Еуполид

Еуполид (грч. Εὔπολις, око 446. пне. – око 411. пне.), син Созиполида, био је један од највећих атинских комедиографа и, уз Аристофана и Кратина, најистакнутији песник старе атичке комедије. Тај трочлани канон као врхунац старе комедије прославио је још Хорације у својим Сатирама овим стиховима:

Еуполис атqуе Цратинус Аристопханесqуе поетае

атqуе алии, qуорум цомоедиа присца вирорум ест...

Песници Еуполид, Кратин и Аристофан, још и

други сви што старој комедији припадају...^[1]

Еуполид је, према вестима из антике, своју прву комедију приказао на позорници у четвртој години 87. Олимпијаде, тј. 429/428. пне., две године пре Аристофана, који је отприлике био Еуполидов вршњак.

Датум његове смрт мало је теже прецизирати. Иан Стореy^[2] примећује да постоје "четири античке предаје" о Еуполидовој смрти и погребу, које се у детаљима не могу међусобно измирити. Прва предаја је "чувена прича" о томе како је Еуполид у својој комедији Купачи (Βάπται) напао Алкибијада, а затим се нашао под његовим заповедништвом у сицилијској експедицији; Алкибијад се наводно осветио тако што је песника гурнуо с брода и овај се утопио. То би значило да је Еуполид умро "у касно пролеће или почетком лета" 415. пне.^[3] Ту причу, уз мање варијације, преносе Јувенал, Елије Аристид, Темистије, Платоније, Јован Цецес и анонимни спис О комедији. Последња два извора додају и два нова детаља: прво, да је Еуполид исмевао Алкибијадово котрљајуће р и, друго, да су војници више пута загњуривали песника у море, што крајњи исход чини нејасним, наиме да ли је песник то утапање преживео или не.^[4] Ова је предаја имала и своје противнике. Ератостен напомиње како су у оптицају би��а и Еуполидова дела настала какон сицилијске експедиције. Цицерон цитира Ератостена и сматра га поузданим извором у овој ствари,^[3] а то мишљење следе и модерни испитивачи.

Другу традицију преноси Паусанија,^[5] који каже да је Еуполид покопан ван Атине и да му се гроб налази близу Сикиона на реци Азопу.^[3] Сам Паусанија не објашњава зашто је Еуполид тамо покопан, но разлог би могла бити нека породична веза са Сикионом. Стореy примећује да је чувена атинска породица Алкмеонида имала такве везе са овим градом.^[6]

Трећу предају забележио је Клаудије Елијан. Он прво прича о томе како је Аугеја, Еуполидов молошки пас, заштитио свога газду од неког лопова. Затим спомиње да је Еуполид касније умро на Егини, где је и покопан. Аугеја је непрекидно стражарио на гробу и туговао над преминулим газдом, све док и сам није угинуо. То је место наводно после тога названо "Пасја тужбалица" (грч. Κυνὸς Θρῆνος).^[3] Модерни испитивачи сумњају у веродостојност ове приче, а Стореy наводи претпоставку да се можда радило о причи која је поменута у некој комедији, а коју су потоњи писци некритички преузели као историјску чињеницу.

Четврта предаја може се наћи у византијском лексикону Суда, где се каже да је Еуполид страдао у неком бродолому на Хелеспонту током пелопонеског рата. Суда не наводи извор за ову вест нити тај бродолом везује с неком конкретном поморском битком у рату, па у обзир долази било која од три велике битке у тој области: битка код Киносеме (411. пне.), битка код Аргинуских острва (406. пне.) или битка код Егоспотама (405. пне.) ^[3] Модерни су испитивачи склони да ову верзију прихвате као најверодостојнију те спекулишу да се вероватно радило о првој од наведених окршаја, с обзиром на то да се у античким изворима не спомиње ниједна Еуполидова драма настала након 412. пне.^[7]

Према Суди, Еуполид је написао 17, а према анонимном спису О комедији, 14 комада.^[8] Сачувани наслови премашују и онај већи број, но аутентичност многих је сумњива. Прву драму приказао је 429. пне.,^[9] а прву награду освојио је три пута на Ленејама и најмање једном на Великим Дионисијама.^[10]

Меинеке је Еуполидово ауторство утврдио за ових петнаест комедија:^[11][12]

Еуполидов је комички таленат нарочито дошао до изражаја у обради политичке тематике.

У Проспалћанима (Προσπάλτιοι), првој данас познатој комедији, нападао је Перикла, како се закључује по фрагменту у коме се спомиње Аспазија. То би значило да је Перикле, који је умро 429. пне., још увек био жив кад је Еуполид писао овај комад. Сачувани фрагменти садрже и алузије на Софоклову Антигону, која је била приказана 442. пне.^[13]

У комедији Марика (Μαρικᾶς, име неког барбарина) нападао је Хипербола, вођу атинских демократа, приказавши га као барбарина незналицу, а његову мајку осликао је као лихварку, распуштеницу и пијаницу која је плесала и разуздани плес кордак. Ова се драма може донеккле упоредити с Аристофановим нападом на Клеона у Витезовима.

Градови (Πόλεις) су били сатира на друштвене и политичке обичаје онога времена и вероватно су садржавали критику атинске политике према савезницима.

Удворице (Κόλακες) приказују бохатог Атињанина Калију, сина Хипониковог, како се окружио песницима, софистима, али и удворицама и чанколизима. Ова је комедија освојила прву награду на Великим Дионисијама 421. пне.

У Таксијарсима Формион подвргава мекушца Диониса строгој војничкој обуци.

Многи испитивачи најбољом политичком комедијом сматрају Општине (Δήμοι). Из подземног света долазе Солон, Милтијад, Аристид и Перикле. Под Миронидовим водством помажу Атини, која је запала у тешко стање, тако што кажњавају злочинце и доушнике. Малобројни фрагменти не омогућавају да се потврде велике похвале које су у антици изрицане о Еуполиду.^[14]

Еуполидов стил изгледао је "увредљив и груб" непознатом аутору списа О комедији, а "веома маштовит и привлачан" Платонију.^[15] Изгледа да је главна одлика његове поезије била живописна машта и моћ да своју машту кроз песничке слике дочара публици. Од других комедиографа разликовао се и по томе што је озбиљне политичке теме обрађивао у главном делу комада, а не само у парабази, па је тако нпр. у Општинама приказао како се састају законодавци из прошлих времена да одлуче о важним државним питањима. Може се сматрати изразом његовог великог песничког умећа то што, и поред таквог поступка, његова комедија није постала сувопарни филозофски дијалог. Чини се да је споменуто приказивање људи из прошлости давало Еуполидовим драмама одређену дозу достојанства, које је могло бити делом комичког комада само захваљујући љупкој и интелигентној радости коју је песник усадио у своје дело.

Међу метама његових напада били су Сократ, Алкибијад, Калија. Но невиност није значила зашититу и изузеће од критике: напао је и Аутолика, за кога митологија не каже да је починио било какав злочин, него само то да је био изузетне лепоте и да је победио у панкратиону. Ни смрт није пружала сигурно уточиште од Еуполидових жаока: сачувано је неколико стихова у којима се са свом жестином устремљује на Кимона. Дакако, напади су пуни опсцености, како је било и иначе карактеристично за стару атичку комедију.

Између Аристофана и Еуполида постојао је снажан ривалитет, који је ишао дотле да су један другога оптуживали за плагијат. I Кратин је напао Аристофана зато што је наводно позајмљивао од Еуполида. Еуполид у Купачима износи исту оптужбу, а нарочито истиче да је Аристофан позајмио од њега за Витезове (схолија прецизира да је последња парабаза наводно позајмљена од Еуполида). С друге стране, Аристофан у другом или трећем издању Облака оптужује Еуполида да је за Марику позајмио из његових Витезова те га још исмева због ћелавости.

• Соммерстеин, Алан Херберт (2002). Греек Драма анд Драматистс. Роутледге. ИСБН 0-415-26027-2
• Стореy, Иан Цхристопхер (2003), Еуполис: Поет оф Олд Цомедy, Оxфорд Университy Пресс, ИСБН 978-0-19-925992-2 
• Таплин, Оливер (1994), Цомиц Ангелс: Анд Отхер Аппроацхес то Греек Драма Тхроугх Васе-Паинтингс, Оxфорд Университy Пресс, ИСБН 978-0-19-815000-8 

• Грчка књижевност
• Театар у древној Грчкој
• Грчка комедија

• 444 фрагментс оф Еуполис (Анциент Греек теxт, Латин цомментарy) : Аугустус Меинеке, Фрагмента цомицорум граецорум, едитио минор, 1847, т. I, п. 158 то 228, ат Гоогле Боокс