њихових команданата током рата у Италији. У Беч је писао да би непријатељ одавно побеђен када би војници извршавали своје задатке. Тиме је постао неподобан у очима главнокомандујућег Царске војске, Грофа Карафе, који му је претио и избацивањем из војне службе. У Бечу је принчево понашање протумачено као превише опуштено и арогантно за једног младог војсковођу. Ипак, Цар је био импресиониран Еугеновом страшћу за решавањем државних питања и унапредио га је у фелдмаршала 1693. године. Када је исте године на место главнокомандујућег Царске војске уместо грофа Карафе, који је умро, дошао гроф Капрара Еугену се чинило да је коначно дошла шанса за одлучну акцију. Међутим, гроф Амадео Савојски, не верујући у победу и све више страхујући од хабзбуршког утицаја у Италији у односу на француски, започео је тајне преговоре са Лујем XIV ради преласка на његову страну. На дан 23. јуна 1696. године Виторио Амадео је закључио мир у Торину којим ј уговорено да му се врати Пињерол, последња база француске доминације са италијанске стране Алпа, и да се његова кћер Марија Аделаида уда за војводу од Бургоње, старијег дофеновог сина. Шпанци и царска војска, угрожени у Италији, повукли су тада своје трупе из Миланске области. Еуген је изгубио поверење у свог рођака, али је ипак извршавао своје обавезе према њему из поштовања што је био на челу династије из које је и он потекао, али однос међу њима никад више није био срдачан. Војне почасти у Италији су свакако припадале француском маршалу Катини, али је Еуген одлучним акцијама решио да поврати војнички част и углед и да оконча рат између Француске и Аугзбуршке лиге. У Ријсвику октобра 1697. године потписан је низ уговора. Француска је вратила Немачком Царству тврђаве Трир, Филипсбург, Брајзах и Фрајбург које је добила миром у Најмегену 1678. године. Само је Стразбур остао као додатак француској одбрани. Скоро читава Лорена је враћена свом војводи. Француске снаге које су напале Каталонију повучене су; Луксембург, Шарлероа, Ат, Монс и Куртре су поново постали упоришне тачке Шпанске Низоземске. Леополд се поново могао окренути борбама на Истоку.

Док је Еуген боравио у северној Италији у Бечком рату су се настављале борбе. Лудвиг Баденски, који је преузео вођење војске пошто је Максимилијан Емануел повучен на западно ратиште, продужио је 1689. офанзивне операције у Србији, потукао Турке 30. августа код Баточине и 24. септембра код Ниша, а потом је освојио Видин. У Османској царевини 25. октобра 1689. године је дошао на власт Велики везир Фазил Мустафа-паша Ћуприлић. Већ у новембру Турци су предузели контра офанзиву под командом Халил-паше, заузели Скопље и Качаник, тукли Аустријанце на Косову пољу и приморали их да се повуку у Ниш. Мустафа Ћуприлић је 15. јула 1690. године кренуо из Једрена са око 122.000 људи и, освојивши Пирот, Ниш и Смедерево, 1. октобра стигао пред Београд, који се предао 8. октобра. Велики везир Мустафа повео је 1691. године нов ратни поход и код Београда прешао Саву. Главнина аустријске војске под вођством Лудвига Баденског кренула је преко Сланкамена према Земуну 12. августа, али су се повукли према Сланкамену због бројне надмоћности туске војске. 19. августа 1691. године Лудвиг Баденски је однео победу над огромном турском армијом. Погинуло је око 20.000 турских војника, као и велики везир Мустафа Ћуприлић , а на аустријској страни је било око 7.300 мртвих и рањених.

Аустријска војска прешла је затим у офанзиву у Мађарској и Трансилванији и заузела Карансебеш и Нађварад. Крајишници су у октобру енергичним чишћењем од Осека до Славонског Брода потиснули турске посаде преко Саве, па је Славонија коначно ослобођена од Турака.

Енергични султан Мустафа II развио је 1695. године већу оперативну активност у Банату, који је опет потпао под турску власт. Фридрих Август I, саксонски изборни кнез, пошао је 1696. године из Петроварадина на Темишвар али је прекинуо опсаду, а султан Мустафа га је потукао код Олашина, данашњег Хетина, на Бегеју 26. августа. У бици се истакао српски подвојвода Јован Монастерлија са својим војницима. Заробио је Шаркан-пашу са двадесетак Турака. Пошто је извојевао победу, султан се преко Хетина, Сакула и Јабуке вратио у Београд, из којег је 1. октобра отишао у Једрене.

Цар Леополд I, уместо Фридриха Августа кога су Пољаци изабрали за свог новог краља, поставља Еугена Савојског за главнокомандујућег аустријске војске. Њему је поверен тежак задатак да осујети планове Мустафе II. Као најмлађи аустријски фелдмаршал добио је 1697. године команду над самосталном армијом. Царским декретом од 5. јула 1697. године Савојски је постављен за команданта. Истог дана када је именован за врховног команданта Царских трупа у Угарској, Савојски је поднео Цару план о ратовању против Турака. Он предлаже да се, с обзиром на одмакло време и због недостатка новца, не може офанзивно иступати него је потребно управљати се према покрету непријатеља. Трупе треба лоцирати на простору између Дунава и Тисе где војска неће оскудевати у намирницама и сточној храни. Затим се штити простор између Драве и Саве од упада Турака из Београда. Принц Еуген је чекао великог везира Мустафу са 65.000 добро ушанчених војника код Петроварадина. Након што је допловио Дунавом на челу хабзбуршке војске, Еуген Савојски, на своје велико изненађење од стране шајкашких граничара бива дочекан топлом чоколадом. Ова белешка из дневника његовог ађутанта представља први писани документ о чоколади на овим просторима.

У јуну 1697. године султан је кренуо у трећи поход против Угарске и Ердеља. Београђани су од 10. до 19. августа поново посматрали силну турксу војску коју је пратила речна флота састављена од 16 галера, 30 фрегата и 30 шајки. После преласка из Београда у Панчево, султан је променио своју прошлогодишњу маршруту утолико што је из Баната прешао у Бачку код Титела који је освојио, па преко Вилова и Ковиља кренуо према Сегедину. До Песира близу Остојићева стигао је 8. септембра, а сутрадан је поставио логор у Сенти на обали Тисе и почео се припремати за прелаз преко Тисе у Банат пошто је одустао од намере да оде у Сегедин. Турци нису случајно изабрали Сенту као место за прелазак преко реке; погодност коју је пружао тај терен саме су се наметале. Од речних лађа - шајки - Турци су импровизовали понтонски мост и почели да прелазе реку. Еуген, који се налазио код Сентомаша , пође за њим усиљеним маршом, уз помоћ српског официра Јована Текелије, који га је претходно обавестио да султан напушта Бачку, пљачка околину Сенте и спрема се да пређе у Банат, пречицом прође разливене мочваре и стигне великог везира Мехмед Елмас-пашу, који је водио 135.000 добро наоружаних људи, код Сенте на Тиси.

Његове побједе над Турцима (предвођеним султаном) код Сенте 1697, код Петроварадина 1716. и код Београда 1717. значиле су прекид турских освајања у Еуропи, а резултати тих побједа, Карловачки односно Пожаревачки мир, којима је Аустрија стекла велике дијелове Хрватске и Славоније, Банат, сјеверну Србију, дио Босне, Влашке, Угарске и Ердељ, значили су учвршћење Аустрије у Подунављу. Побједе Еугена Савојског над Французима у Шпањолском насљедном рату (1701-1709) значиле су истодобно јачање аустријских позиција у западној Еуропи, гдје је Француска била у првом плану политичких збивања.

I поред инструкција Дворског ратног савета, да због бројне инфериорности избегава офанзивне операције, енергични Еуген је прешао у наступање и, у бици код Сенте 11. септембра 1697. године, одсудно поразио Турке, чиме је одлучио исход аустро-турског рата 1683-1699. године.

Тек што је Еуген мислио да отпочне битку, дошао је курир из Беча са писмом и наредбом од ратног суда, у коме му се каже да се на сваки начин битка избегне. Принц је узео писмо и наредбу и стрпао их у џеп, па је отпочео борбу са својом војском. Одлучио је да са 40.000 људи изврши обухватни напад на турски мостобран са 43 пешадијска батаљона и 48 топова у центру, 4 пешадијска батаљона, 53 ескадрона коњице и два топа на десном и 4 пешадијска батаљона, 59 ескадрона и 10 топова на левом крилу. Турска војска је наставила повлачење преко Тисе. Битка је почела турском артиљеријском ватром на аустријски центар који је био у нападу у тренутку када је био у домету топова. Два сата касније напало је и лево крило аустријске војске. Продор турске коњице дуж реке био је пресечен. Десно крило и центар под јаком пушчаном ватром напредовало је даље. Аустријске снаге левог крила продрле су у центар мостобрана и заузеле место прелаза. Тада је окруженој турској војсци на малом простору нанет страховит пораз. Многи Турци покушали су да нађу спас препливавајући Тису али су се подавили у њој.

Савојски као врховни командант поднео је Цару извештај о бици код Сенте. То је најважнији документ из аустријских извора. Као командант Савојски је морао бити детаљно упознат са развојем читаве битке. Извештај је кратак, војнички шкрт али необично садржајан. Савојски каже да је непријатељ био опкољен.

„Батаљони са левог крила и десног бока одсекли су непријатељу прилаз ка мосту. Било је ужасно клање како у рововима, тако на мосту и у води где се непријатељ бацио са надом да побегне. Наши војници били су тако бесни да нису никога заробљавали иако је ту било паша и официра који су нудили много новца. Због тога је било мало заробљеника и то углавном оних који су извучени испод мртвих или са понтона. Од заробљеника смо сазнали да је сва непријатељска пешадија била са ове стране реке а са оне стране није било више од неколико хиљада људи као султанова стража...“ Ова победоносна битка завршена је у смирај дана. Чак ни сунце није хтело заћи док својим пламеним оком није видело потпуни тријумф победоносног оружја Вашег Царског величанства. По оцени Савојског, није се спасло више од 2.000 Турака. У другом допунском извештају Савојски каже да је према последњим вестима уништена сва непријатељска пешадија, док су готово сви јаничарски официри изгинули. По аустријским изворима погинуло је 20.000 Турака, док се око 10.000 војника удавило у Тиси. Погинуло је пет везира , 13 беглербегова, 30 јаничарских ага, 20 алајбегова. Сва турска ратна опрема пала је у руке победника као и безброј ратних трофеја. Царска војска је запленила 7 тугова, 423 заставе, јаничарску заставу и печат великог везира. Заплењен је велики број кола, волова и намирница. У руке победника пало је 87 топова, 58 мерзера, 28.000 кг праха, 19 тона олова, 5.400 топовских кугли, 523 бомбе, 6.300 ручних граната, 62 понтона и 72 кола за мостове. Губици Царске војске били су невероватно мали. Погинуло је 28 официра и 401 војник, рањено је 133 официра и 1.465 војника. Од зоре 12. септембра хусари су гонили разбијеног непријатеља и нанели му тешке губитке. Султан је у паничном бекству са 2.000 коњаника већ 12. септембра стигао у Темишвар. Тако је село Сента, до тада непознато европској јавности, одједном постало знаменито и у Европи и у Азији.

Турци су за неколико сати у борби претрпели страховите губитке из разлога што су из Цариграда турски команданти кренули су са међусобно непречишћеним рачунима и неискаљеном мржњом на великог везира. Јединство командног кадра није постојало. Туска војска била је састављена од припадника разних народа који се међусобно нису могли ни споразумети. Нарочито је био велики број Албанаца. Међусобна суревњивост и сукоби достигли су кулминацију у почетку саме битке када су поједини официри па и читаве јединице одрекли послушност врховном команданту. У таквој атмосфери прича о убиству великог везира је веродостојна. Турска пешадија била је на силу гурнута на непријатеља. Турски војници нашли су се између две ватре: непријатељске и своје војске. Нико није помишљао на борбу него на спас. Турска војска није била ни психички ни тактички спремна да тога дана бије битку. Осим тога, Турци су били потпуно изненађени појавом аустријске војске. Изненађење је било толико да је одмах изазвало страх у редовима турске војске. Страх се претворио у панику. Турска војска је изгубила битку пре него што је она уопште започела. Зато је за неколико часова била просто масакрирана. Пораз је затро и последњи зрачак наде. Када се у рату изгуби нада у оружје, остају једино наде у мир. Тако је ова победа аустријске војске код Сенте коначно запечатила све нада Турака да оружјем могу постићи ратне циљеве. После овако катастрофалног пораза Турцима није остало ништа друго него да прихвате мир колико год он за њих био неповољан. Са политичког становишта аустријска победа је убрзала крај рата. После битке код Сенте мир је био брзо постигнут.

Анализирајући друге последице битке можемо констатовати да су бивше територије под турском влашћу отпочеле друштвено-економски развој особеног, али ипак европског типа, али у политичком смислу само су добиле новог газду. Док су се многи Срби, учесници Велике сеобе, заједнички борили са Мађарима код Сенте, касније су лукавом политиком Хабсбурговаца окренути против Ракоцијевих устаника. I касније деловање Еугена Савојског може се оцењивати на разне начине. Међутим, он је био тај који је, успешно командујући једном великом интернационалном војском, састављеном од Немаца, Мађара, Срба, Хрвата, Француза и Шпанаца исписао име Сенте на историјским картама. Стога ову битку и не посматрамо у контексту неке националне историје.

Битка код Сенте остала је дуго у народној успомени, па су за њу у народу и повезане многе приче. Ни у једној од ових прича не изостане, а да се не помене ,,Евженов спруд", који Мађари називају ,,Поронћ". Евженов спруд постане острво само онда, када се вода у Тиси издигне изнад нормалног водостаја. Народ верује, да је тај спруд постао од турских лешева, који су ту погинули, па их муљ реке Тисе затрпао и од њих начинио острво. А како је дошло до толике множине, баш на једном месту, закључују, што је ту био мост на дрвеним стубовима; али није био патосан даскама, него волујском кожом. Како их је ,,тушта навалило" мост се провалио и сви се потопили.

Из тадањих географских карата не може се установити, да ли је острво постојало. У плану битке код Сенте, а који се налази у књизи ,,Бáцс-Бодрог Вáрмегyе Моногрáфиáја", налази се мост; али је овај план рађен много касније, па се по томе и не може утврдити, да ли је одиста постојао или не. Површина му сада износи 61.580 квадратних метара.

Багеровањем корита реке Тисе 1907-1908. године, утврђено је да је на томе месту најплића, и да се за време мале воде може прегазити. На томе месту и чини брод (нанос) чиме се ствара плићак. Тада, 11. септембра, свакако да је била мала вода, а могуће је, да су и Турци знали за особину реке Тисе на овоме месту.

По склапању Карловачког мира, а због заслуга за победу код Сенте, принц Еуген је наградио Јована Текелију старешинством над Поморишком границом и поверио му да на десној страни Мориша сагради утврђење Арад.

У Бечу је била неописива радост због Еугенове победе над Османлијама. Али завидљиви Капрара није пропустио ниједну прилику да срећу и храброст Еугенову као дрскост представи говорећи да је Еуген својом непослушношћу хтео да стави целу Царевину на коцку. После ове блиставе победе један међу принчевим генералима, Роботин, прешао је Тису и кренуо да ослобађа Банат. Том приликом царске трупе ушле су опет у Бечкерек, па је Роботин од Бечкерека начинио снажно упориште снабдевши га топовима, осигурао шанчевима и сталним јаким гарнизоном. Пошто је код Сенте извојевала сјајну победу оде Царева војска у Славонију и из Брода пређе у Босну, са 4.000 коњаника, 2.500 пешака, 12 топова и другом војном опремом, опседне Сарајево, утврде га и у њему поставе хришћанске војнике уместо турских. У саставу аустријске војске налазило се 2.000 пешака и 200 коњаника Срба под командом пукованка Фердинанда Јована Кибе. У астријске руке пали су Добој, Маглај, Жепче и град Врандук који је освоји Киба са Србима. У Добоју су 21. октобра многи хришћани сељаци дошли и молили заштиту, изражавајући спремност да се прикључе аустријској војсци уколико она буде морала да напусти Босну. Принц Еуген наводи у свом дневнику ратовања како се нада да ће све хришћане превести из земље преко Саве. Дана 27. октобра, Савојски наводи да су Срби у позадини. Према савременим изворима, аустријска и српска војска су 23. октобра опљачкале и запалиле Сарајево, а затим се вратиле из Босне 8. новембра с мноштвом православних и римокатоличких породица које су се настаниле по опустошеној Славонији након протјеривања Турака. Послије тог егзодуса, католици су постали најмања вјерска скупина у Босни, док на друго мјесто, иза муслимана, долазе православци.

Потом оде Еуген са великим свечаностима у Беч да сам лично Цару однесе глас о великој победи. Но Леополд, обманут сплеткама завидљивог Капраре прими Еугена сасвим хладнокрвно и одузме му његов пламени мач, па чак шта више хтео га је предати и ратном суду. Племенити грађани нудили су Еугену да га приме у своју заштиту, али се принц изјасни да он неће ни��акве заштите, осим чистоће свог рада и малих услуга које је он Цару указао. Септембра 1698. Турска војска је логоровала код Београда, а принц Еуген је планирао демонстативни маневар преко Бечкерека на Темишвар, како би привукао Турке у Банат. У Бечкереку, у данашњој главној улици на броју 36 му се налазио главни стан. Код Титела је саградио мост, Царска војска је прешла Тису, а Турци су завршили градњу моста код Вишњице, међутим само ради лакшег снабдевања Темишвара ратним залихама. Еуген је похитао са коњицом ка Темишвару и успео да спречи да Турци дотуре провијант темишварској тврђави. После овога принц Еуген је схватио како са својим демонстративним маневром не може ништа да постигне па је одлучио да се повуче преко Тисе, а потом је у октобру преко Сегедина стигао до Арада где је започео радове на утврђењу тврђаве да би ојачао одбрамбену линију дуж Мориша, наспрам неосвојеног Темишвара.

Недуго затим, посредовањем Енглеске и Холандије, преговори који су започети јула 1698. године, завршили су се 26. јануара 1699. године потписивањем Карловачког мира на двадесет пет година. Мир се некада назива и “поноћним миром”, јер је османска страна изричито молила да се потпише 26. јануара, али у врло рано ујутро. Османски су астролози наиме прорачунали да ће онда то бити добар мир. Хабсбуршкој Монархији припала је цела Угарска, без Баната, а границе Хрватске, обухватајући Лику и Крбаву, померене су са Купе на Уну и до планине Велебита. Од турске власти је ослобођена Славонија са Костајницом, Дубицом и Јасеновцем, као и југоисточни Срем преко кога је повучена нова аустријско-турска граница од Митровице, која је припала Турској, на Сави до Сланкамена, који је припао Аустрији, на Дунаву. Граница је обележена хумкама које су по Марсиљију назване марцијалне ханте. Млетачка Република је задржала у Боки узан појас уз обалу од Новог до Рисна, а у Далмацији Книн, Сињску крајину, Вргорац и Габелу. Незадовољна Карловачким уговором о миру, она је успела да јој се новом редакцијом уговора од 15. априла 1701. призна исправка границе у Далмацији; уз то је добила цео Пелопонез до Истмоса и острва Лефтерију, Занте и Леукас. Супарнички Дубровник и Млеци раздвојени су територијално уским појасом под османском влашћу који је излазио на море код Клека и Суторине у Херцеговини.

С правом се може рећи да је то био први неповољан споразум који су Османлије потписале. Сем територија које је препустила Хабзбурзима и Млечанима, Османска Царевина Пољској препустила Подолију и западну Украјину, а Руси су добили Азов на Криму, један део Украјине до Дњест��а и право на територијално проширење до Кубана. Карловачки споразум означава почетак османског повлачења из Европе. Османска држава више није диктирала своју вољу, напротив, била је приморана да преговара са противницима, а често и да се повинује њиховим захтевима.

Пошто је закључен мир у Раштату, могао је обратити пажњу Цар Карло VI и на исток, да што пре и колико је могуће стане на пут бури која му је нагло отуда претила. Султан Ахмед III је прекршио одредбе Карловачког мира и током лета 1715. године поново су Османлије освојили Мореју, а тврђава Суда на Криту пала је у руке Турака. Затим су се окренули против Аустрије са циљем да поново освоје Угарску. Тако је Цар био принуђен да објави рат Турској, мада је главни иницијатори овог рата био папа, а борбу су водили Хабсбуршка Монархија и Млетачка Република. Рат је трајао две године, од 1716. до 1718, а у току рата највише је страдао српски народ у пограничним областима. Од свих ратова у којима је учествовао, највише директне контроле и највеће успехе принц Еуген је постигао управо у овом рату.

Принц Еуген је био спреман са војском од 60.000 људи. Султан своју главну војску упути против Цара и сила од 200.000 људи продре у Угарску да најпре одцепи од Цара Петроварадин. Велики везир Дамад Али-паша са 70.000 војника и јаким помоћним трупама прешао је 26. јула код Београда у Срем ради опсаде Петроварадина. Хабзбуршко Царство је утврђењем петроварадинске тврђаве желело да спречи повратак Отомаске империје у средњу Европу. Да би у томе успело обезбедило је новац и најбоље архитекте. 1694. године изграђене су, јужно од тврђаве, још две палисадне одбрамбене линије. Са левом обалом Дунава тврђава је повезана двама мостовима, на чијим су крајевима изграђена утврђења са по осам топова, а на Дунаву су укотвљени бродови наоружани топовима. 1695. године у Доњем граду подигнут је бедем са рововима и палисадама, а према југоисточној страни Горњег града бастион, затим мостобран на левој обали Дунава и једно утврђење на Ратном острву. По величини и бројним одбрамбеним кулама, капијама, зградама и подземним војним галеријама, створено је ремек дело у систему фортификације. Петроварадинска тврђава се простире на 112 хектара, а у њеној изградњи учествовало је дневно и по 40.000 људи. Састоји се од пет тврђава, Горње, Доње, Хорнверка, Брушканца и Инзелшанца, које су функционално спојене у једну целину, па је зову и Гибралтар на Дунаву.

Рат је у почетку текао веома неповољно за царску војску, нарочито на оном делу фронта којим је заповедао коњички генерал барон Максимилијан Петраш, заповедник Славоније. Из источног Срема, Турци су провалили према западу. Код Ирига су страдале српске чете под заповедништвом Адама Монастерлије, који је у борби и сам погинуо. Турци су тада попалили нека наша насеља, међу њима и Карловце, а од манастира Крушедол. Међутим и Аустријанци су добро маневрисали и ускоро узвратили. Пошто су пребацили део својих снага на десну обалу Дунава, прикупили до 3. августа с обе стране реке око 64 батаљона пешадије, 187 ескадрона коњице и 80 топова. Турска главница коју је водио сам велики везир Дамад Али паша допрла је до Карловаца, на 3 км од тврђаве и улогорила се на висовима данашњег Везирца, северозападно од Карловаца. Прве борбе вођене су 1. августа 1716. близу Сремских Карловаца између Палфијевих хусара и турске коњице, да би убрзо дошло до велике битке код Петроварадина. Кад је командант тврђаве одбио турски захтев за предају, Турци су се изградњом приближница приближили тврђави, негде и до 100 метара. 5. августа 1716. године, после силног бомбардовања од стране турске артиљерије на Еугенов командни штаб, нападне Еуген Савојски непријатеља. Распоређена пред тврђавом, аустријска војска прешла је у напад с пешадијом у центру, главнином копњице на левом и једним одредом на десном крилу. У првој фази битке није дошло до решења. Али, кад су обе стране ангажовале коњицу, у судару који је трајао око 5 часова, Турци су били разбијени и принуђени на повлачење. На десном крилу, које је предводио Александар Виртембершки однели су Аустријанци победу. Макс Штаремберг наиђе на левом крилу на велики отпор. Јаничари су продрли у шанчеве и покушаше да заузму мост на Дунаву. Палфи брзо притече у помоћ те се отклони велика опасност. Иза његових леђа могао се опет ред повратити и Еуген повуче резерву. Сад су се Турци нашли између три ватре. Сам Дамад Али-паша је био смртно рањен, а војници ускоро нагнају у бекство. Бегунци су могли само живот спасти, јер је велики везир сумњајући у храброст свој војске, порушио све мостове. Пљачка је за Царску војску била велика и неизмерна. Али пре свега, Еуген клечећи са целом својом војском захвали Богу за сјајну победу коју над неверницима остваре тога дана. Али због одмазде за изгубљену битку спаљени су скоро сви фрушкогорски манастири. Најгоре су прошли Крушедол и Велика Ремета. Том приликом су у Крушедолу изгореле мошти деспота Стефана, мајке Ангелине и владике Максима, чланова династије Бранковић. Убрзо после тога је седиште Крушедолске митрополије пренето у Сремске Карловце, те отада преовладава назив Карловачка митрополија. За битку код Петроварадина, тзв. „Варадински рат“ везане су и две легенде. По првој, уочи битке, Еуген Савојски је уснио Мајку Божију, која му је предсказала да ће победити непријатеља. Касније је на месту велике битке, у знак захвалности, изграђена црква Блажене Девице Марије (данашња црква на Текијама), са њеном иконом, коју је цркви поклонио Еуген Савојски. Занимљиво је и то да је на куполи цркве постављен крст изнад полумесеца као симбол победе хришћанства над исламом. Друга легенда везана за “Варадински р��т”. каже да се на дан битке, дан Снежне Госпе, дигла страховита олуја, која је изазвала пад јутарње температуре, пао је снег и турска војска се смрзла. Ово је веома утицало на исход битке: принц Еуген Савојски је искористио временску непогоду и по најцрњој ноћи је пришао Турцима иза леђа. Победа код Петроварадина омогућила је Еугену Савојском да заузме Београд 1717. године, чиме је опао значај Петроварадина. Занимљиво је напоменути да је у лето 1716. године један црногорски изасланик посетио Еугена Савојског у близини Петроварадина и изјавио да би могла помоћи црногорска војска од 40.000 људи, што је било без икаквог основа јер је Црна Гора тада једва имала толико житеља укупно!

Победа аустријског војсковође Еугена Савојског код Петроварадина наишла је на посебан одјек у Санкпетербуршким вједомостима. Једини руски лист, покренут декретом Цара Петра Великог 1703. године, у броју 1 од 28. августа 1716. године посветио је неколико страница овој победи. Како изгледа, Петар Велики, самодржац све Русије, био је веома одушевљен победом Еугена Савојског над Турцима. Због тога је дозволио да се аустријској победи да велики публицитет. Уз две готово идентичне вести додата је на следећој страни још једна која илуструје победу аустријског војсковође, дајући подробне податке и о ратном плену који му је пао у руке. Победа Еугена Савојског имала је одјека и у Европи, па је Цар Петар Велики то знао да уочи. Стога су и једине руске новине, схватајући значај аустријске победе над Турцима, посветиле бици код Петроварадина читаве четири странице листа. Кад се зна да је лист Санкпетербуршке вједомости излазио повремено, са мало страница за вести, онда и то сведочи о руском интересу да се и међу писменим Русима сазна нешто више о победи над турцима. Био је ту и један емотивни разлог: победа Еугена Савојског уследила је само пет година после руског пораза на Пруту 1711. године и неповољног прутског мира, према коме су Руси, поред осталог, изгубили тешко освојени Азов и тиме приступ топлом Црном мору.

После ове битке пошаље принц Еуген на Темишвар војску под командом генерала Клаудија Мерсија. 1. октобра 1716. године аустријске трупе опселе су град и тукле га из 60 тешких, 160 лаких топова и 40 мерзера. Опседнутим турцима стигло је у помоћ пред Темишвар око 30.000 турских војника које су аустријанци потукли и 12 октобра заузели град. Пошто је заузета ова тада једина неразорена и употребљива тврђава, именован је гроф и генерал Клаидије Форимунд Мерси за војног гувернера Банта, па је он истовремено добио и наређење да заузме турска утврђења дуж Дунава. Панчево је заузео 9. новембра, затим и Нову Паланку, и после тога одлучио да са два коњичка пука дуж Тамиша и са три пука код Бечкерека образује кордон према Турцима. Борбе су вођене и на стратегијски важном делу аустро-турског фронта између Београда и Шапца. Убрзо по доласку у логор код Футога прин Еуген је наредио пуковнику Ланглету да освоји Рачу, утврђени шанац и важно стратегијско упориште у аустријском офанзивном плану и тврђавском систему на реци Сави. Рача је потпала под команду која је обухватала обалу те реке, а налазила се у рукама пуковника Ернеста Антона фон Петраша, који је предузео опсежне мере да је што боље оспособи за борбу. По ослобађању јужне Угарске од Турака добио је Апатин као своју рибарску централу од аустријског двора. Од папе му стигне после ове победе над неверницима освећени мач и шлем са натписом „Избављачу хришћанства“. Еуген помисли: „Шулемберг је ово пре заслужио него ја, јер је победио Турке на Крфу“. Када су те године завршили операције, оставили су Турци за одбрану Београда под командом Мустафа-паше око 290.00 војника, од којих 20.000 јаничара, са око 3.000 комада оруђа разног калибра, а на Дунаву и Сави, око 70 бродова са око 3.000 људи и 200 комада оруђа.

Војни и политички кругови у Бечу, још од почетка XVIII века, узимају Београд као главну стратегијску тачку за продор Хабсбуршке монархије на Балканско полуострво. Зато су у свим својим политичким и војним плановима господарења над северозападним делом Балканског полуострва имали пре свега у виду освајање Београда. Тако је мислио и принц Еуген. Те зиме је дошао Еуген у Беч где га је Цар са радошћу дочекао, обдарио га богатим крстом искићеним дијамантима и рече му: „Господ Исус Христ први је војсковођа, који ће вашу милост најбоље помагати када пођете на невернике.“ Главнина војске се уконачила код Футога, корпус коњичког генерала Мерсија код Вршца и Гате, у јужном Банату, два коњичка пука фелдмаршал-лајтнанта Вијарда код Карансебеша, у источном Банату, корпус фелдцајгс-мајстера Штајнвила у Ердељу, корпус генерала Петраша код Сремске Митровице и корпус генерала Хаубена у Петроварадину. Уочи новог поласка начинио је Еуген свој тестамент. Више од тридесет принчева похитали су под његове заставе. Међутим султан је опет скупио 200.000 војника и упутио се ка Београду. Београдску тврђаву је снажно осигурао и утврдио, па одмах издао заповест да се пређе преко Дунава и да се продре у Угарску. Тврђава је била уређена за дужу одбрану, са ровом дубоким 5 метара и широким 8 метара, зиданом контраескарпом и палисадама. За одбрану прелаза преко Саве, Турци су подигли и посели редуте на Великој ади циганлији, на ушћу Саве, Великом ратном острву и три на левој обали Дунава. Турци су намеравали да 1717. године продру у Трансилванију, Мађарску и Хрватску, али због тешкоћа око попуне изгубљених топова код Петроварадина и Темишвара, почетак операција је одложен. Главнокомандујући аустријске војске принц Еуген Савојски је то искористио и кренуо на Београд из Футога са војском од 100.000 људи, са 10 већих бродова и преко 50 шајки наоружаних са 200 – 300 топова. У исто време извршен је и притисак на Босну. Из Славоније под командом заповедника тамошњих граничара генерала Петраша, из Баније под вођством банског намесника Ивана Драшковића и из Лике, одакле је дејствовао гроф Рабата. А Еугенова војска је преко Срема и Баната избила на Дунав према Винчи. Велики стратег је пришао Београду на неочекиван начин. С флотилом састављеном од многих бојних шајки и чамаца, теретних лађа и десет ратних бродова са 370 топова, он је допловио под Београд Дунавом, у који је ушао из Тамиша, проширеним рукавцем код Панчева. Тако је избегао напад турских бродова из Оршаве, Смедерева и Београда. Мост на Дунаву постављен је близу села Вишњице, где је од 15. до 17. јуна 1717. године принц Еуген пребацио на десну обалу 24 чете гренадира, 27 батаљона и 6 топова, под командом фелдмаршала принца Александра Виртембершког. Преко подигнутог моста пребацио је до 17. јуна и остале снаге и улогорио се на висовима између Вишњице и Београда. Никада се у Београду није у исто време окупило толико генерала, војника најразличитијих народности, принчева из свих познатих владајућих кућа у Европи . Сви су хтели да присуствују великој бици, који је водио у то доба највећи и најпознатији ратни геније. Да би одвратио пажњу непријатеља од опсаде Београда, принц Еуген је наредио Петрашу да изведе тактички покрет према Шапцу. Из Осијека му је послата артиљерија и муниција, те је са потчињеном милицијом кренуо према Сави да би испитао могућности напада на Шабац који је бомбардовао. У међувремену, половином јуна, велики везир Халил-паша кренуо је из Једрена за Београд са око 150.000 војника и 175 топова. За команданта целој турској војсци постављен је београдски паша Хаџи Алија. Он одмах заповеди да се град утврђује и стави се доста војске у Београду под управом Нуман Ћуприлића, а друга се војска скупи на граници од влашке да одатле смета Царској војсци.

У бици под Београдом Савојски је показао велики војнички дар и способност војсковође. Можда се ни једној бици за Београд није приступило са већом пажњом, промишљеним и поузданим планом као овој. Савојски је са својим најспособнијим генералима испитао и проучио све важније стратешке позиције око Београда. Противно дотадашњој војној тактици, он није пребацио војску преко Саве већ преко Дунава, што је било велико изненађење за Турке. Потом су утврдиле командни штаб и опасали град, али су пре тога издржали жестоку битку са 6 турских галија и 40 малих лађица. Оставивши код Вишњице 6 коњичких пукова и 4 батаљона, а за заштиту моста 6 батаљона, Еуген је 19. јуна посео положаје око Миријева и на Великом Врачару и приступио опсадним радовима. Контравалациону линију , за напад и за одбијање евентуалног испада, изградио је у луку од Саве преко Ташмајдана до Дунава и посео са 23 батаљона, 8 пукова кирасира и 4 пука драгона. Цикумвалациону линију за одбрану с југа подигао је у виду испупченог лука од Саве код Велике аде циганлије, преког Великог Врачара и Карабурме до Дунава и посео је са 38 батаљона и 14 кирасирских пукова.Линије су изломљене ради унакрсне и фланкирне ватре, и повезане саобраћајницама, а између њих постављен је логор за штаб и главнину артиљерије. До 25. јуна мост је пребачен од Винче на Карабурму, постављен између обе линије, осигуран на левој обали редутом са 10 топова, а на десној са неколико батаљона. На банатској страни према Великом ратном острву подигнуто је утврђење. Из Петроварадина преко Бежаније стигло је 29. јуна појачање од 7 батаљона, два пука кирасира и српска гранична милиција, које је посело Велику аду циганлију, а уз помоћ српских добровољаца, шајкаша и граничара, подигнут је мост преко Саве низводно у близини острва. Турци су запалили Земун, повукли се у Београд, ужурбано су утврђивали град и копали контраминске галерије. Да би уништили аустријске бродове, Турци су 5. јула са око 50 бродова и шајки извршили испад Дунавом према Земуну, а са око 1.000 спахија и неколико стотина јаничара искрцали се на левој обали Саве код ушћа, да би продором уз обалу Дунава према Земуну подржали ватром акцију бродова. Сукоб бродова одиграо се код Земуна. Погибијом команданта флоте, код Турака је настала дезорганизација у командовању, па су се они повукли са губитком од 5 бродова, неколико шајки и око 200 људи. Аустријанци су наставили са опсадним радовим под вођством фелдмаршала принца Александра Виртембершког, прикупили до 22. јула опсадну артиљерију и 23. јула почели бомбардовање вароши и тврђаве. Аустријанци су тако снажно тукли Београд да су после два дана топови опсађеника били сасвим оборени. У међувремену уходе су донеле принцу Еугену глас да велика турска војска иде граду у помоћ и да је већ у Нишу, а да је у њој најмање 250.000 људи. Принц се није ни мало збунио, а сазнавши опет да су Турци у Смедереву а јаничари у Гроцкој, заповедио је да се топови добро снабдеју са муницијом и целој се војсци да довољно праха и олова. До 12. августа пристигла је главнина турске војске и рапоредила се на линији Вишњица – Екмеклук – Дедиње – Сава према западном врху Велике аде циганлије. Поседнуту линију Турци су утврдили, позади ње уредили батеријске положаје и подигли утврђени логор. На крилима и у центру налазила се коњица – спахије и Татари, а између њих јањичари. Приближницама и паралелама јаничари су подишли аустријској циркумвалационој линији до на 30 корака, а уједно је тукли унакрсном артиљеријском вартом, споља и из града. Положај принца Еугена био је у великој опасности. Са лева и десна две велике реке, пред собом утврђен град са гарнизоном од 30.000 људи, а с леђа војска од најмање 150.000 војника. Еугенова војска се јако смањила, што од болести, што од умора, а нешто је опет пропало у биткама. Нико није знао шта ће и како ће принц, јер је подједнако опасно било изаћи из опкопа или пак остати онде где се ко затекао. Али принц Еуген рече: „Ја сам дошао са мојим храбрим витезовима да узмем Београд од неверника, а не да се склањам од њега па зато хоћу и да останем.“ . Принц је издао заповест да се шанац повиси и да се војницима поделе корпе напуњене земљом да се заклањају, али то није много помогло. Што мртвих, што рањених било је око 15.000, а нездрава вода је обарала коње и тако се војска сваким даном смањивала. Ипак, у међувремену Аустријанци су са 5 батаљона, 6 гренадирских чета, 350 коњаника и неколико шајки заузели 11. августа Велико ратно острво, одакле су почели да туку Доњи град и да неутралишу турску артиљерију. Запалили су 14. августа главно турско слагалиште муниције у Горњем граду, од чије су експлозије Турци имали велике губитке. Ипак напад на тврђаву није се могао наставити пре него што се одбаци Халилова деблокадна војска. У међувремену велики везир је послао изасланика код команданта тврђаве ради усаглашења заједничке акције против хришћана. Некадашњи куруц, Јанош Векоњ, уместо у тврђаву, проследио је писмо Еугену Савојском. Сазнавши да Турци за наредни дан спремају концентрисани напад са две стране, Савојски се одлучио на опасан потез: оставивши мањи одред да спречава испаде из тврђаве, са већином војске сукобио се са армијом великог везира. Ноћу 15. августа принц Еуген је са једним секретаром правио распоред војске у свом шатору, а после је позвао генерале и рекао им да ће се сутра сукобити са Турцима. Велики део ноћи је проведен уређујући две убојне линије за сутрашњу битку, а у обе је било свега 40.000 људи – број доста мали према броју Турака, али далеко надмоћнији одважношћу и својом храброшћу. Знак да се удара биле су три бомбе. У два сата после поноћи избацили су их и онда је прва линија почела да се креће и према месечини пошла напред. При заузимању распореда, аустријске батерије из контравалационе линије, са Великог ратног острва и са леве обале ушћа Саве, бомбардовале су град све до поноћи. Напад је почео 16. августа у 1 час. Око 4 часа коњица фелдмаршала Миклоша Палфија наишла је на Турке у рововима на Топчидерском брду и Дедињу, напала их и међу њима створила забуну. У густој магли друге турске снаге налетеле су на Аустријанце при поседању положаја и претпеле осетне губитке. Затим је турска коњица извршила врло снажан противнапад на коњицу фелдмаршала Палфија, али је разбијена уз помоћ коњице друге линије генерала Клаудија Мерсија. За то време је аустријска пешадија десног крила I ешелона продрла у турски ров, али се удаљила од свог правца и створила празнину између себе и коњице Палфија, у коју су, под заштитом магле, продрли Турци и нашли се пред аустријском пешадијом II ешелона. Концентричним нападом они су око 6 часова одбачени и натерани у бекство. За њим је кренула коњица у гоњење. Ускоро затим Аустријанци су заузели на јуриш турску батерију на Дедињу. Због магле је и аустријска пешадија на левом крилу наступала погрешним правцем и изгубила додир са коњицом. У настали међупростор продрли су јањичари и спахије, потисли аустријску коњицу и покушали да окруже пешадију. Аустријанци су око 8 часова увели у напад пешадију и коњицу II ешелона, разбили у огорченој борби Турке и одбацили их у правцу Екмеклука . Пошто су освојили све турске приближнице и паралеле, Аустријанци су увели у борбу нове снаге, заузели Екмеклук око пола десет, а затим одбили противнапад Татара и спахија. Турци се растуре на све стране. Паде их више од 10.000, а што од хусара, што од Срба пропало је скоро 5.000. На страни царске војске било је око 5.000 мртвих и 2.000 рањених војника, а међу овима били су и принц Еуген, кнез Александар Виртембершки и други генерали. Запленили су од Турака 131 топ од бронзе, 35 мерзера, 59 застава и много муниције. Принц није хтео узети ништа друго сем везировог шатора који је био величанствен, а из кога је написао извештај о великој победи. Све друго оставио је војсци. Београдска војска била је за све то време само зачуђени гледалац велике несреће, држећи да јој је посао само да град чува и брани. Између 9 и 10 сати пре подне 16. августа 1717. године била је одлучена и добијена велика битка под Београдом, у којој је учествовало 6.000 српских добровољаца, шајкаша. Већ другог дана након победе аустријске војске турска посада истакла је на градским бедемима беле барјаке у знак предаје. Предаја је уговорена 18. августа, а по склопљеном уговору војницима турске посаде одобрено је да са женама, децом и покретном имовином, најкасније до 22. августа, напусте тврђаву. Сва се Европа радовала овој великој победи. Победника упоређиваше са Цезаром који опседнут у Александрији потуче непријатеља у његовом штабу. У Бечу му исковаше медаљу са његовим ликом и речима наоколо:“Нон ест хиц алиуд ниси гладиус Гедеонис“, а са друге стране „Турцис фуцис, цастрис оццупатис, Белградо рецепто 1717.“ Ова победа је била круна војничке каријере принца Еугена Савојског и потврдила га као водећег европског генерала тога времена. Његова способност да пораз претвори у победу се показала као принчева највећа врлина. Аустријанци су у тврђави оставили посаду од 13 батаљона и 4 ратна брода.

Сјајна победа и заузимање Београда били су тим значајнији јер је царска војска на другим деловима фронта водила тешке борбе с Османлијама. Ситуацију је погоршао продор Татара у Ердељ, али су татарску војску убрзо протерали народни устаници. Ференц II Рáкóцзи је из Француске стигао у Османско Царство да са својим куруцима упадне у Мађарску, али у тренутку његовог доласка Београд је већ био заузет, а турска цивилна и војна администрација у паници због могућег даљег продора хришћана на османску територију.

Освајање Београда одјекнуло је у Европи као велики ратни успех Хабсбуршке монархије, те се очекивало да ће аустријски Цар Карло VI искористити задобијену победу и наставити рат ради решавања Источног питања. Међутим, политичка ситуација у Европи се у то време погоршала у односу на Хабсбуршку Монархију. Четири дана после велике победе код Београда, Шпанија је 20. августа неочекивано искрцала војску на острво Сардинију, која је, нешто раније, припала Хабсбургзима. Карло VI се побојао да може доћи до нових и тежих заплета, те је посредовањем Енглеске и Холандије пристао на мировне преговоре са Османским Царством. Затим се наставило са освајањем Србије. Ратовало се све до зиме, када се због непроходности земље и тешкоћа при прехрани војске морало ратовање прекинути. Турци су се повукли на линију Видин – Ниш.

У јуну 1718. дошао је Еуген Савојски у Београд, а 21. јула потписан је Пожаревачки мир. Мир је склопљен на једном узвишењу између Пожаревца и Костолца. Преговори су почели 5. јуна, а уговор о миру је потписан 21. јула. По овом уговору Цар је задржао Влашку до Алуте, Банат, Београд и Србију до Тимока и планине Бујукдаша, један део Босне између Саве и Уне. Млетачка република није добила ништа и од тада је престала да игра важну улогу. Османлије су сачувале Мореју, а Аустрији су одобриле исте економске погодности као и другим западним силама. Ускоро за тим поклони један турски посланик принцу Еугену два арапска коња, мач и турбан. „Сабља“, рече посланик, „то је знак твоје храбрости, а остало као знак твога духа, твоје разборитоси и мудрости у ратовању“. Аустријанци су из ове епизоде извукли највише користи и између њих и Османлија мир је владао до смрти великог везира Дамада Ибрахим-паше (1718 – 1730). Територија Хабзбуршке монархије је удвостручена: док се од Вестфалског мира простирала на око 303.000 км², Карловачким и Пожаревачким миром проширена је за још 315.000 км². Ради заштите интереса својих поданика, Хабзбуршка монархија је основала конзулате по Османском Царству.

Упетљавајући се све дубље у захтеве за шпанско наслеђе, Леополд је поново своја средства и енергију пре свега усмерио на дипломатске игре Запада него на Османску царевину. Леополдови планови везани за Шпанију су 1684. године промењени када се родио његов други син Карло. Пошто он није био наследник царске круне, требало је убедити остале европске владаре да Карло наследи шпанску круну јер је шпански владар Карлос II био телесно и духовно слаб, без деце и смрт му се приближавала. На Карла су, објављено је у Бечу, пренета права на која се позивала, према тестаменту Филипа IV Леополдова кћи Марија Антонија, супруга изборника Баварске. Ниједна сила није могла остати равнодушна према питању шта ће се десити са шпанским царством, које се простирало по целом свету и које је држало готово искључив монопол у поморском саобраћају и трговини са земљама најбогатијим у металим и егзотичним производима. Француска је имала највише разлога за бригу. Из политичких разлога није смела допустити да области Белгије и северне Италије, близу њених граница, падну у руке њених непријатеља. Из економских разлога јер је Француска одавно заузимала прво место у шпанској трговини, учествујући у знатној мери у размени са Севиљом и Кадизом, шаљући тамо све веће количине сукна и фабричких производа који су јој доносили чисту добит у сребру. Са својом дугом обалом на Средоземном мору и Атлантском океану и поседима на Антилима, она се као и Енглези и Холанђани налазила у положају који јој омогућавао кријумчарење у Америку те је желела да овима преотме остатке шпанског царства. Било је мало изгледа да се постигне било какав споразум са Лујем XIV који је, као и Леополд I, био унук Филипа III. Луј XIV је 1698. године склопио савез са Енглеском и Холандијом по коме је требало да се додели изборном баварском принцу, Јозефу Фердинанду, који је био директан потомак шпанског краља по женској линији, Шпанија са Америком, Царевом сину Краљевина Обе Сицилије, а великом војводи Карлу II, Леополдовом сину, грофовија Миланска. Шпанском двору се није допадао овај уговор јер се њиме цепала шпанска краљевина. Краљ је ипак написао тестамент у корист баварског изборног принца Јозефа Фердинанда, али је овај ускоро умро. Леополд је тврдио да његов син Карло треба да добије цело наслеђе да би се одржала европска равнотежа. Шпански краљ изабере себи за наследника Карла. Од Цара је захтевао да пошаље 15.000 војника у Шпанију те да осигура престо свом сину Карлу, али то Цар одбаци, нити посла војску, нити сина у Шпанију. Француска дипломатија била је успешнија и окренула је шпанског краља на француску страну. У то време принц Еуген је непрестано говорио Цару Леополду да Француска још није учинила велики успех у наслеђу шпанског престола. Леополд је опозвао свога посланика из Мадрида, а Луј XIV је послао војску на границу. Кардинал Портокареро и државно веће су се за мишљење обратили папи Иноћентију који се изјаснио у француску корист. Тада је болешљиви краљ 2. октобра потписао нови тестамент по коме је целу краљевину завештао грофу Анжујском Филипу, другом по реду унуку Луја XIV. Ако Француз одбије, аустријски надвојвода би био наследник уместо њега. Једини битан услов је био да нови краљ не сме да буде истовремено и суверен неке друге силе. Месец дана после потписивања тестамента, 1. новембра 1700. године у 39. години живота умро је последњи од шпанских Хабзбурга. Петнаест дана касније, после дугих и тајних састанака Савета код госпође де Ментнон, Луј XIV је у Версају свечано објавио да прихвата тестамент; војвода од Анжуа поздрављен је као шпански краљ под именом Филипа V, у присуству амбасадора његове нове отаџбине. Ушао је у Мадрид сасвим мирно, у фебруару 1701. године. Затим се појавио и у Барселони, где је, на свечаном заседању кортеса Арагона, племству уступио низ повластица, и услишио мноштво захтева који су се углавном односили на проширење самоуправних надлежности, добијајући за узврат признање својих суверених владарских права. Папа, грофови Савојски и Венецијански, северне силе, па и Португалија и Холандија сјединили су се са Царем и трудили се да шпанске државе у Италији оделе од великог наслеђа.

Пре објаве рата на мору почне борба у Италији. Принц Еуген био је врховни заповедник царске војске која је бројала преко 30.000 људи. Праћен благословом половине Европе одмах продре у Италију. Ниједан странац, а нарочито Француз, није знао прави карактер Немаца, као принц Еуген. У његовој војсци биле су најодабраније чете. Сматрало се да ће ући у Италију код језера Гарда или путем за Брешу, он се упутио најтежим путем кроз Алпе. Смело и изненадно прешао је од 27 – 30. маја 1701. године код Ровереда, Вићентијске Алпе, користећи пут који војска није користила од времена Карла V. Брег Балби затварао му је пут на који Французи нису мислили. Еуген завара свог непријатеља крчећи на једном месту мали пролаз, док су у међувремену неколико регименти лево од Ровереда правили други, девет стопа широк и више миља дугачак. Радили су и обични војници и официри осам дана и осам ноћи на овој траси. Кола и топове су стављали једне на друге па их горе вукли и доле спуштали на конопцима и чекрцима. Где нису могли коњи, ту су сами војници вукли. Еугенов прелаз преко Алпа гледао је Катина са дивљењем. Баш у исто време хтео је Катина да заузме равницу између Вероне и Јеча. Сада је први задатак за Еугена било проћи Адиђе без борбе и уништити приватне поседе војводе од Мантове, Карла IV, да би га приволео да приђе Аустријанцима. Катина је био тотално изненађен, а када се у потрази за прелазом преко доње Адиђе, Еугенова војска почела ширити у Лењану и околини, он је направио грешку мислећи да ће аустријска војска прећи реку По и кренути да освоји шпанске поседе јужно од ове реке. Његов првобитни распоред био је да брани Риволи, али сада је своју линију пребацио да брани прелаз преко реке По. После пет недеље вештих маневара на обе стране, Еуген је пронашао необезбеђен прелаз. Уз уобичајене мере опреза он је прешао доњу Адиђу у ноћи између 8. и 9. јула и савладао мали коњички корпус на који је наишао код Карпија. Катина је концентрисао своју разбијену војску код Минчија, док је Еуген окренуо на север и вратио се на стару линију снабдевања Ровередо – Риволи. Већ неко време Еуген је био у проблемима због снабдевања намирницама јер Млечани нису дозвољавали да његов брод са намирницима доплови Адиђом. Како било, Еуген се спремио да пређе Минчио близу Пескијера дел Гарда, а Катина је напустио овај простор 28. јула са намером да око Бреше нађе нову базу за снабдевање намирницама и материјалом. Катинина коњица се повукла преко мостова изван видеокруга Еугенове војске и тихо се вратила преко реке у Ољио, а Катина је схватио да Еуген нема намеру да освоји шпанске територије на полуострву. Његова војска није била задовољна повлачењем пред очигледно малобројнијим непријатељем. О овоме је обавештен Луј XIV почетком августа и он је одмах опозвао Катину и врховну власт над војском предао маршалу Шарлу де Нефвилу, маркизу од Вилроа. 22. августа Вилроа је преузео команду над војском са наредбом да одмах нападне Аустријанце. Лују је била потребна победа да би обезбедио подршку Савојског војводе за његовог унука у борби за шпански престо. Еуген је био задовољан што ће доћи до одлучујуће битке и чекао је напад на источној страни реке. Царски командант је пажљиво изабрао позицију и сместио своју војску и оружје у предњи део мале тврђаве Кијари. Река је штитила прилаз његовом положају са три стране и како није било могућности за развој коњичког напада Еуген је могао очекивати фронтални напад пешадије. Вилроа није обраћао пажњу на Катинине савете о Еугеновој снажној позицији и примивши извештај од царских шпијуна да је Еуген у слабој позицији одлучио се да крене у напад. 1. септембра маршал Вилроа је прешао реку Ољију и напао Еугенову војску. Аустријанци су до ногу потукли француску војску. Око две и по хиљаде Француза је остало на бојном пољу. Током битке Вилроа је изгубио самоконтролу па је повлачење организовао Катина. Французи су направили склониште само миљу удаљено од Аустријанаца. Тако су стајали једно наспрам других два месеца. Французи су били обесхрабрени да изврше нов напад, а ��уген није желео да ризикује и нападне добро утврђени француски табор. Када је дошла јесен стање се погоршало у оба кампа и Вилроа је одлучио да се повуче на зимовиште у Милано, а Еуген је покорио већи део војводства Мантова.

У Милану француска власт није била омиљена. Пет милиона ливри годишње за плате и смештај војника и два милиона ливри за њихову исхрану био је порез који је ускоро наметнут локалном становништву, а наплаћиван је силом. Током зимовника у Мантови Еуген је покорио цело војводство сем главног града и Гојтоа, које је блокирао, а недуго затим окупирао је и Мирандолу и Гвасталу. Еугенов однос са локалним становништвом је био добар. Четрдесет осморицу својих војника је погубио због пљачке поручујући Цару да је наметнуо већу дисциплину у војсци него што је овај икада видео. А од Цара принц је примио много мање новца него што је очекивао. Међутим, Еуген је осигурао освнојену територију у северној Италији и што је још важније, његов успех је допринео уласку поморских сила у рат на Царевој страни. 7. септембра 1701. године у Хагу Енглеска и Холандија су потписале нов споразум са Царством и спремале су се да следеће године уђу у рат и помогну Цару да освоји шпанске поседе у Италији.

1702. године је Виљем III, енглески краљ, у договору са Холандском скупштином сталежа и Аустријом послао грофа Марлбороа са војском на континент. У Миланском војводству морал француских војника је био прилично низак, а дезетерство огромно. Луј је писао Вилрои да мора уско да сарађује са Катином да би сачувао Италију за његовог унука. Вилроа се надао да ће му Луј послати појачање за војну кампању у следећој години и у Кремони чекао да дође време за нове битке. А Еуген ни током зиме није био опуштен. Кад је сазнао да је Вилроа безбрижан у Кремони наумио је да га у сред својих ухвати. Препадом на Кремону, 1. фебруара 1702. године заробио је француског маршала Вилроу. Увече, када је киша падала, послао је Еуген једно одељење своје војске у градић. Ови су опколили палату где је Вилроа био смештен, па су мало изненадним нападом, мало пак пуцњавом из пушака, збунили Французе. На ову ларму истрчао је Вилроа, ту су га ухватили царски војници, предали га Еугену, а он га је послао у Беч – на велику срамоту Француза. Да није била француска војска спремна у Кремони због смотре, морала би се и Кремона предати. Ова регимента у Кремони Еугену је много сметала. Слаби француски гарнизон се почео опорављати и добијати помоћ, а царски се морао повући. Уместо Вилрое власт над војском преузео је гроф Вандома, унук Анрија IV. Вандома се није смео сам упуштати у битку већ је чекао Филипа V који је долазио из Шпаније у Напуљ са 80.000 људи док је царска војска имала једва 24.000 добро наоружаних војника. Филип и Вандома примицали су се и 15. августа 1702. код Луцаре сукобили се са Еугеновом војском. У борби је погинуо принц Комерси, а уз велике жртве Савојски је остварио сјајну победу и одбацио непријатеља.

У критичном периоду рата Камизарски устанак, који је избио у средњој Француској због прогона протестаната, принудио је француског краља Луја XIV да одвоји око 15.000 војника, под маршалом Николасом Бомом, за борбу против устаника. Жан Кавалије, пастир из околине Алеа, успео је да сакупи дружину од приближно осам стотина сељака која је повела борбу. Добро организовани, способни за герилско ратовање у планини, устаници су више од годину дана одолевали краљевим трупама и поред врло сурових репресалија. Но, Бомов наследник, маршал Вилар је успео да поцепа устанике лажним обећањима и да их порази. Међутим, побуна се ипак није у потпуности смирила. Подржавана од стране Уједињених покрајина и Енглеске, које су, мада касно, избеглице протестанте успели да убеде колико би корисно било помагати Камизаре, она ће тињати и повремено се распламсавати све до 1710. године. Ограничила се сам на тај крај и није обухватила Дофине, граничну покрајину где су хугеноти били многобројни.

Из Енглеске је на континент потом стигло 40.000 војника које је предводио војвода Марлборо. Њима су се придружили Пруси са једним одредом војске, четири царска округа – франачки, швапски, оба рајнска, а њима се још придружи и трирски изборни кнез. Марлборо се појави са војском. Французима се придружио баварски изборни кнез Максим Емануел. На послетку су се царској војсци придружиле све немачке државице осим Баварске и Келна и Царство званично објави рат Француској. Маркгроф Лудвиг Баденски освоји град Ландау на Рајни и заиста би се састао са Марлбором па би продрли у Лотарингију да их Максим Емануел није напао изненада с леђа. Освајањем Ландауа плашили су се сви и за Алзас. Подгенерал маркиз Вилроа добио је дозволу да нападне царску војску. Он је победио код Фридлинга и добио чин штабног маршала. Истовремено су се енглеска и низоземска флота искрцале у заливу Кадиза, и затим напале шпанске бродове који су допловили из Америке у ушћу реке Виго. Таква је била ситуација када је Еуген 1703. године постао председник Дворског Ратног Савета.

Еугенова репутација у Европи је расла, а победе код Луцаре и Кремоне су слављене као победе савезника иако рат није био званично објављен. Морал војске и трупа је био врло лош 1702. године, а већ у мају следеће године је у Ердељу избио Ракоцијев устанак који се брзо ширио. Да би спасао монархију од финансијске пропасти која јој је претила Леополд је направио промене у својој влади. Гундакер Штархемберг је заменио на месту председника Трезора Готарда Салабурга, а на његово место постављен је принц Еуген Савојски. Као председник Дворског Ратног Савета принц Еуген је сада постао део унутрашњег царског круга и био је први активни официр још од Монтекуколија који се нашао на том месту. Као председник ратног савета посветио се организацији и јачању морала аустријске војске. Још пре него што је постао председник Дворског ратног савета под његовим утицајем је у току Бечког рата изграђена стајаћа војска чија је организација завршена новим уређењем система врбовања у наследним земљема 1705. године. Непосредне кораке је преузео по том питању. Слао је новац тамо где је било потребно, а унапређења је давао по заслугама на терену и није дозвољавао да било ко утиче на њега по том питању. Морао се старати да шаље војску у Угарску, где је избио Ракоцијев устанак, Немачку и Италију. „Онај који никада нија дрхтао ни пред најстраховитијим непријатељем, драхтао је кад је отварао депеше што су му као председнику долазиле, у којим ништа друго није било осим тужбе и патње, а то му је наносило гнев и незадовољство“. Исте 1703. године у савез против Француске ушли су Португалија, која је споразумом у Метуену постао војни савезник Енглеске и економски зависан од ње, и гроф Савојски Виторио Амадео, који је био незадовољан политиком Луја XIV. Пошто му никако није обећавао Милано, гроф Савојски је започео преговоре са Аустријом. Када су то Французи приметили, Вандома је разоружао и заробио војнике Пијемонта, који су још увек чинили део његове војске. Иако је био окружен француско – шпанским трупама, војвода је објавио рат 7. октобра и потписао са антифранцуским савезом уговор 25. октобра 1703. године, којим су му обећани Монферато, Алесандрија, Ломелин, Валсези и многе области на истоку Француске. Цела година савезницима није била повољна. Изборни кнез баварски се спојио у Дутлингену са француским маршалом Клодом Лујем Хектором, војводом од Вилара, који је био рођак принца Еугена. Одатле је повео 16.000 људи у Тирол, а Вилар је остао да штити Баварску. У северној Италији маршал Вандома је са огромном војском стајао наспрам слабе Царске војске под вођством Гвида Штархемберга. Устанак у Угарској је претио да угрози Моравску и Доњу Аустрију.. Принц Еуген је отишао у Пожун , али тешка срца и без воље. Својим командантима у Угарској, у склопу општих војно-политичких мера скретао је пажњу на то да ако је потребно обећањима и даровима придобију познате граничаске заповеднике као што су Ј. Монастирлија, M. Рашковић, V. Илић и Ј. Поповић Текелија, који су били на челу тек основаних Посавско-подунавске и Потиско-поморишке милиције.

1704. године баварски изборни кнез успешно отпоче рат у Тиролу. Пошто је потпалио барутану одмах освоји Курфштајн, па затим и важни Инзбрук. У исто време освоји теснац код Еренбергера и пође на Брен, но ту му је био крај освајања. Под вођством Мартина Штерзингера хиљаде храбрих Тиролаца заузело је пролазе кроз које су Баварци требали да прођу и нанели су им тешке губитке, те се војска морала повући у Баварску. Марлборо и Еуген су заједничким снагама ударили на Баварску. Џон Черчил, противно вољи енглеске и холандске врховне команде да се не дејствује изван Низоземске, оставио је почетком маја холандске и део енглеских снага да штите холандску гранциу, са са главнином војске од око 18.000 људи је кренуо из Низоземске у Баварску да би зауставио офанзиву француских снага против Аустрије. Заваравајући непријатеља Марлборо је довео своју војску до Мастрихта на Некару и први пут се сусрео са Савојским код села Манделсхајма 22. јуна, где су се спријатељили на живот и смрт. Та професионална и лична подршка обезбедила им је много успеха у наредним годинама рата. У Хепаху се састану и са маркгрофом Лудвигом Баденским и договоре се о опсежној акцији. Одмах се договоре да нападну непријатеља, Царска војска се сједини са енглеском код Улма, а Еуген крене на рајнски предео и да заузме Рајну. Непријатељ се био добро улогорио и ушанчио између Дутлингена и Дилингена. Како би савезницима спречио прелазак преко Дунава он је послао једно одељење војске на Шеленберг на Дунаву, да се ушанчи. 2. јуна увече савезници јурнуше на брег и освоје Подунавље са свим магацинима. Пошто је овде баварски изборни кнез поражен оде у Аугсург да ту дочека маршала Таљара, који је постављен уместо опозваног Вилара. Марлборо и Цар су поново покушали да га одврате од савеза са Француском, али нису успели. Еуген се састао са Марлбором на Дунаву, а принц Лудвиг се утврдио у Иголштату да би стао на пут Максимилијану Емануелу који се кретао од Аугсбурга. 13. августа одиграла се значајна битка код Бленхајма. Док су Французи и Баварци оклевали да ли да приме битку или је избегну, у духу владајуће стратегије изнуривања, њихови противници су изненада избили пред њихов логор у девет колона. Француско – баварске снаге биле су принуђене да импровизују борбени поредак. Десно крило образовао је Таљар са 36 батаљона и 68 ескадрона, а лево генерал Ф. Марсен и кнез Максимилијан Емануел са 40 батаљона и 83 ескадрона. Укупно је било 56.000 војника, од чега 17.000 коњаника са 90 топова. Фронт је износио око 6.400 метара. Села Бленхајм и Обер-Глаубхајм поселе су јаке снаге као ослонце. Марлборо је командовао левим крилом савезничких снага које су бројале 46 батаљона и 86 ескадрона, а Еуген десним са 18 батаљона и 78 ескадрона. Под њиховом командом било је 52.000 војника, од чега 20.000 коњаника, и 52 топа. Главни удар савезника био је предвиђен између Бленхајма и Обер-Глаубхајма, због чега је коњица распорођена у центар, а јаке снаге упућене у напад на ова села. Битка је почела после 12 часова. Напади савезника на Бленхајм и Обер-Глаубхајм одбијани су уз тешке губитке. За то време је Марлбороова коњица енергичним јуришем пробила француски фронт раздвојивши снаге Марсена од Таљара. Марсен и Максимилијан успели су да се извуку, док је Таљарево крило сасвим уништено, а он заробљен. Губици Енглеза и Аустријанаца били су 12.584 војника, а Француза и Бавараца око 28.000 људи. Битка код Бленхајма, или код Хехштета, како се још назива, из основа је изменила односе снага у Немачкој. Баварску су окупирали Аустријанци, а Французи су потиснути на Рајну. У Европи је победа код Бленхајма сматрана великим успехом принца Еугена док је војвода Марлборо остао у сенци „славе принца Еугена чији борбени дух је охрабрио трупе на највеће напоре“ . У Енглеској Парламент му је подарио велико имање близу Вудстока где је он сазидао величанствену зграду, коју је назвао „Бленхеим Хоусе“. Немачка је потпуно пала под управу савезника. Истог месеца су енглеска и низоземска морнарица заузеле Гибралтар. Пошто су његови савезници командовали Средоземљем, „Карлос ИИИ“ је ускоро могао да ступи на тле Каталоније и тамо добије подршку народа као непријатељ Кастиље.

После ове битке Еуген је желео да крене на Италију, али Цар то није дозвољавао. Своју војску је ојачао са 8.000 Пруса које је Марлборо у Берлину добио од Фридриха Бранденбуршког, краља Пруске. Французи су заузели Савоју, Сузу, Ивреју и Верчели у северној Италији. Хабзбуршки претендент на шпанску круну, аустријски надвојвода Карло, појавио се затим у Лисабону, отварајући и потугалски фронт. Енглески адмирал Рук је у августу запосео лоше брањени Гибралтар. Цар Леополд је умро 5. маја 1705, а наследио га је Јосиф I који је одлично познавао Еугена и подржавао га у његовим војним плановима. Цар се реши да отпочне рат и пошаље Еугена са војском у Италију. На путу са војском су му стајала браћа Вандома. 16. августа 1705. године догоди се жестока борба код Касана на реци Ади (Цассано д’Адда), 26 км од Милана. Французи и Шпанци под Вандомом одбили су на мостобрану код Касана Аустријанце. Први су располагали са око 40 батаљона и исто толико ескадрона, а други са 43 батаљона и 66 ескадрона. У бици је непосредно било ангажовано 22.000 француских и 24.000 царских војника. Обострани губици су били 4 – 5.000 људи. I сам Еуген је био рањен. Леополд Десауски се са својим храбим Прусима одлично држао у бици, а њему у част и његовим војницима Италијани су искомпоновали марш који је остао познат као „Десауски“. Лудвиг Баденски због свог славољубља није желео да се споји са Марлбором па је изгубио Сарбрикен и Трир. Марлборо је у Мастрихту изашао на мегдан маршалу Вилару и баварском изборном грофу. После жестоке битке у којој су Французи изгубили око 8.000 људи повукли су се до Левена. У исто време Еуген је морао да пошаље корпус војске из Италије у Баварску која је због свог владара, на велику жалост Савојског, морала да претрпи страшна пустошења. У пролеће 1706. године Луј XIV пошаље маршала Вилроу са војском од 75.000 људи у Холандију, али га је тамо дочекао Марлборо. Код села Рамилија 23. маја 1706. године однесе Марлборо одсудну победу. 20.000 Француза прекрише бојно поље. Цела артиљерија, 88 топова са осталим потребама, ратна каса, 80 барјака, све је пало у руке победника. Непријатељ је више од два месеца прикупљао растерану војску по Холандији. Две области од велике шпанске монархије, Холандију и Миланско војводство одузели су Хабзбурзи од Француза. Скоро у исто време Ерл од Питербороа, заповедник енглеске војске у Шпанији, је заузео Барселону и натерао Филиа V да се врати у Француску, а надвојводу Карла је прогласио краљем у Мадриду. Већ пре тога 1705. године у Шпанији су се савезници искрцали у Валенсији и на каталонској обали. У краљевству Валенсија аустријски Хабзбурговци наишли су на подршку у једној побуни сељака, у Каталонији су успели да у јуну закључе политички и војни договор са слојевима градског патрицијата и пословног света који нису сачекали са особитом наклоношћу појаву француског претендента и извесност француског патроната. Крајем године и цело краљевство Арагона изјаснило се у прилог Карла Хабзбуршког. Уследиле су, у истом смислу, и побуне на Балеарским острвима, током 1706, која су затим заузели Енглези, у септембру 1708. године. Карло Хабзбуршки је из Португала ушао у Мадрид, у јулу 1706, али је убрзо затим био принуђен да побегне, пошто су и престоница и цела Кастиља одлучно стали на страну Филипа V. Побеђен на свим фронтовима Луј XIV је желео мир. Предлагао је напуштање Шпаније и Холандије у корист надвојводе Карла, под условом да Филип задржи Напуљ, Сицилију и Милано. Без сумње мир је био потребан, али у Енглеској су Виговци били уплашени да не изгубе моћ ако се рат заврши, па су зато стварали тешкоће, те су због њихових себичних циљева изазвали Француску на очајничку борбу.

Одушевљен славним победама Марлбороа и његовог оружја, Еуген је хтео да у Италији предузме одсудни рат 1706. године. 19. априла 1706. године поражен од стране генерала Вандома у бици код Калчината, али је Вандома морао да се врати у Француску, а команду над војском преузео је Ла Фејад. Крајем априла дошао је у Италију и код језера Гарда пређшао преко Јеча. Французи су са 38.000 људи опсели Торино у мају, а са једним одредом војске стајали су код Аста. Еуген је наумио да помогне грофу Савојском и похитао је ка Торину. Придружио му се и Леополд Десауски. После четири месеца град је био на измаку снага. Мало је недостајало да градска тврђава буде заузета, а то се није десило захваљујући великодушној пожртвованости Пјетра Мике. Виторио Амадео је повео герилски рат изван града, све док му у помоћ није пристигао принц Еуген. Због неспособности врховне француске команде њих двојица су ујединила снаге и са узвишења на брду Суперга размотрили су план битке. Тада се Виторио Амадео заветовао да ће саградити базилику која је потом била подигнута према нацрту Јувара, а иста је касније постала местом ходочашћа. Тако су напали француску војску која је остала унутар њихове линије фронта. Битка за Торино одиграла се 7. септембра 1706. године и завршила се потпуним поразом Француза. После ове победе Цар добије Ломбардију и Мантову, а гроф Савојски је добио Казале и остале територије обећане уговором. Еуген је постао гувернер Миланског војводства и очистио је сву Италију од Француза. Те године је умро Лудвиг Баденски, а Еуген је одбио да га замени на месту Царског генерала – фелдмаршала. Исте године је Еугену отворен пут за Напуљ који је освојио без велике муке. Гроф Даунски и гроф Мартиниц са 8.000 војника су, прекршивши неутралност папе, марширали према Напуљу. У граду је већ дуго времена постојао покрет аристократије за независност која се побунила 7. јула у корист Аустрије. Напуљ је заузет августа 1707. године. Пораз Енглеза код Алмансе 1707, одлучио је о судбини Шпаније. Ослобођени су, исте и наредне године Арагон и Валенсија, и једино је требало сачекати исход обрачуна на европским фронтовима.

1708. године операције су отпочеле у Холандији где је Луј XIV послао 80.000 војника. Војску су водили дведесетпетогодишњи војвода од Бургоње и гроф Вандома, који су имали различите начине размишљања. У почетку су Французи имали више успеха и Марлборо се морао повући у Левен јер је био бројчано много слабији. После сједињавања аустријских снага Еугена Савојског са британско-холандским снагама Марлбороа код Брисла, савезници су са око 90.000 војника намерили дејства на Низоземску. Да би спречили даљи продор савезника, Французи, којих је било око 100.000 људи, су под Вандомом заузели положај северно од Оденарда. Пошто су прешли Шелду, савезници су код Оденарда напали Французе са пешадијом у центру и коњицом на крилима борбеног поретка. Под све јачим притиском, Французи су убрзо почели да се повлаче. Савезници су тада увели резерву од око 20 батаљона ради обиласка противниковог десног крила и удара у позадину, док су пешадиојм предузели енергичан напад на француско лево крило. Француско десно крило убрзо је опкољено. Већи део поражених француских снага успео је да се пробије ка Гану. Савезници су имали око 3.000 мртвих и рањених, а Французи око 6.000 мртвих и рањених, али и 9.000 заробљених. Потом је Еуген заузео Лил 28. новембра, а потом и Рисел.

Због оштре зиме сукоби су 1709. започели много касније него што је било уобичајено. Савезнички поход започео је средином јуна. Војвода од Марлбороа није могао да увуче француску војску у битку. Маршал Вилар је имао добру одбрамбену линију, а добио је и наређења из Версаја да не ризикује улазећи у битку. Џон Черчил, војвода од Марлбороа је зато променио циљ и намеравао је да заузме тврђаве Турне и Ипр. Након 70 дана опсаде заузео је Турне, а тада је већ био почетак септембра. Војвода од Марлбороа није желео да ризикује да му се војска разболи у влажном подручју око Ипра. Због тога је кренуо на исток према мањој тврђави у Монсу. Надао се да ће заузимајући Монс довести у опасност француске обрамбене линије на западу. Маршал Вилар је од краља Луја XIV добио нова наређења да под сваку цену спречи пад Монса. Фактички Вилар је добио наређење да уђе у битку. После неколико сложених маневара две војске су се нашле једна наспрам друге југозападно од Монса преко Малплакеа. 11. септембра 1709. дође до окршаја код Малплаке (Малплалаqует). Савезници су располагали са 110.000 људи и 120 топова, а Французи су имали 95.000 војника и 80 топова. Французи су заузели положај код Малплаке толико близу утврђеном Монсу, да га њихови противници нису могли опсести, па су били принуђени да нападну француску војску на положају утврђеном на брзу руку. Аустријанци су напали у 9 часова ујутро и потиснули Французе у шуму иза њих. Холанђани су кренули са нападом на француско десно крило и успели су да уз велике жртве омету маршала Буфлера, који је руководио француским десним крилом, да он није могао да дође у помоћ маршалу Вилару, али је Вилар ипак успео да прегрупише своје снаге. Марлборо и Еуген Савојски су поново напали. У том нападу имали су помоћ генерала Витерса, који је напредовао на француској левој страни и присилио Вилара да одвоји део снага. Маршал Вилар је око тринаест часова био тешко рањен у колено, па је команду је предао маршалу Буфлеру. Коначни напад извео је Георге Хамилтон, војвода од Оркнија. Маршал Буфлер је до петнаест часова схватио да не може добити битку, па је наредио повлачење. Француска војска се повукла у уреденом бојевом поретку. Савезници су имали око 23.000 погинулих и рањених, а Французи 11.000. Французи су изгубили Монс, али у складу са француском стратегијом изнуривања, битка је успех Француза. На крају године однос снага је био за њих повољнији. У овој бици Еугена су ранили, али он је наставио да командује војском. Вести о тој најкрвавијој бици XVIII века запрепастиле су Европу. Војвода Марлборо није за ту победу добио писмо захвалности од краљице Ане. Та битка је покренула торијевце у Енглеској да започну агитовати за излазак из савеза и рата, чим они ступе на власт. Битка код Малплакеа и француска победа у бици код Денема спречили су француски пораз и омогућили јој да добије задовољавајући мировни споразум.

У пролеће 1710. године француски краљ је обновио преговоре и био је спреман на све да пристане, али га је спасио пад виговске владе у Енглеској, после чега је смењен Марлборо, и смрт Цара Јосифа I наредне године. Он није имао мушке наследнике и њега је требало да наследи синовац Карло VI, чиме је Луј XIV имао чврст аргумент да овај не може истовремено владати и шпанским земљама. У међувремену аустријске снаге су ојачане премештањем војске са истока јер је у Сатмару 30. априла 1711. године склопљен мир са Ракоцијевим устаницима, а Мађарска је ушла под окриље царске круне. Енглеска и Низоземска су одједном нашле суочене са оживљавањем огромне Хабзбуршке империје Карла V. Реална могућност да Карло VI концетрише власт над шпанским и аустријским поседима и царску власт у Немачкој, подстакла је Холандију и Енглеску да му ускрате подршку. Занемарујући обавезе према својим савезницима, енглески министри Харли и Сент Џон су почели преговоре са Французима и наредили новом заповеднику војске грофу Ормонду да избегава нове борбе. 28. септембра 1711. године су потписани први услови мира између Енглеске и Француске. Од септембра 1711. до 15. новембра 1715. године, када је потписан и последњи уговор између зараћених страна, закључено је четрнаест главних конвенција, које су обухваћене под заједничким називом уговори у Утрехту и Раштату. Цар и Холандија су покушали ово да пониште те је принц Еуген из тог разлога отпутовао у Лондон јануара 1712. године. Краљица Ана и њени министри су били чврсто за то да мир буде што пре склопљен и Еуген није успео да их убеди у наставак рата, а такође није могао да спасе ни свог пријатеља војводу од Марлбороа кога је торијевска влада већ била сменила јер је у њему видела главног противника мировних преговора. У Лондону је Еуген свечано примљен и лепо угошћен, али циљ није постигао те се вратио у Беч врло незадовољан. Енглеска је приморала Холандију да пристане на мир, а за преговоре је одређен Утрехт. Овде су Енглези преговарали у Француску корист, а Еуген се трудио да учини колико је могуће више штете Французима. Удружио се са грофом Ормондом али је овај потајно отишао Французима и предао им планове, те се договорио са њима да ухвате принца Савојског. Еуген се тада врло разљутио што се морала подићи опсада код Ландресије, јер прилике нису дозвољавале даљу опсаду. Одвоји се од Ормонда и сам освоји Кеснон 22. јуна 1712. године и приближи се Ландресији. Али је Ормонд после два месеца закључио мир. Савојски се примакао Версају али је Вилар био далеко моћнији од њега јер је од Ормонда добио све планове, па заузме варош Денем, а Еуген је морао одустати од Ландресије. Французи уђу у Холандију, а преговори у Утрехту дођу до застоја и наставе се тек после пола године. По наваљивању Енглеске потпише Холандија 17. јануара 1713. уговор којим је гарантовала Енглезима неколико тврђава и замака у Холандији. Савоја је добила острво Сицилију као краљевину са пуним суверенитетом и наслеђе за шпанску круну, ако би Филип умро без наследника, Казале са остатком Монферата, Алесандрију, Валенцу, Ломелину и Валсезију. Француска је уступила Виторију Амадеу II долине Финестреле и Улкса које је поседовала на италијанској страни Алпа у замену за долину Барчелонете на француској страни. Цар 2. марта 1713. потпише неутралност и добије шпанску Низоземску, Милано, Мантову, Напуљ и Сардинију. 30. марта потпишу се на овај мир Енглеска, која је задржала Гибралтар и острво Менорку, Француска, Савоја, Португалија, Пруска и Холандија.

Цар, када је остао сам наумио је да у савезу са немачким државама продужи рат. Обећана немачка помоћ долазила је тако ретко и неуредно, да Еуген на Рајни није могао ништа предузимати и морао је гледати како се Вилар са својом моћном војском шири на левој обали Рајне, а напослетку и пређе обалу те заузе Фрајбург. У оваквим приликама Еуген рече Цару: „Такав рат који се не може више са чашћу водити ваља довршити.“ Тако се и заврши овај рат. Еуген добије од Цара Карла VI пуномоћ за преговоре о мир у замку Раштат. Ту се састао са Виларом 13. новембра 1713. године. Највеће је проблеме у преговорима чинила тврђава Ландау и потраживања да Баварски изборни кнез треба да задржи све своје земље. Еуген је све давао само да би избегао нове сукобе и тако се преговори заврше, само је још требао потпис монарха. Вилар је наговорио Луја да пристане на мир. Обе стране биле су потпуно задовољне, а при том рече Вилар Еугену: „Ми смо сада пријатељи. Ваши су непријатељи у Бечу, а моји у Паризу.“ Еугена произведу у намесника аустријске Холандије и он пређе на нову дужност, али је истовремено и остао председник Дворског Ратног Савета.

Сепаратним споразумом из Раштата, којим су решени њихови захтеви, успостављена је Царевина већа и разноврснија него што су њени западни савезници могли и да замисле. Уз разне легалистичке ограде, јужна Низоземска, Миланска област, Италија јужно од папских земаља и Сардинија (која је касније замењена за Сицилију) постале су наследне земље аустријских Хабзбурга. Али, Свето римско царство немачког народа није оживљено. Аустрија, која је на мапи изгледала тако пространа, сада је била, у Немачкој, једна од две државе које ће се у наредном веку сукобити. Изборник Фридрих Бранденбуршки је 1700. године своју подршку Леополду I заменио за очигледно безопасно признање титуле краља Пруске. Северна Немачка, протестантска, милитаристичка и све просперитетнија, заувек је нестала из сфере Хабзбурга.

Последњу прилику да предводи војску принц Еуген је имао у Рату за пољско наслеђе (1733. – 1735.). 1733. године умро је пољски краљ и Саксонски изборни кнез Август II. Племство привредно разорене и политички расцепкане Пољске поделило се око његовог наследника. После Августове смрти у Пољској се запажа јако буђење националне свести. Због лошег искуства са странцима, заузимају се зато да за краља буде изабран домаћи син (Пјаст). За ово се залажу две најмоћније магнатске породице: кнежеви Чарторишки, звани „фамилија“ и грофови Потоцки. Постојала су два претендента на престо. Први, Станислав Лечински је био таст француског краља Луја XV и његов кандидат за престо, а други, син Август Великог имао је подршку Русије, Пруске и Аустрије. То је био повод да се у борбу за утицај у Пољској умешају европске велике државе, што је довело до рата. Пољско наслеђе пружило је прилику Французима да нападну Аустрију и узму од Франца Стефана Лотарингију. У циљу да се добије подршка Шпаније, Француска је вратила удаљене италијанске поседе Елизабете Фарнесе, жене Филипа V, у наслеђе њеним синовима. На страну Француске стао је и Карло Емануеле III, краљ Сардиније, син Виториа Амадеа II, коме је обећана Ломбардија. У овај рат принц Еуген је ушао као председник Царског Ратног Савета и као врховни командант у војсци, али је био тешко хендикепиран квалитетом својих војника и недостатком средстава. Такође, већ је имао седамдесет година и више није био у доброј физичкој и психичкој кондицији. Део племства прогласио је 13. септрембра 1733. године за краља Станислава Лешчињског што је значило претварање Пољске у савезника Француске. Други део племства подржаван од Аустрије, чија се војска прикупљала у Шлезији, и Русије, чије су снаге упале 3. октобра у Пољску, прогласио је 5. октобра Августа III, сина Августа II, за краља Пољске. Наводно због уплитања у пољско династичко питање Француска је објавила рат Аустрији 10. октобра 1733. године. До краја године француске трупе заузеле су Лорену (Лотарингију), а здружене француско-пијемонтске снаге, под командом старог маршала Вилара и Карла Емануела, ушле су у Милано 3. новембра 1733. године и освојиле Ломбардију, за коју је Карло Емануеле добио титулу војводе. Царска војска је наредне године покушала да узврати ударац, али су је Французи и Пијемонћани поразили у Парми 29. јуна и Гвастали 19. септембра 1734. године и приморали да се повуче у Мантову. У међувремену шпанска војска, искрцавши се у Тоскани крајем 1733. године, преко Лација је ушла у Напуљско краљевство, које су невољно бранили царски војници. Дон Карлос је 10. маја 1734. године славодобитно ушао у Напуљ. Крајем године цела територија Напуља и Сицилија била је под влашћу Дон Карлоса.

Принц Еуген је преузео команду на Рајни у априлу 1734. године, али бројчано надмашен од стране Француза могао је само остати у дефанзиви. У јуну је Еуген кренуо да ослободи Филипсбург, али више у њему није било снаге и енергије за велике маневре, као раније. Млади Фридрих Велики, пруски престолонаследник, је био послат од свог оца да поред принца Еугена научи уметност ратовања. Фридрих је доста научио од принца, изражавајући велику захвалност у каснијем животу свом аустријском ментору, али пруски принц је био ужаснут Еугеновим психофизичким стањем. Видео је да је његово тело тамо, али његова душа је била далеко одатле. Принц Еуген је 1735. године повео још једну кампању, али је опет морао остати у дефанзиви због ограничених ресурса. I његов утицај на двору је опао. Гундакер Штархемберг и Јохан Бартенштајн су водили главну реч на потоњој мировној конференцији. Срећом по Цара Французи су се ограничили на спречавање обнове Великог савеза и одустали су од даљих ратних дејстава те су понудили Аустрији мировне преговоре. Мир је потписан у Бечу, 3. октобра 1735. године. У овом рату Аустрија је изгубила Напуљ и Сицилију, којима је на престо дошао трећи син Филипа V, Карлос III. Лешчињски се одрекао престола у корист Августа III, а за узврат добио је његова имања у Лорену и Бару. Одредбама тог уговора посла смрти Станислава Лешчињског Лорена је требала да припадне Француској. Франц Стефан Лотариншки је у замену за Лорену добио војводство Тоскану. Цар је добио пристанак Француске на Прагматичну санкцију. Уместо Ломбардије, Карло Емануеле III добио је Новару и Тортону и неколико царских феуда у Лангама. Аустрија је задржала области Милана и Мантове, а добила Парму и Пјаћенцу. Годину дана по завршетку Рата за пољско наслеђе умро је принц Еуген Савојски.

Пошто Цар Карло VI после мировних споразума у Утрехту и у Раштату није желео да призна Филипа V као шпанс��ог краља, Филип је одбио да преда Напуљ, Милано и Холандију који су тим мировним преговорима припали хабзбуршком дому.

У јуну 1718. године Филип V је одбио све позиве на мировне преговоре и напао је Сицилију, која је припала Савоји. Схватајући да га може спасити само британска флота, а да не би дозволио да Француска уђе на страну Шпаније у рат Карло VI је 2. августа 1718. године, одричући се својих претензија у Шпанији, у Лондону склопио Четвороструки савез са Великом Британијом, Холандијом и Француском против Шпаније. Иако је после склапања мировног споразума у Пожаревцу могао да оде на југ и лично предводи војску на Сицилији, принц Еуген је одлучио да издаје наредбе из Беча, а на терену је команду препустио генералу Зумјунгену и потом грофу Мерсију, али се они нису показали довољно добри на овом ратишту. Само притисак француске армије у Баскији и деловање британске флоте на Средоземљу приморала је Шпанију да одустане од даљег ратовања. Споразумом из Хага, 17. фебруара 1720. године, Карло VI се одрекао сваке претензије на Шпанију и шпанске колоније, а Филип V на Италију и на Холандију. Аустрија је добила Сицилију, коју је увек и тражила, уместо Сардиније додељен Виторију Амадеу II, који је узалуд покушавао да је замени за Тоскану. Бурбонци из Шпаније су такође нешто добили: Војводство Парме и Пјаћенце и Велико војводство Тоскане намењени су, због гашења породица Фарнезе и Медићи, при чему нису били консултовани ни владари ни народ, Дон Карлосу, сину Филипа V и Елизабете Фарнезе. После овога дошло је до замрзавања односа између Цара Карла VI и принца Еугена Савојског, те је принчев утицај на Цара опао јер се противио Карловим нереалним амбицијама за освајања на Средоземљу и чврсто је желео да сачува територије које је монархија освојила у Угарској и на Балкану.

Гувернер Аустријске Низоземске, принц Еуген је постао 1716. године. Међутим, није директно руководио пословима већ је његов представник у тој провинцији био маркиз де При. Међутим, де При није био популаран код локалног становништва и занатлија који су након Заштитног уговора из 1715. године морали испуњавати финансијске захтеве управе и холандског заштитног гарнизона. Уз Еугенову подршку и подстицај цивилне побуне у Анверсу и Брислу су присилно угушени. Пошто се није свидео Цару због свог почетног противљења формирању Остенд компаније, де При је такође изгубио подршку локалног племства у свом државном савету у Брислу, посебно од маркиза де Мередо – Вестерлоа. Један од Еугенових омиљених људи, бивши генерал Боневал се такође придружио опозицији против де Прија, даље поткопавајући Еугена. Када је позиција де Прија постала неодржива Еуген се осетио приморан да напусти позицију гувернера Низоземске и поднео је оставку на то место 16. новембра 1724. године. Као компензацију Карло VI му је предложио да му да почасну титулу викара Италије, 140.000 гулдена годишње и да му дупло плати вредност некретнина у Зибенбурну у Доњој Аустрији. На невоље са оставком су се тог Божића надовезали и здравствени проблеми, када је принц Еуген зарадио хронични бронхитис и акутне инфекције које су га пратиле сваке зиме у наредних дванаест година живота.

На Бечком двору су завидници непрестано ковали сплетке против Еугена. Ови противници су се свакодневно трудили да код Цара оцрне Еугена, његову снагу и поштовање од народа. Принц је то сазнао од једног слуге и заузео се код Цара да се казне сплеткароши. То се и десило, али се Еуген од тада ређе за савет питао, а још ређе се његов савет слушао. Међутим итекако се питао у вези развојачења Војне границе. Као председник Дворског ратног савета, заједно са командујућим генералима супротставио се развојачењу Границе. Једино није био сигуран да ли треба оставити Границу у оквирима пре турског пораза или задржати само систем тврђава на Сави, које би бранила немачка војска и народна милиција, с тим да се све земљиште изван тврђава и најужег појаса поред реке преда коморским властима. Најзад су се 1722. године Дворски ратни савет и Дворска комора споразумели, да се војне границе дуж Саве, Тисе, Мориша, као и Подунавска граница у Срему и Бачкој, задрже у дотадашњем облику, али да се граничари опорезују а, с тим у вези, њихови поседи попишу и групишу у сесије попут поседа контрибуената.

У двадесетим годинама 18. века се рапидно мењају савези међу европским моћницима и чести су дипломатски сукоби због нерешеног питања у вези са Четвороструким савезом. Карло VI је био одлучан да задржи своју титулу шпанског краља, љутећи Французе и Британце исто као и Филип V, и одбијао је да уклони преостале правне препреке за Дон Карлосово евентуално наследство војводстава Парме и Тоскане. Међутим, на изненађене свих Шпанија и Аустрија су се приближиле потписивањем споразума у Бечу у априлу/мају 1725. године. У одговор на ово Британија, Француска и Пруска су у Хановеру потписали савез против шпанско – аустријске доминације у Европи. Током наредне три године постојала је трајна опасност од рата између западних савезника и Аустро – шпанског блока. Од 1726. године принц Еуген Савојски је поново ојачао свој политички утицај. Бројним контактима широм Европе, уз подршку Шенборна (Сцхöнборн), царског вицеканцелара придобио је моћне савезнике и ојачао позицију Цару. Августа 1726. године Русија је приступила аустро – шпанском савезу. Фридрих Вилхелм, краљ Пруске, је напустио Хановерски савез и у октобру 1726. године је потписао заједнички одбрамбени пакт са Царем. Међутим, закључивши да је најбољи начин да своме сину обезбеди наследство војводстава Парме и Тоскане, Елизабета Фарнесе је напустила Аустро – шпански савез и 1729. године у Севиљи је потписала савез са Британцима и Французима. Еугенови следбеници су га подржавали да издржи све притиске од стране Цара и да пошаље трупе у Италију како би спречио улазак шпанске војске у оспораване грофовије. До почетка 1730. године, Еуген је поново постао најутицајнија личност на аустријском двору. Промена владе у Британији сада је довело до нових промена односа у Европи. Забринути да би рат са Аустријом једино ојачао моћ Бурбона Роберт Волпол, први министар, је отпустио Државног секретара за рат Цхарлеса Тоwнсхенда и покренуо је преговоре са Аустријом који су довели до склапања новог Бечког споразума 16. марта 1731. године. Принц Еуген је од аустријских министара био најодговорнији за склапање савеза, верујући да ће нова алијанса донети сигурност против Француске и Шпаније. По овом уговору Карло VI је морао да жртвује Остенд компанију и да недвосмислено прихвати Дон Карлоса као грофа Парме и Тоскане. За узврат, краљ Георге II, као краљ велики Британије и хановерски изборни кнез гарантовао је Прагматичну санкцију, наследно право Цареве ћерке. Такође, захваљујући Еугеновим дипломатским способностима, Империјална дијета је у јануару 1732. године гарантовала извршење Прагматичне санкције. Ово, заједно са споразумима са Британијом, Русијом и Пруском био је врхунац дипломатске каријере принца Еугена. Али Бечки споразум је веома разљутио француски двор. Цар, је намеравао да свој ћерку и наследницу, Марију Терезију уда за Франц Стефана Лотариншког. Тиме је стварао претњу ширења Хабзбуршке монархије на запад јер је Лотарингија била гранична област. Француска војска је већ била спремна за рат и чекао се само повод.

Еугенове награде за победе, његов удео у плену, његови приходи из своје грофовије у Савоји, и стална плата за рад у Царском Војном Савету и на месту гувернера, омогућили су принцу Еугену да допринесе пејзажу барокне архитектуре. Већину свог времена Еуген је проводио у свом Зимском дворцу, Штадплацу, у Бечу, грађеном по нацрту архитекте Фишера фон Ерлаха. Дворац је користио као своју званичну резиденцију, али из непознатих разлога принчева сарадња са фон Ерлахом окончана је пре него што је дворац у потпуности био завршен. На место свог главног архитекте поставио је Јохана Лукаса фон Хилдебранта. Његов први задатак је био да заврши Зимски дворац и да затим спреми нацрте за изградњу дворца на дунавском острву Рацковин. Градња је започета 1701. године, али је завршена тек двадесет година касније, вероватно због принчевог револта због Ракоцијевог устанка. А принц је само једном обишао дворац, после битке код Београда 1717. године. Значајнији је његов комплекс дворца Белведере у Бечу, који у себи садржи две грандиозне барокне палате. Поред овог изградио је и на свом имању у Барањи ловачки дворац и тамо је извесно време проводио у лову, одмарајући се од свакодневних обавеза.

У годинама после мира у Раштату принц Еуген се упознао са многобројним научницима и уметницима. С обзи��ом на његов положај и одговорност коју је имао, већина њих је радо прихватила да буде пријатељ са принцем, највише да би им био мецена и помагао њихов рад. 1714. године упознао се са чувеним филозофом Готфридом Вилхелмом Лајбницом и био у честој преписци са њим. Еугенов пријатељ био је и француски писац Жан Батист Русо, који је од 1716. године добијао финансијску помоћ од принца Еугена. Русо је остао на принчевом домаћинству, вероватно помажући у библиотеци, када је овај отишао у Низоземску 1722. године. Други познаник, Монтескје, био је већ познат по својим Персијским писмима, када је 1728. године дошао у Беч. Касније се радо сећао времена које је провео у разговору за принчевим столом. Ипак, принц Еуген није никада имао литерарних претензија и није нам оставио своје мемоаре или књиге о уметности ратовања. Међутим, Еуген Савојски је био велики колекционар. Скупљао је слике холандских, фламанских и италијанских сликара 16. и 17. века. У Белведереу је стварао Јан ван Хухтенбург, холандски сликар који је, по упутствима Еугена Савојског насликао десет његових битака на европским бојиштима. Музеји у две палате садрже неке од најчувенијих бечких уметничких галерија, које пружају одличне примерке аустријске уметности од средњег века до данас. Ово укључује и неупроедиву колекцију слика Климта, Сиела, Кокошке, Реноара и Монеа. Средњовековни и барокни радови су у доњој палати где су многе просторије очуване у свом оригиналном изгледу. Његова библиотека у Зимском дворцу садржала је преко 15.000 штампаних књига, 237 рукописа и богату збирку графика. После Еугенове смрти, његова имања и поседи, сем оних у Мађарској која су враћена круни, припали су његовој нећаки принцези Викторији Савојски – Карињан, која је одлучила да све распрода. Уметничке збирке откупљене су од Карла Емануела III краља Сардиније. Еугенова библиотека, рукописи и графике откупљени су 1737. године од стране Цара и тада је фомирана библиотека, данас позната као Аустријска национална библиотека.

Током последњих двадесет година свог живота принц Еуген је био у вези са грофицом Елеонором Баћани – Штратман. Велики део њиховог познанства остаје непознаница. Принц је никада није спомињао у својим писмима. Иако су живели одвојено већина европских дипломата је била убеђена да му је Елеонора љубавница. Ипак њих двоје су редовно ишли заједно на пријеме, вечере и играли карте скоро свако вече све до принчеве смрти. Еугенови други пријатељи, као што је био папски нунције, Пасјонеи, чинили су део његове породице коју никада није имао. За свог јединог мушког преживелог рођака, Емануела, сина његовог брата Луја Томе, принц Еуген је уговорио свадбу са једном од ћерки кнеза Лихтенштајна, али је Емануел умро од малих богиња 1729. године. После смрти Емануеловог сина 1734. године, није било мушких наследника принца Еугена. Његов најближи рођак била је сада неудата ћерка његов брата Луја Томе, принцеза Викторија Савојска – Карињан, коју никада није упознао.

Принц Еуген се вратио у Беч из Рата за пољско наслеђе октобра 1735. године, болешљив и слаб. Када су склапали брак Марија Терезија и Фрања Стефан Лотариншки принц Еуген је био сувише болестан да присуствује свадбеној церемонији. 20. априла 1736. године принц је вече провео код своје уважене пријатељице, грофице Елеоноре Баћани-Штратман, играјући са њом карте, као што је то често чинио. Те вечери принц је мало говорио уз играње карата, а тешко је дисао. Прописани лек је оставио за сутрадан. Када се вратио кући заповедио је да га не буде пре 9 сати. Али ујутро 21. априла 1736. године нису чули никаква гласа од њега, подигли су завесу и видели мртво тело принчево, који се угушио од воде у плућима, као последице раније упале плућа. Не зна се тачан час његове смрти. Само се у три сата ујутро у принчевом зверињаку чуо његов стари љубимац лав како прекомерно риче и то се држи да је слутња Еугеновог самртног часа. Општа жалост владала је по граду и целој земљи јер су сви знали колико земља треба да захвали овом јунаку са којим се сад растаје. Победника у четрнаест великих битака носило је четрнаест великих фелдмаршала до гроба и сахранише га у цркви Светог Стевана. Величанствен споменик подигнут је над гробом принца Еугена.

Принц Еуген Савојски је сам себи споменик подигао. Био је идол својим војницима, а скоро и туђима. Радо је гледао кроз прсте њихову невиност, али бојажљиве војнике и дезертере је увек строго кажњавао. Принц Еуген је 1710. наредио да буде обешен сваки војник пронађен даље од стотину корака од своје јединице у маршу, и више од хиљаду корада када би се улогорила. Марлборо је признао да је много од њега научио, само није хтео научити како се штеде људи, а то је Еуген посебно ценио. За време Наполеонове владавине Еуген је био један од седморице генерала које је Наполеон сматрао највећим војсковођама на свету, а чије су се кампање проучавале на војној академији. Иако се каснији војни критичари са том оценом нису сложили, принц Еуген је несумњиво највећи аустријски генерал у историји. Еуген није био иноватор, али имао је способност да измени неадекватан систем рада. Био је једнако вешт као организатор, тактичар и стратег, верујући у првенство сукоба и своју способност да осети прави тренутак за покретање успешног напада. Најважније од свега што је умео да види прилику и знао како да је искористи. Поседовање овог квалитета, који је највећи у уметности ратовања, уздигао је принца Еугена међу геније ратовања.

Принц је био и васпитач. Када би обичан војник био непослушан, он је био спреман да пуца на њих. Али то је ретко радио. Није волео бруталности. Сматрао је да треба бити суров само када више љубазношћу не може ништа да се постигне. На бојном пољу је од својих подређених тражио изузетну храброст и очекивао је од својих људи да се боре кад год он то од њих затражи. Његови критеријуми за унапређења су се темељили првенствено на извршавању наређења и исказаној храбрости на бојном пољу, а не на претходном друштвеном положају. У потпуности је одговарао својим људима јер је био спреман бити уз њих и у најтежим могућим ситуацијама. Међутим, његова позиција као председника Дворског ратног савета показала се мање успешном. У периоду мира после Аустро – турских ратова, идеја стварања посебне војне области или гарнизона војника који би ефикасним тренингом увек били спремни да се брзо прикључе армији на бојном пољу никада није разматрана од стране принца Еугена. За време Рата за пољско наслеђе, аустријска војска је избачена из рата од боље припремљене француске војске. За ово је био крив сам принц Еуген јер по њему време за стварање савремене војске је требало да буде када је рат већ почео.

Од својих подређених је желео да буду одговорни и сматрао је да су за то потребни физичка храброст, лојалност домовини, искреност и самоконтрола у свему, тј. све оне особине које је лично поседовао. Његов приступ је био диктаторски, али је био спреман на сарадњу са неким кога је сматрао равноправним, као што су били Лудвиг Баденски или гроф Марлборо. Резултат тога је био озбиљан лик, надахнут поштовањем и дивљењем, пре него приврженошћу. Огроман споменик принца Еугена на коњу, у центру Беча, на чијој једној страни је написано „Мудром саветнику тројице царева“ а на другој „Славном покоритељу аустријских непријатеља“ доказује достигнућа принца Еугена Савојског.

Никада се није женио јер је сматрао да то не приличи једном војнику. Зато су га звали Марс без Венере. Но ипак се зна да је у неколико ратова имао уза се једну лепу Италијанку, а отворено је говорио како не би смео поверити ни сто људи ономе који у љубави није одважан.

Принц је био космополита, о чему нам између осталог говори и његов потпис Еугенио вон Савоy који је био италијанско-немачко-француска комбинација. У спољној политици имао је јасну визију, за разлику од Карла VI, коме је најдуже служио. Извлачећи закључке из неуспелог наслеђивања шпанског престола, Савојски је сматрао да тежиште хабзбуршких поседа треба да буду подунавске области и да Хабзбуршка монархија своју будућност треба да потражи на истоку, а не на западу. Предлагао је ширење према Балкану. Та прилика се била већ указала 1737. године, када је Карло VI по други пут заратио са Османском Царевином. Међутим, војску није више предводио најспособнији војсковођа тога времена, Еуген Савојски, јер је умро годину дана раније, већ мање способни генерали који су поражени под Београдом 23. јула 1739. године, а бечки двор је недуго затим склопио са Османском Царевином мир у Београду према коме су изгубљене све тековине Пожаревачког мира, сем Срема и Баната.

Чак и кад је био суочен са непријатељем пред собом, имао је непријатеља себи иза леђа, носећи „наследно проклетство“ Аустрије: лење и необазриве умове и душе, препуне интрига, зависти, љубоморе, превара и лажи. Служио је три Цара, Леополда I, Јосифа I и Карла VI. Крајем свог живота је приметио да, док му је први био отац, а други брат, трећи, који је најмање био достојан Еугенове службе, му је био господар.

Аустрија је успоставила своју власт на тлу Србије у времену у коме је њена војна премоћ била неоспорна, у коме је владало опште осећање да је Турцима крај у Европи. Београд и северна Србија требало је услед тога да послуже као полазиште за ново територијално проширење на рачун Порте у будућем освајачком рату, а уједно и за унутрашње јачање куће Хабсбурга у односу према Угарској. Зато је северна Србија припојена крунским доменима, као краљево лично добро „по праву мачу“. Србију под аустријском окупацијом сачињавале су области Крајине, Пореча, Пожаревца, Млаве, Ресаве, Шумадија, Ваљеска област, Колубара, Посавина и Мачва. Хабзбурзи су новоосвојене области јужно од Саве и Дунава сматрали као базу одакле ће даље продирати на Балкан. Један део Србије: крајински округ и од пожаревачког округа голубачки, звишки и хомољски срезови, припојени су Банату, Темишварској администрацији. У земљи је уведена централизована управа подређена Дворском ратном већу и Дворском коморском већу. Управу над Србијом је добио коњички генерал Хајнрих фон Бате, а по оснивању Београдске администрације, 1720. године, први председник постао је фелдмаршал, принц Александар Виртембершки, чија је каријера уско везану уз каријеру принца Еугена Савојског. Он је учествовао уз принца Еугена у великом броју бојева, и готово у свим овим бојевима имао је да изврши по неки тежи задатак. Принцу Александру су недостајале најважније особине које је тражио његов положај државника: Нити је познавао земљу, нити је волео народ међу који је дошао, нити је одан дужности, па ни сређен ни тактичан, а сасвим далеко од врховног чувара законитости и морала. Држава није могла учинити несрећнији избор ни по своје интересе ни по интересе народа у Србији. Он је био председник Администрације до 1733. године, затим је ту дужност до 1738. године обављао генерал Марули, и на крају до поновног пада Србије под Турке фелдмаршал Валис.

Београд је од аустријске војне власти сматран за једно од најважнијих војничких места. То се види из изјаве најмеродавнијих особа, као Цара Карла и принца Еугена Савојског, као и из стварне пажње која му је поклоњена. Одмах по заузећу Београда почело се са рушењем раније тврђаве и кућерака који су се у њој налазили. Са утврђивањем почело је по плановима које је одобрио принц Еуген као председник Ратног савета. Од 1723. до 1736. године београдска тврђава претворена је у троструки мостобран по систему холандског фортификатора M. Кухорна и плану швајцарског фортификатора Николе Доксата де Мореза. Београд је био троструко утврђен. Унутрашње утврђење, или тврђава у ужем смислу, обухватала је и горњи и доњи град. Варош је чинила спољашње утврђење. Напослетку, Београд је био утврђен и једном пољском линијом која је обухватала непосредну околину Београда. Град или тврђава обухватала је ошанчени простор између Саве и Дунава. Горњи град обухватао је завршни део калемегданског платоа, а доњи падину између Саве и Дунава и ивице горњег града. Тада су изграђени читави блокови и бастиони и мањи заклони. Све је утврђено јаким зидовима, саграђеним од цигле и камена, и снабдевено малим кулама, заклонима и пушкарницама. Утврђење је било појачано дубоким ровом са врло стрмим странама. У тврђаву се улазило на три капије: једна се налазила на Сави, друган на Дунаву, а трећа и најважнија, на Калемегдану, тамо где се и данас налази. Варош је била утврђена тзв. Принц-Еугеновом линијом и бастионима. Принц-Еугенова линија ишла је од Шабачке капије, па према некадашњој Варош-капији, затим према данашњем Народном позоришту, а затим у правцу према Царској или Видинској капији, која се налазила на крају Душанове улице. Испред вароши, а иза тзв. Еугенове линије, на простору који је сматран за реон Београда, налазила се тзв. Српска доња варош. У овај крај насељени су Срби у времену од 1724. до 1726. године, када су били присиљени да се иселе из немачког Београда. Испод Ташмајдана, према Дунаву, налазило се немачко насеље Карлстал, насељено досељеницима из Палатината.

Србија је после освајања подељена на дистрикте. Управну, полицијску и судску власт у дистрикту вршио је провизор уз помоћ једног ишпана, двојице ибрајтера, неколико пандура и послужитеља, а преко представника устаљене кнежинске самоуправе . На иницијативу Еугена Савојског у Србији је основана је народна милиција, а он је поставио и први командни кадар у њој који се састојао од двојице оберкапетана, десет капетана, једног мајора и двојице поручника. Сем командног кадра, српску народну милицију сачињавали су пешаци и коњаници. Римокатоличка вероисповест била је владајућа за време аустријске власти у Србији. Због досељавања немачког становништва, број римокатолика нагло је растао, нарочито у Београду. Одлуком Цара Карла VI од 14. априла 1726. основана је римокатоличка бискупија. На предлог принца Еугена Савојског и Дворске коморе, за првог бискупа наименован је дотадашњи каноник у Ђуру (Гyöр), Антон гроф Турн Валсасина.

Такође на иницијативу принца Еугена Банат није враћен Угарској, већ је потпао под директну царску управу Беча, стављајући „право мача“ испред „историјског права“, на које се мађарско племство позивало. Принц Еуген Савојски, као освајач Баната, сматрао је да Банат треба да остане посебна крунска, коморска област под немачком управом, како би се онемогућила непосредна територијална веза између Мађарске и Турске; међутим, коморски кругови у Бечу желели су да Банат, са становишта државног ерара, буде рентабилнији од покрајина стечених Карловачким миром, од којих је добар део био поклоњен крупним феудалцима. На предлог Еугена Савојског гроф Клаудије Флоримунд Мерси је именован за првог администратора Баната (1720. – 1733.). На његов предлог Банат је подељен на 12 диштриката. Градио је путеве, оснивао нова насеља, уводио оплемењене културе, нове расе стоке, развијао занате, мануфактуре, колонизовао Банат. Радио је на исушивању мочвара и регулацији река у Банату. По његовом наређењу, поручник Кајзер је 1723. године израдио план регулације Бегеја, а радови на регулацији почели су 1728. године, прво у горњем току, како би се из планинског дела Баната, из коморских шума, могла спуштати велика стабла низ Бегеј. У средњем и доњем току изградио је пловни Бегејски канал дужине 70 км, а касније је изграђен и канал који спаја Бегеј са Тамишем и изједначава водостање у овим рекама. Банат је учинио напредном облашћу и тиме отворио процес модернизације и европеизације Баната. Међутим, за напредак ове области били су потребни и људи којих је у Банату било врло мало после многих ратова који су прешли преко панонске равнице. Стога је Комора у Банат населила пре свега Немце из Немачке, међу којим је било и занатлија, трговаца и квалификованих радника, стручњака за земљорадњу и рударство. Поред Немаца дошли су Шпанци, Италија и Французи, који су се ускоро понемчили. Немци добијају врло повољне услове, тако да су њихови квалификовани радници ослобођени свих терета и пореза за период од петнаест година. Срби су се у Банат у већој мери населили тек средином XVIII века, када је укинута Потиско – поморишка војна граница.

Принц Еуген Савојски је био и велики пријатељ Срба, што нам говори податак да је митрополит Вићентије поручио у Бечу да му се изради портрет принца Еугена, који касније налазимо у црквеном кабинету митрополитског двора, где се налазио и митрополитов портрет у плавом.

Поткрај живота судјеловао је с мање успјеха и у Рату за пољску баштину. Неко вријеме био је царски намјесник у Италији и Фландрији. У свом дворцу Белведере (тал.: "лијеп видик") у Бечу скупио је вриједну збирку умјетничких дјела и велику књижницу. Поријеклом Италијан, по одгоју Француз, постао је једна од најистакнутијих особа у Аустрији, ратујући под девизом "Аустрија изнад свега".

Дворац Белведере (Леп поглед) је изграђен у рококо стилу. Изградња је започета 1714. године, а завршен је између 1720. и 1722. године. Дворац је пројектовао и надзирао његову изградњу аустријски архитекта Јохан Лукас фон Хилдебранд. Величанствени комплекс дворца Белведере, сазидан је на ливадама поред Беча, са погледом на дунавску равницу. Његов власник га је користио врло ретко и то само неколико соба у Доњој палати. А дворац је грандиозних размера, састављен од две раздвојене, али комплементарне грађевине, између којих је врт чије површине и стазе имају геометријске облике. Доња палата је завршена 1716. године, као летња резиденција принца Еугена (данас галерија слика), а горња између 1721. и 1723. године. Обе зграда повезане су великим парком са базеном. Статуе сфинги и декоративних ваза, водене површине у којима се огледају дворци, са крошњама дрвећа поткресаним у коцке, мушке и женске фигуре са беспрекорном перспективом, одају основну намеру градитеља, да се створи савршена барокна целина у којој се природне лепоте усавршавају интервенцијом људске руке и подређују његовој машти. "Моћ без раскоши је смешна", била је тврдња којом су тадашњи припадници високог друштва оправдавали грађење велелепних здања, у које спада и дворац Белведере, као нешто "дивотно сувишно". Иако је дворац краљевских размера, његов власник је принц Еуген Савојски, "већи Бечлија од Бечлија" који никада није употребио немачки језик, ни писмено, ни усмено, сходно тадашњим правилима. Ипак, он је морао бити веран духу свога времена и саградити споменик самоме себи. Била је то "функција заштите моћи". Тако је створен „јединствен и ни са чим упоредив пример у историји европске архитектуре". Био је то синоним Олимпа, као седиште одабраних умова, који су и на овом свету посебно заштићени.

Године 1697. аустријски цар Леополд I., у складу с тадашњим обичајима, а за посебне заслуге у побједи над Турцима код Сенте, подарио му је имање у јужној Барањи. У склопу имања налазило се 13 села, којима је касније додано још 6 села, површине око 800 км². За сједиште имања власник је изабрао село Биље, гдје је између 1707. и 1712. саградио Дворац. Цијело имање добило је име Беље по мађарском изговору имена тог села (Беллyе).

Не знамо ко је аутор дворца. Неки нагађају да би то могао бити аустријски архитекта Јохан Лукас фон Хилдебранд (1668. – 1745.), који је за принца Еугена Савојскога градио велелепну палату Белведере у Бечу. Дворац је са помоћним и зградама за привређивање обликован као јединствена грађевина, размерно велика у тлорису, али ниска. Дворац припада групи тзв. четверокрилних двораца. У доба када дворац настаје, била је то за средњу и западну Еуропу већ застарела ренесансно ранобарокна концепција, која је једино још на граници с Османлијским Царством могла имати оправдање. Дворац и његова прочеља не показују фортификацијска обележја, али она нису изостала у непосредном окружењу дворца у облику грабишта.

Будући да је дворац подигнут на мочварном земљишту, имао је у доба изградње више војно него привредно значење. Дворцу се приступа кроз перивој мостом који је преко грабишта положен у оси главнога јужног прочеља. Средишњи део главног прочеља једноспратан је са седам прозорских оси, с улазном вежом и торњем у средини изнад улаза. На том средишњем једноспратном делу дворца наилазимо на фасадне украсе, као што су пиластри, прозорски оквири и разделни венци. Приземна бочна крила јужног прочеља, као и преостала три приземна крила дворца, данас су без уреса. Док је спратни део дворца био намењен повременом становању, у приземним су крилима биле радне и помоћне просторије с улазима из унутрашњег дворишта. Над главним улазом је ниски торањ. Изнад улаза на дворишном прочељу налази се полихромирани грб принца Еугена Савојскога с његовим бојним заставама. Око дворца су шанчеви и парк. У склопу дворца била је дворска капела, изграђена вероватно 1720. године и посвећена Безгрешном зачећу Блажене Девице Марије. Од Беља до Осека је саградио пут. На крају овог пута, на Драви према Осеку, настало је насеље Еугениусдорф. Цело имање добило је име Беље по мађарском изговору имена тог села (Беллyе). Од 1711. године принц Еуген је насељавао Немце у Барањи.

После смрти Еугена Савојског, који је био нежења и није имао директних наследника, почев од 1736. па до краја Првог светског рата, Беље је било наизменично у власништву аустријског двора и појединих припадника његовог племства. 1776. године дато је ово властелинство у закуп Лазару Кишу, а 1780. године купила га је надвојвоткиња Кристина, тадашња намесница Холандије. Отада па надаље налазило се у поседу Хабсбурговаца. У Бељу се налазио Префекторат властелинства и тамо су чиновници имали своје станове. Према Корабинском, властелинство је имало тридесетак села и пустара са укупно 2320 пуних сељачких поседа. Ради лакше управе било је подељено на шест делова, „бециркова“. Последњи власник Бељског властелинства за време Хабсбуршке монархије био је надвојвода Фридрих. Тада је ово властелинство обухватало 109 010 катастарских јутара, тј. 625,7 км².

• У свим конзултираним хрватским енциклопедијама и лексиконима Еуген Савојски је наведен под тим именом. Међутим, у "Гласу Славоније" и у повијесним књигама неких аутора (нпр. Даворина Таслиџића) испред имена Еуген додаје се име Фрањо, а презиме се пише и у облику Савоyски.
• Еугена Савојског спомиње и Анто Гардаш у свом роману Дух у мочвари (стр. 161): "Кад су га на Бечком двору запитали што жели као награду за побједу над Турцима, одговорио је да би желио посјед у Барањи познат под именом Копачки рит. I добио га је. Ту недалеко саградио је дворац..."

Језик	Име Еугена Савојског
босански	Еуген Савојски
чешки	Евжен Савојскý
дански	Принс Еуген аф Савоyен
енглески	Принце Еугене оф Савоy
француски	(Франçоис) Еугèне де Савоие-Царигнан или Франçоис-Еугèне, принце де Савоие-Царигнан
хрватски	Еуген Савојски
јапански	プリンツ・オイゲン
мађарск��	Савоyаи Јенő
низоземски	Еугениус ван Савоyе
��орвешки	Еугене ав Савоие
њемачки	Еуген вон Савоyен или Франз Еуген, Принз вон Савоyен-Царигнан
пољски	Еугениусз Сабаудзки
румуњски	Еуген де Савоиа
руски	Евгений Савойский
словачки	Еуген Савојскý
словенски	Евген Савојски
српски	Еуген Савојски (Еуген Савојски) или Евгениј Савојски или Евгеније Савојски
шпањолски	Еугенио де Сабоyа или Францисцо Еугенио, Принципе де Сабоyа-Царигнан
шведски	Еуген ав Савојен
талијански	Еугенио ди Савоиа или Принципе Еугенио
вијетнамски	Еугене xứ Савоy

• "Опћа енциклопедија ЈЛЗ" (2 C-Фоб), Загреб, 1977.
• "Енциклопедија Југославије" (4 Е-Хрв), Загреб, 1986.
• "Беље. Творница шећера. 75", Шећерана, 1986.
• "Мала енциклопедија Просвета" (1 А-Ј), Београд, 1978.
• ЕОН, ХЕР
• "Времеплов", Глас Славоније, 86, 27271, 43 - Осијек, 12. X. 2006.
• "Живот и војена дела принца Јевђенија Савојског", превод Васе Т. Гавриловића, Београд 1873.
• Бранко Бешлин, "Евгеније Савојски и његово доба", Нови Сад 2014.
• Робер Мантран, "Историја Османског Царства", Београд 2002.
• П. Рокаи, З. Ђере, Т. Пал, А. Касаш, "Историја Мађара", Београд 2002.
• Група аутора, главни уредник генерал потпуковник Никола Гажевић, "Војна енциклопедија", томови I - X, друго издање, Београд 1970.
• Едуар Пероа, Роже Дусе, Андреј Латеј, "Историја Француске", Београд 1961.
• Никола Самарџић, "Историја Шпаније", Београд 2003.
• Доналд Х. Пенингтон, "Европа у седамнаестом веку", Београд 2002.
• Група аутора, уредник Р. Самарџић, "Историја српског народа", књига III, том I, Београд 1993.
• Милан Туторов, "Сева муња биће опет буна", Зрењанин 1995.
• Глигор Станојевић, "Прилог проучавању битке код Сенте 11. септембра 1697", Зборник за историју Матице српске, књига IX, Нови Сад 1974.
• Милорад П. Радусиновић, "Двије вијсети у руској штампи о Бици код Петроварадина 1716. године", Зборник Матице српске за историју, књига 30, Нови Сад 1984.
• Др Душан Ј. Поповић, "Срби у Војводини", књига II, друго издање, Нови Сад 1990.
• Др Душан Ј. Поповић, "Србија и Београд од Пожаревачког до Београдског мира (1718 – 1739.)", Београд 2002.
• Група аутора, уредник С. Гавриловић, "Историја српског народа", књига IV, том I, Београд 1986.
• Др Алексије Јелачић, "Историја Пољске", Скопље 1933.
• Метју С. Андерсон, "Европа у XVIII веку", Београд 2003.
• Арабела Б. Бакли, "Историја Енглеске", Београд 1927.
• Луиђи Салваторели, "Историја Италије", Нови Сад 2006.
• Група аутора, главни уредник Здравко Антонић, "Историја Београда", Београд 1995.
• Др Бого Графенауер, др Бранислав Ђурђев, др Јорјо Тадић, "Историја народа Југославије", књига II, Београд 1960.
• Група аутора, главни уредник инг. Андре Мохоровичић, "Енциклопедија ликовних уметности", Загреб 1959