Низоземска источноиндијска компанија

Холанска Источноиндијска компанија или Низоземска Источноиндијска компанија (низоземски: Вереенигде Оостиндисцхе Цомпагние, скраћено: V.О.C. односно ВОЦ), или једноставно само "Компанија" (Цомпагние), била је Источноиндијска компанија у коју су се 1602. удружиле низоземске трговинске компаније како би искључиле међусобну конкуренцију. ВОЦ је од низоземске државе добио право суверенитета (вођење ратова, градња утврда, придобивање територија) и трговински монопол. То је била прва мултинационална компанија и највеће трговинско друштво 17. и 18. стољећа.

Главно сједиште компаније било је у Амстердаму и Мидделбургу. Командно мјесто трговачке пловидбе налазило се у Батавији (данас Јакарта) на Јави (Индонезија). Трговинске испоставе биле су на Дејими, умјетном отоку у заљеву испред Нагасакија (Јапан), у Ирану, Бенгалу (данас Бангладеш и Индија), Цејлону (данас Шри Ланка), Формози (данас Тајван), Каапстаду (Јужноафричка Република) и на југу Индије.

Господарска моћ ВОЦа заснивала се прије свега на контроли пута зачина од "отока зачина" (данас Молучки отоци) и Стражње Индије (старо име за Индокинески и Малајски полуоток). Ова компанија, структурирана у 6 комора (Камерс), била је прва која је издала дионице. Након четвртог Енглеско-Низоземског рата (1780. - 1784.) компанија доспијева у финанцијске потешкоће и гаси се 1798.

У готово два стољећа постојања, Низоземска Источноиндијска компанија имала је око 4.700 бродова којима је превезла око 10 милијуна људи. При томе, на прво стољеће отпада око једне трећине, а на друго око двије трећине бродова и превежених људи. Вриједност трговачке робе превежене у првом стољећу (1640. - 1700.) износила је 577 милијуна фл. а у другом (до 1795.) 1,6 милијарди фл. Једина ВОЦова конкуренција, Британска Источноиндијска компанија (ЕИЦ), основана у Лондону 1600., није се могла наметнути ВОЦу. Тек пред крај 17. стољећа у једном кратком раздобљу ЕИЦ је ојачала до озбиљне конкуренције.

Крајем 15. стољећа први португалски бродови обишли су Рт добре наде и стигли до Индонезије. Тек монопол који су након тога положили Португалци на трговину зачинима, довео је до удруживања девет низоземских трговаца. Они су 1595. (до 1597.) послали флоту бродова вођену Цорнелисом Хоутманом, која је, слиједећи пут којим је Јан Хуyгхен ван Линсцхотен 1583. стигао до Гое, допловила до Азије. Експедиција овог савеза (Цомпагние ван Верре (Амстердам)) привукла је пажњу других низоземских трговаца на нове могућности. 1600. удружила су се амстердамска трговачка друштва у Геüниеерде Амстердамсе Оостиндисцхе Цомпагние којем је амстердамски градоначелник издао право на трговински монопол за Азију.

Као реакцију на концентрацију моћи у Амстердаму, сад су се слична удружења склопила и у провинцији Зееланд, као и у градовима Хоорн, Делфт и Енкхуизен. Тек рат за независност Низоземске (Осамдесетогодишњи рат) са Шпањолском и добит остварена заплијеном бродског терета португалских бродова учинила је незаобилазним међусобно удруживање ових малих и самостално беспомоћних савеза. Извршене су припреме, а у односу на суздржљивост Зееландских компанија инетвенирале су виђене особе, тако да је 20. ожујка 1602. могла бити основана федерално структурирана Низоземска Источноиндијска компанија.

Парламент Низоземске дао је, за почетак ограничен на рок од 21 године, трговински монопол за подручје испочно од Рта добре наде, а западно од Магељановог пролаза.

Директори у ВОЦ удружених друштава били су предсједништво ВОЦа. На тај начин 8 мјеста у предсједништву требало је припасти раније удруженим амстердамским друштвима, а 8 другим друштвима. Зееланђани су се због тога и даље прибојавали од могуће доминације Амстердама. Различити приједлози су разматрани, и на крају је постигнута сугласност да се уведе и седамнаето мјесто, које ће на смјену заузимати један неамстердамац.

Тако састављен директориј требао је засједати у Амстердаму, но и овдје је требало наћи компромис са Зееланђанима. Договорено је да се уведе осмогодишњи циклус унутар којег ће шест година директориј засједати у Амстердаму а предсједават ће му Амстердамац, док ће слиједеће двије године засједање бити у Мидделбургу, а предсједават ће му Зееланђанин.

Низоземски парламент осигурао је документом формални трговински монопол за сва подручја источно од Рта добре наде и западно од Магељановог пролаза. Документ (Цхарта) је давао нека суверена права компанији, као што је вођење рата. Одмах 1602. почела је прва експедиција на "отоке зачина", Амбон, најважнији оток Молука. Монопол који је низоземска држава препустила компанији био је за њу и изнимни изазов. Монопол је био временски ограничен, но значио је и пуно мања ограничења него што би била појединачна трговинска експедиција. У пракси, кориштење монопола захтијевало је значајан финанцијски напор који поједине коморе нису могле односно нису хтјеле сносити. Прва флота од 14 бродова морала је бити значајно повечана како не би била само у почетку успјешна, него је морала осигурати и успјешну трговину с Азијом и за идућа десетљећа.

Тако је предсједништво донијело одлуку (прву у повијести) да се финанцирање компаније проведе издавањем дионица. Док је раније финанцирање компаније имало средњорочно обиљежје и одговарало је обвезницама које су се односиле на бродски терет, дионичари су остајали везани за улагање у ВОЦ десет година. Након укамаћене исплате 1612. године, дионичарима је било понуђено да упишу дионице за идућих десет година. Исплаћивана је и дивиденда, али дионичари нису имали право суодлучивања у управљању компанијом. То се није промијенило нити након 1622./23. кад су права компаније продуљена за нових 20 година.

Брзи успон компаније и успјешност у провођењу монопола била је прије свега резултат њене овако добивене финанцијске снаге. Тако је могла финанцирати опширне војне операције у азијском простору које су јој осигурале провођење монопола прије свега у трговини зачинима. Уз то, провођење монопола омогућило је и долазак других азијских ро��а у Низоземску, као на примјер кинеског порцулана. Након освајања Бандских отока (скупина у Молучким отоцима), у монопол су укључени и мушкатни орашчићи и цвијет, а касније и клинчићи. Након што су са Цејлона протјерали Португалце, трговина се шири и на цимет.

Ради осигурања трговинских путова, 1619. у освојеној Јаyакарти (данас Јакарта) основан је утврђени град Батавиа. Већ од 1611. године у Јаyакарти је постојала трговинска испостава ВОЦа. 1641. године ВОЦ осваја до тада португалску Малакку. 1652. слиједи градња ВОЦове бродске постаје на Рту добре наде, 1659. освајају Палембанг (јужна Суматра), а 1661. присиљавају Макассар (јужни Сулаwеси) да протјерају Португалце који су се након пада Малакке склонили у тај град.

Као једино трговачко друштво у Индијама, ВОЦ је у раздобљу 1635. до 1690. године остваривао профит у прекоморској трговини. Након тога (па све до 18. стољећа), непрекидно расте удио у приходима компаније трговина унутар Азије. К тому долази и трговина с Јапаном, која се од 1639. одвија још само у организацији компаније. Тијеком 17. стољећа ВОЦ већ почиње и са секундарним новчарским пословима. Висока зарада омогућила им је, да у Азији повољно купљено сребро даље с велико добити продају или директно у Еуропи, или еуропским трговцима који су трговали у Азији и тим сребром морали ВОЦу плаћати текстил и зачине (прије свега бибер).

Крајем 1660их влада у Батану (западна Јава) оснива домаће трговинско удружење Бантенесе Цомпанy, као конкуренцију ВОЦу. Бантенешка компанија врло брзо директно тргује с Меком, Гујаратом (сјеверозападна Индија), Короманделском обалом (јужна Индија), Бенгалом, Сиамом, Камбоџом, Тајваном и Јапаном, и привлачи у Бантен трговинска заступства Енглеске, Низоземске, Француске, Данске, Португала и Кине. У ратним обрачунима између султана Агенга (1626. - 1692.) и његовог сина и насљедника султана Хаји, син тражи помоћ од ВОЦа, а Воц, као протууслугу тражи избацивање свих странаца из Бантана, препуштање монопола за трговину бибером ВОЦу, и дозволу за успостављање гарнизона, Форт Спеелwијк. Након тога, господарски и политички значај Султаната непрекидно опада, све до распада у 19. стољећу.

Након освајања Макассара 1667. године, задње луке преко које се одвијала трговина између Азије и Еуропе мимо контроле ВОЦа, и та могућност отпада (та трговина била је, сматрао је ВОЦ, кријумчарење). Од 1699. ВОЦ почиње са садњом плантажа каве на Јави. Тако ВОЦ читавом већ постојећем асортиману трговинске робе из Азије додаје још и каву.

Унутар компаније је од самог почетка владала корупција и менталитет самопослуживања, прије свега у врховима трговинских заступстава који су Амстердамску (и Мидделбуршку) матичну кућу стајали великог дијела добити. Велике удаљености, правно слободан простор (из низоземског кута гледања) источноиндијских подручја, особине које је, поред поријекла, требало имати водеће особље (инстинкт за моћ, продорност, но не и честитост), погодовало је таквом развоју.

Но критично с добити постаје тек с развојем вањскополитичких догађања. Тијеком 18. стољећа расту ризици прекоморске трговине, па тиме и трошкови управљања ВОЦом до мјере, да су настали губитци који су морали бити покривани из причуве компаније. Поред тога, откриће кронометра 1774. и тиме отворена могућност одређивања земљописне дужине што је олакшало навигацију, имало је за ВОЦ амбивалентно значење.

Компанија која је у вријеме три рата с Британским Империјем преузела на себе рискантан потхват пловидбе кроз Енглески канал и не само успјешно то обављала него се уз то и развила у највеће трговинско друштво на свијету, почела се у вријеме четвртог рата 1780. - 1784. суочавати с великим проблемима. Бродови на доласку из Азије нису могли упловљавати у матичне луке, па стога није могло бити нити аукције пристигле робе. Поред тога, због година у којима је имала губитке, компанија губи и кредитну вјеродостојност. Но, судбина ВОЦа запечаћена је тек уласком Француза у Низоземску.

Након неких неуспјелих покушаја да се компанија опорави, ВОЦ се 1798., четири године прије двјестоте године постојања, распушта. Њено преостало власништво постаје имовина Нације, а дугови су проглашени националним дугом.

• Роелоф ван Гелдер: Дас остиндисцхе Абентеуер - Деутсцхе ин Диенстен дер Вереинигтен Остиндисцхен Компание дер Ниедерланде 1600-1800 (Источноиндијска авантура - Њемци у служби Низоземске Источноиндијске компаније), Цонвент, Хамбург 2004.
• Ханс Беелен: Хандел мит неуен Wелтен. Дие ВОЦ дер Ниедерланде 1602-1798 (Трговање с новим свјетовима. Низоземски ВОЦ); Сцхрифтен дер Ландесбиблиотхек Олденбург 2002 (Рукописи Земаљске библиотеке Олденбург)
• Јохн Ландwехр: А библиограпхy оф публицатионс релатинг то тхе дутцх Еаст Индиа Цомпанy 1602; Уетрецхт 1991
• Еберхард Сцхмитт (Хг.): Кауфлеуте алс Колониалхеррен. Дие Ханделсwелт дер Ниедерлäндер вом Кап дер Гутен Хоффнунг бис Нагасаки 1600–1800 (Трговци као колонијални господари. Трговински свијет Низоземаца од Рта добре наде до Нагасакија 1600.-1800.); Бамберг 1988
• Гаастра, Фемме С., Тхе Дутцх Еаст Индиа Цомпанy. Еxпансион анд Децлине; Леиден 2003
• Лоуиса Балк, Франс Ван Дијк, D. Ј. Кортланг и други аутори: Тхе Арцхивес оф тхе Дутцх Еаст Индиа Цомпанy (ВОЦ) анд тхе Лоцал Институтионс ин Батавиа (Јакарта). Брилл, Леиден 2007, ИСБН 978-90-04-16365-2 (енгл.)

• Најстарија позната дионица на свијету (ВОЦ 1606.)
• Плаћеници ВОЦа – Чланак о колонијалној служби у ВОЦу
• Бродска олупина ВОЦа (енгл.)