Краљевина Хрватска и Славонија

Краљевина Хрватска и Славонија Хорвáт-Сзлавóниа Кирáлyсáг Кöнигреицх Кроатиен унд Слаwониен ←     ←   1868. – 1918.   → Застава Грб (1868.) Химна: Царевка (Готт ерхалте Франз ден Каисер), Лијепа наша домовино (неслужбена) Краљевина Хрватска и Славонија Главни град Загреб Језик/ци хрватски језик, мађарски, њемачки. Религија католицизам Влада монархија Хисторија  - Хрватско-угарска нагодба 1868.  - Декларација Хрватског сабора 1918. Валута Круна

Краљевина Хрватска и Славонија (мађ. Хорвáт-Сзлавóниа Кирáлyсáг; њем. Кöнигреицх Кроатиен унд Слаwониен) била је самосвојно краљевство унутар Аустро-Угарске Монархије. Припадала је Земљама Круне Св. Стјепана, то јест мађарском дијелу Монархије, у којем је поглавар дома Хабсбурговаца владао као краљ. Често је називана и Троједна Краљевина Хрватска, Славонија и Далмација или једноставно Троједница.

Укључивала је средишење и сјеверне дијелове данашње Хрватске, без Далмације и Истре којима је изравно управљала Аустрија, без Међимурја и Барање који су припадали Мађарској, као и Ријеке која је посебним (од Угарске доданим анексом) анексом Хрватско-угарске нагодбе, названим „Ријечка крпица“, припала Мађарској. Усто, унутар Краљевине Хрватске и Славоније био је и источни дио Сријема који је данас у Војводини (Србија).

Иако Далмација стварно (де фацто) није била сједињена с Краљевином Хрватском и Славонијом под Круном Св. Стјепана, већ као крунска земља под управом Хабсбурговаца она је одувијек правно (де иуре) била саставни дио Троједне Краљевине која ју је зато и носила у своме имену.

Краљевство Хрватске и Славоније формално је уједињено Хрватско-угарском нагодбом из 1868. кад је, за бана Левина Рауцха договорен облик будућег заједништва Хрватске и Угарске унутар земаља Круне св. Стјепана. Том нагодбом хрватског је бана именовала заједничка влада у Будимпешти, а 55% пореза одлазило је у средишњу благајну. Троједна краљевина била је аутономна у питањима школства и вјера, мјесне управе и судства, док је с Угарском имала заједничку трговину и промет. Бана је именовала заједничка влада у Пешти.

У Сабору из 1871. мађарони имају врло слабу мањину (само 13 заступника у односу на 51 противника Нагодбе). Исте године Еуген Кватерник води познату Раковичку буну у којој и сам погиба 11.10. исте године. Ипак, унаточ честим немирима и незадовољством опћим политичким стањем, Хрватска је тада напредовала од полуфеудалног према сувременом грађанском друштву. Особито је то дошло до изражаја у вријеме бана Ивана Мажуранића (1873.-1880.). Управо је он био и први бан пучанин (који није био припадник племства). Мажуранић је успио обновити хрватски школски сустав и успоставити мрежу јавних школа, чиме је смањен утјецај црквених школских установа.

1881. Хрватско-славонском Краљевству враћене су и земље које су чиниле Војну крајину. Остала је жеља Хрвата да се овом краљевству придружи и Далмација, те се оно називало Троједним Краљевством Хрватске, Славоније и Далмације, премда је Далмација и даље припадала аустријској средишњој власти. Точније, Сабор је често тражио да се Далмација врати под управу хрватског бана и Сабора, а не припоји Хрватско-славонском Краљевству, јер му је одувијек припадала. Грб Краљевства зато је укључивао и повијесни далматински грб, баш као што је тај грб био присутан у заједничком грбу земаља Круне св. Стјепана. Хрватски политичари јасно су изрицали своје увјерење да и Босна и Херцеговина која је била прикључена заједничкој царско-краљевској управи припада хрватским земљама. 1878. Хрватски сабор упутио је захтјев краљу Фрањи Јосипу да Далмација и Босна и Херцеговина буду сједињене с Хрватском и Славонијом што је одбијено, прије свега под притиском Мађара који нису жељели да Хрватска тиме ојача након чега би се могла боље одупирати мађаризацији.

Овај чланак је дио серије Хисторија Хрватске

Рана хисторија

Прије Хрвата

Средњовјековна хисторија

Панонска Хрватска

Приморска Хрватска

Хрватско Краљевство

Унија с Угарском

Хабсбуршка владавина

Хрватска у 20. вијеку

Краљевина СХС/Југославија

Бановина Хрватска

Други свјетски рат у Хрватској

Независна Држава Хрватска

ЗАВНОХ

СФРЈ

Модерна Хрватска

Рат у Хрватској

Поратна Република Хрватска

Ова кутијица: погледај • разговор • уреди

Хрватско-угарска нагодба дала је потицај покушајима мађаризације у вријеме бана Кхуен-Хéдервáрyја који је два десетљећа владао унаточ бројним протестима. 1903. коначно, уз велику побуну, потакнуту дјеломично и економском кризом, његова је власт окончана, но и побуна је угушена у крви.

Бан Теодор Пејачевић који га је насљедио успио је повратити какав такав мир у земљу, обећавши слободу тиска и окупљања. Ипак, такво озрачје није дуго трајало. Док су се у Монархији поновно заоштравали сукоби између Мађара и Беча, те су на изборима у Угарској побиједили заговорници неовисности Угарске, у Хрватском сабору Странка униониста (мађарони) сасвим губи утјецај. Истовремено Фран Супило окупља у Ријеци у листопаду 1905. тзв. „Ријечку конференцију“ на којој 44 заступника Хрвата и Срба нуди подршку мађарској опорби, али заузврат тражи прикључење Истре и Далмације Хрватској и Славонији, те реформу изборног закона, слободу тиска и окупљања, као и неовисност судства. Усто, тражили су и нову ревизију Хрватско-угарске нагодбе. Све опорбене странке у Хрватској и Славонији пристале су уз ову Ријечку резолуцију, осим франковаца, који су били на антисрпским позицијама, и Хрватске пучке сељачке странке Стјепана Радића, која је одбијала одјељивање од Беча.

Нова мађаризација наступила је у доба бана Павла Рауцха, сина Левина Рауцха. Сабор је више пута распуштан, а 1908. у Загребу је организиран тзв. Велеиздајнички процес против углавном српских политичара из хрватско-српске коалиције, но након што је 31 особа проглашена кривом и осуђена на присилни рад у трајању од 5 до 12 година, пресуда је поништена, док процес није никад настављен. 1909. слиједио је и тзв. Фриедјунгов процес одржан у Бечу, а назван по бечком повјесничару Фриедјунгу који је објавио низ чланака у којима је за велеиздају оптужио и Франа Супила, хрватског вођу Коалиције. На суђењу је доказано да су оптужбе утемељене на лажним документима фалсифицираним у аустро-угарском велепосланству у Београду и достављеним од стране аустро-угарског министарства вањских послова. Такав исход знатно је ојачао Супилов углед у Еуропи, што је имало непроцјењив значај у преговорима крајем Првог свјетског рата. Бан Рауцх био је тада присиљен напустити положај.

3.4. 1912. суспендиран је Устав у Троједној краљевини, а бан Славко Цувај добива готово диктаторске овласти. Због народног незадовољства, потакнутог и српским успјесима у Балканским ратовима, бан је већ крајем исте године присиљен на одступ, а 30.11. 1913. повучене су и посебне овласти додјељене бану. На опћим изборима поновно побјеђује Хрватско-српска коалиција, док је владина странка добила тек 10 мјеста.

Први свјетски рат прекинуо је настојања око добијања веће самосталности унутар Аустро-Угарске Монархије. За тога рата особито су се истакли неки часници с подручја овога краљевства. Међу њима био је Светозар Боројевић који је потјецао из некадашње Војне крајине, а постао је први фелдмаршал који није био њемачког подријетла. Уз њега, ту је био и Стјепан Саркотић, посљедњи управитељ Босне и Херцеговине и један од највише позиционираних Хрвата у Монархији. Након рата живио је у емиграцији у Бечу.

Хрватски се политичари дијеле између Хрватско-српске коалиције, која је за остварење велике државе јужних Славена с једне стране, те Странке права, Хрватске пучке сељачке странке и франковаца који су се томе противили. Најугледнији припадници Коалиције стварају Југославенски одбор који је 20. српња 1917. склопио Крфску декларацију с владом Краљевине Србије.

Троједна краљевина Хрватска, Славонија и Далмација престаје де фацто постојати 29.10. 1918. раскидањем државноправних веза с Царевином Аустријом и Краљевином Угарском и стварањем Државе Словенаца, Хрвата и Срба, а потом и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Формално, банови овог краљевства бит ће именовани до 1921. I том је приликом дошла до изражаја правна припадност Далмације Троједници. Хрватски је сабор наиме 1918. разријешио не само државноправне везе Хрватске и Славоније с Аустријом и Угарском него и Далмације, иако над њом заправо није имао формалну власт. То није учинио Далматински сабор, него управо Хрватски сабор у Загребу.

Према попису из 1910. у Хрватској и Славонији било је 2,621.954 становника, а национални састав становништва био је сљедећи [1] :

• Хрвати: 1,638.354 (62.5 %)
• Срби: 644.955 (24.6 %)
• Нијемци: 133.418 (5.1 %)
• Мађари: 105.047 (4.1 %)
• Словаци: 20.884
• остали

Нијемаца и Мађара било је највише у Вировитичкој и у Сријемској жупанији.

По вјероисповијести било 73% католика и 24% православаца.

У раздобљу између пописа из 1911. и онога из 1921. у Краљевини СХС, подручје Хрватске и Славоније изгубило је 5.359 становника или 0,2%, што је посљедица ратних збивања, те је 1921. биле 1043 жене на 1000 мушкараца, но у том је раздобљу порастао наталитет (1,7% годишње).

Краљевина Хрватска и Славонија била је подијељена на осам жупанија (средиште жупаније наведено је у загради):

• Бјеловарско-крижевачка жупанија (Бјеловар)
• Личко-крбавска жупанија (Госпић)
• Модрушко-ријечка жупанија (Огулин)
• Пожешка жупанија (Пожега)
• Сријемска жупанија (Вуковар)
• Вараждинска жупанија (Вараждин)
• Вировитичка жупанија (Вировитица)
• Загребачка жупанија (Загреб)

• Текст Хрватско - угарске нагодбе из 1868.
• Повијесне карте Средње и источне Еуропе
• Цодеx дипломатицус Регни Цроатиае, Славониае ет Далматиае - Интернет Арцхиве.орг
• Еуратлас