Флоренце Хартманн

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Флоренце Хартманн
Биографске информације
Рођење17. 2. 1963. (1963-02-17) (доб: 61)
Француска
Националностфранцуска
Образовање
Занимањеновинар, списатељица, публицист
Опус
Књижевне врстепублицистика, хисторија
ТемеЈугославенски ратови

Флоренце Хартманн (17. вељаче 1963. – ), француска новинарка и списатељица. Од 1987. писала је за Ле Монде о Балкану, а почетком 1991. о Југославенским ратовима. Извјештаје је слала из Београда.[1] 1985. дипломирала је те стекла титулу магистра из подручја литературе и страних цивилизација на свеучилишту у Паризу. 1986. се удала у Београду за супруга из СФР Југославије, чији је материњи језик био српскохрватски. С њим је добила двоје дјеце: сина 1988. и кћер 1989., који су се родили у Француској.[2]

2000. је постала гласноговорница за Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ) у Хагу те савјетница главној тужитељици МКСЈ-а Царли Дел Понте.Године 1992. била је једна од првих новинара који су открили локацију Овчаре, те је 2006. свједочила пред МКСЈ-ом против "вуковарске тројке".[1] Конкретно, тврди да је Веселин Шљиванчанин 1992. у интервјуу изјавио сљедеће кад га је питала о Овчари: "Морали смо негдје закопати тијела".[3] Године 1999. објавила је прву књигу, Милошевић, дијагонала луђака.

Када је Слободан Милошевић завршио у МКСЈ-у на суђењу, Србија је дала трибуналу повјерљиве документе о његовом режиму из 1990-их, али под увјетом да се неки дијелови "затамне". Хартманн је имала увид у те тајне списе те у књизи Мир и казна 2006. написала да је МКСЈ прихватио цензурирати дијелове који су могли успоставити везу између Милошевићевог режима и масакра у Сребреници. МКСЈ је регирао оптужницом против Хартманн за непоштивање суда објављивањем докумената који су били тајни за јавност.[1] Пресудом је кажњена са €7.000, што је изазвало контроверзне реакције у свијету медија и новинара, од којих су неки јавно стали у њену обрану.[4] Иако је Хартманн рекла да је уплатила тражену своту, МКСЈ је то оповргнуо те издао налог за њено ухићење. Године 2011. она је побјегла у Француску. Француске власти су, међутим, одбиле ухитити ју јер су мислиле сурађивати са МКСЈ-ом једино у изручивању ратних злочинаца, у што не спада и прогон особа које критизирају сам суд.[5] Ипак, успркос ухидбеном налогу из Хаага, наставила се слободно кретати и у иноземству: 2012. посјетила је Сарајево, поводом 20. обљетнице опсаде града, те тамо вербално напала Царла Билдта јер је сматрала да он није требао бити на обиљежавању страдања града јер је прије говорио да је "Милошевић добар момак".[6]

Хартманн је с временом постала врло критична према МКСЈ-у. Још 2004. указала је на нарушавање неутралности тужилаштва трибунала када је усвојено ново правило према којем петерочлано судско вијеће којег поред предсједника и потпредсједника трибунала чине и тројица предсједавајућих судаца Претресних вијећа, одлучује да ли се нове оптужнице односе на "највише лидере, осумњичене да су најодговорнији за злочине у надлежности трибунала." Уколико оцијене да нека од оптужених особа не спада међу "највише лидере", суци од тада имају право оптужницу вратити тужитељу, независно од тежине злочина и увјерљивости пратећих доказа.[7] Године 2013. изјавила је да је ослобађајућа пресуда у случају бивших шефова Државне безбедности (ДБ) Србије, Јовице Станишића и Франка Симатовића, "највидљивији у низу удараца на кредибилитет Хашког трибунала у завршеној фази његовог рада" те додала:

Тиме су награђени мозгови система који су обманом успјели планирати и организирати масовно насиље, а све преко параван организације, пазећи да не напишу директно наређење. Поруке са суђења у Нурембергу је избрисана. Хашки суд је у нагло ушао у процес укидања Женевске конвенције и, тиме, уништава све што је урађено послије Другог свјетског да се заштите цивили у рату. Дешава се у Хагу један преокрет који жртве посљедњег рата у Европи осјете на својој кожи, али који има и далекосежне посљедице, и то широм свијета. Могу замислити реакције жртава чија су дјеца директно страдала од духова таме који су били отјелотворени у ликовима Станишића и Симатовића, сада већ слободних људи. По свему судећи, нажалост, одговорност за злочине (који суд не пориче) се своди на локалне играче, а не на мозгове. Зато имамо горки осјећај пријеваре, јер није ни истина, није ни правда".[8]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ 1,0 1,1 1,2 ББЦ Неwс (14. рујна 2009). „Профиле: Флоренце Хартманн”. ббц.цо.ук. Приступљено 3. липња 2013. 
  2. ↑ „Мркшић ет ал Триал: Трансцрипт”. Међународни кривични суд за бившу Југославију. 25. свибња 2006. Приступљено 3. липња 2013. 
  3. ↑ „ТВ Трибунал”. Сенсе Агенцy. 2. липња 2006. Архивирано из оригинала на датум 2019-08-20. Приступљено 3. липња 2013. 
  4. ↑ „ИЦТY: Хартманн цасе троублинг”. УНХЦР. 10. листопада 2011. Приступљено 4. липња 2013. 
  5. ↑ Едwард Цодy (26. просинца 2011). „Франце рефусес то аррест јоурналист соугхт бy трибунал фор формер Yугославиа”. Wасхингтон Пост. Архивирано из оригинала на датум 2013-06-30. Приступљено 3. липња 2013. 
  6. ↑ „Хартманн напала Билдта у Сарајеву: 'Што ти радиш ту, причао си да је Милошевић добар момак!'”. дневник.хр. 6. травња 2012. Приступљено 3. липња 2013. 
  7. ↑ „Дел Понте ће тражити разјашњења од Мерона”. Сенсе Агенцy. 14. травња 2004. Архивирано из оригинала на датум 2019-08-20. Приступљено 4. липња 2013. 
  8. ↑ „Хартманн: Хашки суд је наградио мозгове масовних злочина”. соурце.ба. 1. липња 2013. Приступљено 1. липња 2013. [мртав линк]

Вањске везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Florence_Hartmann&oldid=41558823”