Источно Сарајево

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Источно Сарајево
Град
Застава
Грб
Службени назив: Град Источно Сарајево
Надимак: I.С
Држава  Босна и Херцеговина
Ентитет  Република Српска
Опћине Источно Ново Сарајево, Источна Илиџа, Пале, Источни Стари Град, Трново, Соколац
Положај 43°49′Н 18°21′Е / 43.817°Н 18.350°Е / 43.817; 18.350
Површина 1.425,77 км2
Становништво
 - Насеље 76,569
Градоначелник Љубиша Ћосић (СНСД)
Временска зона Средњоевропско вријеме
Поштански број 71123
Позивни број (+387) 57
Источно Сарајево у БиХ
Источно Сарајево у БиХ
Источно Сарајево у БиХ
Wеб страница: Источно Сарајево

Источно Сарајево (1992–2004. Српско Сарајево), град у [1] Републици Српској и један од четири службена града у Босни и Херцеговини. Налази се у источном дијелу Босне и састоји се од седам општина. Источно Сарајево је настало током рата у Босни и Херцеговини од градских четврти и приградских насеља Сарајева која су била у саставу Републике Српске. Након Дејтонског споразума дио града који је припао Републици Српској чини данашњи град Источно Сарајево.

Име града

[уреди | уреди извор]

Први назив града је био Српско Сарајево, али је одлуком Уставног суда БиХ тај назив проглашен неуставним, па је име промијењено у Источно Сарајево.

Хисторија

[уреди | уреди извор]

Данашње подручје града Источно Сарајево је било насељено још у праисторији, на шта указује велики број праисторијских некропола (громиле) и градина на подручју Гласинца, од којих су најзначајније Мала Градина у Бјелосављевићима, Градина Пуховац, Кочев до и Талине. По Гласиначкој висоравни име је добила и једна од најзначајнијих култура бронзаног и жељезног доба на европском континенту. То је била култура једног од највећих илирских племенских савеза - Аутеријата и подељена је у три фаза (1800 - 800 године п.н.е.). Ова култура представља историјски континуитет са бутмирском неолитском културом (2400 – 2000 године п.н.е.), чија се налазишта налазе у пограничном подручју Федерације БиХ и Кантона Сарајево са општином Источна Илиџа. Иако је простор данашњег града Источно Сарајево био у саставу Римске Империје, римски односно антички археолошки локалитети нису значајније заступљени. У Средњем вијеку овај простор је био у саставу босанске средњовјековне државе. У касном средњем вијеку, у периоду феудалног партикуларизма, крајем 14. и почетком 15. вијека значајним дијелом овог простора (Гласинац, Прача) управља властелинска породица Павловић, која је господарила дијелом источне Босне и Херцеговине. Из тог периода и раније потичу стари градови и утврђења као што су Витањ, Хрељин град и Стари град изнад изворишта Паљанске Миљацке. Стари град Ходидјед изнад Миљацке био је под контролом босанског краља и један је од првих градова у Босни који су освојиле Османлије. На читавом подручју су присутне и бројне некрополе стећака из средњевијековног периода. Најпознатије некрополе су некрополе стећака у Војковићима, Крупцу и Хреши. Са падом Босне 1463. године и ово подручје доспјева под турску власт. Значајнији споменици из турског периода су били Селимија џамија у Кнежини и Јахијино турбе у Бјеласовићима. Године 1878. Аустро – Угарска преузима управљање Босном и Херцеговином, па тако и данашњим подручјем града Источно Сарајево. Војна касарна у Подроманији (у склопу данашњег комплекса психијатријске болнице) представља градитељско насљеђе из овог периода.

У периоду рата, од 1992. до 1995. године, Пале су биле привремена пријестолница Републике Српске. Ту су се налазиле политичке и правне институције: Влада и њени органи, Скупштина Републике Српске и др. У исто вријеме ту су се налазиле новинска агенција СРНА, Телевизијски студио КАНАЛ С, новине „Јавност“ и „Огњишта“.

Прва цивилна власт на територији Источног Сарајева формирана је на скупштинској сједници, у згради Мјесне заједнице Лукавица, крајем љета 1992. године. У организацији Повјереништва Српске општине Ново Сарајево, на чијем је челу био предсједник Предсједништва Републике Српске др Драган Ђокановић, одржана је Скупштина Општине Српско Ново Сарајево коју су чинили одборници српске националности Скупштине, предратне сарајевске општине, Ново Сарајево. Позвани одборници, изабрани су на вишечланачким изборима 1990. године, изабрали су их општински Извршни одбор, а први предсједник Извршног одбора постао је Бранко Радан.

Популација

[ур��ди | уреди извор]

Посљедњи попис у Босни и Херцеговини је извршен у 1991. Најчешће наводене процјене говоре о 100.000 становника који живе у Источном Сарајеву, што је повећање од 1991 захваљујући у великој мјери на стварање и укључивање нових опћина које чине Источно Сарајево. Такођер, многе српске избјеглице из других опћина Сарајева преселио се у приградска насеља Лукавице, Добриње, Касиндо, Которац и Пале .

Географија

[уреди | уреди извор]

Град Источно Сарајево се налази у централном и источном дијелу Босне и Херцеговине и источном дијелу Републике Српске. Најјужнија тачка града налази се у општини Трново, у атару насеља Козија Лука, док је најсјевернија лоцирана сјевероисточно од насеља Горњи Драпнићи у општини Соколац. Најзападнија тачка је у општини Источна Илиџа, у подножју планине Игман, а најисточнија тачка је у атару насеља Точионик у општини Соколац. Укупна површина града Источно Сарајево износи 1425.77 км2. Територија града се састоји из два дијела, већег сјеверног дијела (1380.61 км2) и знатно мањег јужног дијела (свега 45.16 км2) . Већи сјеверни дио се протеже у правцу сјевер – југ 12 – 42 км, а исток – запад 26 – 42 км. Мањи јужни дио у правцу сјевер – југ има димензије 5 – 8 км, а исток - запад 5 – 9.8 км. Ова два дијела града Источно Сарајево су међусобно одвојена територијом општине Трново (ФБиХ), односно Кантона Сарајево. Простор града са аспекта географске регионализације припада Планинско – котлинској регији, односно, субрегијама Источне Босне и Централне Босне. У геоморфолошком смислу подручје града припада Унутрашњим Динаридима. Територија града граничи са укупно 13 општина. Граничне општине из Републике Српске су: Хан Пијесак, Калиновик и Рогатица. Што се тиче Федерације БиХ, град Источно Сарајево граничи са општинама Кантона Сарајево: Сарајево – Стари Град, Сарајево – Нови Град, Сарајево – Ново Сарајево, Сарајево – Центар, Илијаш, Илиџа, Трново (ФБиХ); општином Олово у Зеничко – добојском кантону и општинама Пале - Прача и Фоча – Устиколина из Босанско – подрињског кантона. Преко територије града прелазе четири значајне друмске саобраћајнице према Србији и Црној Гори: Сарајево – Соколац – Зворник – Лозница, Сарајево – Соколац – Рогатица – Вишеград – Ужице, Сарајево – Пале – Горажде – Вишеград – Ужице, Сарајево – Трново – Добро Поље – Фоча – Црна Гора. Жељезнички саобраћај није присутан на територији града. Најближа жељезничка станица је Централна жељезничка станица Сарајево, а најближа жељезничка пруга је пруга Зеница – Сарајево – Мостар. До 1970 – их година прошлог вијека преко територије града је пролазила ускотрачна жељезничка пруга Сарајево – Пале – Прача – Устипрача – Вишеград – Ужице. Међународни аеродром Сарајево готово просторно граничи са градом Источно Сарајево, у подручју општине Источна Илиџа.

Насељена места

[уреди | уреди извор]

Привреда

[уреди | уреди извор]

Подручје Привредне коморе Источно Сарајево обухвата територију 12 општина, чија површина износи 3.652 км² на којој живи 123.035 становника. Налази се у центру источног дијела Републике Српске, између подручја Привредне коморе регије Бијељина на сјеверу и Привредне коморе регије Требиња, на југу. У природно-географском смислу, ово подручје припада Старовлашкој висоравни, планинској регији која се простире од сарајевске котлине на западу, до Косова и долине Ибра на истоку. Већим дјелом је изграђена од водонепропусних стијена, па је доминантно развијена нормална хидрографска мрежа. У кречњачким стијенама су развијени скоро сви крашки облици, од крашког поља Гласинац до бројних јама и пећина, од којих је најинтересантнија Савина пећина код Мокрог. У географском погледу, најкрупније црте рељефа представљају широке и благо заталасане површине са којих се издижу бројне планине, од Требевића (1629 м), Јахорине (1913 м), Романије (1627 м) на западу, до Вучевице и Звијезде на истоку. Између ње је широка композитна долина Дрине и њених притока, Праче са лијеве и Рзава и Лима, са десне стране. Долине Жељезнице и Миљацке су углавном кањонског типа, све до уласка у Сарајевско поље, гдје се улијевају у ријеку Босну, на територији Федерације БиХ. Идући од запада ка истоку смјењују се три различита климатска типа. У сарајевској котлини заступљена је умјерено континентална клима на Романијском платоу и околним планинама је предпланинска и планинска. У Подрињу влада умјерена клима са изразитим жупним одликама. Обилне падавине и специфичан састав тла условили су веома бујан вегетацијски покривач. Шуме су присутне на свим планинама, а висоравни и котлинска дна су богата пашњацима или обрадивим површинама. Размјештај становништва унутар ове регије је неравномјеран. Највећа концентрација становништва је у сарајевској котлини и на ободу романијског платоа. Просјечна густина насељености је око 40 становника на један квадратни километар. Анализе показују, да и поред крупнијих промјена у територијалном смислу ове регије, Сарајевско-романијска регија и Горње Подриње располажу са веома значајним природним богатствима, великим бројем изграђених капацитета у индустрији, пољопривреди, шумарству, грађевинарству, саобраћају, трговини и угоститељству, и са великим бројем високо стручних кадрова. Поред наведених природних потенцијала на територији ове регије дјелује осам факултета Универзитета у Источном Сарајеву и већи број средњошколских центара. У свакој општини ове регије постоје домови здравља а на регији дјелују и два медицинска центра регионалног карактера.

Образовање

[уреди | уреди извор]

Универзитет у Источном Сарајеву основан је 1992. године, одвајањем од Универзитета у Сарајеву. Факултети овог универзитета су смјештени на веома широкој регији, покривајући већину територије источног дијела Републике Српске.

Клима

[уреди | уреди извор]

Источно Сарајево има умјерено континенталну климу, лежи између климатских зона централне Еуропе на сјеверу и Медитерана на југу. Просјечна годишња температура је 9,5 ° C, уз јануар (-1.3 ° C просј.) Што је најхладнији мјесец у години и јула (19.1 ° C просј.) Најтоплији. Највиша забиљежена температура је 40.0 ° C 19. аугуста 1946, док је најнижа забиљежена температура била -26,4 ° C на 25. јануар 1942. У просјеку, Источном Сарајеву има 68 љетних дана годишње (температура већа од или једнака до 30.0 ° C). У граду обично доживљава благо облачно небо, с просјечним годишњим облака од 59%. У најоблачнијим мјесец децембар (75% просјека облака), док је најјасније је у августу (37%). Умјерен падавина јавља прилично досљедно током цијеле године, са просјечном 170 дана падавина. Погодно климатски услови омогућили су зимске спортове процват у регији, као што је видљиво од Зимских олимпијских игара 1984 који су славили у Сарајеву. [5]

Статус капитала

[уреди | уреди извор]

У де јуре капитал ентитета Републике Српске је Сарајево. Међутим, де фацто главни град ентитета Републике Српске је Бања Лука која је влада сједиште.

Спорт

[уреди | уреди извор]

У Источном Сарајеву постоји пар спортски клубова: Фудбалски Клуб "Славија" , Атлетски Клуб "Славија" Лукавица , Омладински кошаркашки клуб "Игман I. Илиџа"и Клуб Малог фудбала "Танго",Рукометни клуб ¨Славија˝

Славни људи

[уреди | уреди извор]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ „Устав Републике Српске, Члан 9, Званична страница Уставног суда Републике Српске” (ПДФ). Архивирано из оригинала на датум 2012-02-12. Приступљено 13. 8. 2012. 

Вањске везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Istočno_Sarajevo&oldid=41896223”