Парк

Парк је дио града или насеља у којем се налази одржавано зеленило. Паркове често окружују значајније зграде попут двораца. Одржавање паркова обично финанцира градска управа или градска четврт на чијој површини се налази парк или власник прилегле зграде. Функција парка је естетска или рекреативна.

Парк се најчешће користи за шетњу, сједање, рекреацију, одмарање и игру. Типични парк садржи стабла, жбуње, путове, стазе и алеје са цвијећем. Паркови често садрже и водене површине: језерца, базене или потоке. Могу садржавати и разне декоративне објекте као и скулптуре или фонтане.

Градски паркови поред осталог смањују загађеност зрака, а за вријеме великих врућина могу снизити топлину у градовима.

Некад се веће површине од посебног еколошог значаја проглашавају националним парковима, с циљем очувања природе, посебно ако се ради о станишти ендемских биљака или угрожених животиња.

Источњачки врт налазимо код Египћана, Медијаца, Перзијанаца, Индијаца, Бабилонаца и Кинеза. У Асирији је врт извор благостања и вртларство је племенито занимање и свети посао. Источњачки врт је правилног облика и симетричан изузмемо ли Кинезе који су градили асиметричне вртове органских форми. Овај врт је имао јаке зидове на правокутној основи, и на укрижавању двије ортогоналне главне комуникације (које формирају криж у оквиру унутрашњости парка), се налазила вода, имао је хлад од високог раслиња и у њему није било цвијећа.

Најзначајнији паркови у изградњи вртне архитектуре из Мезопотамије су Семирамидини висећи вртови у Бабилону које су у античко вријеме били сматрани за једно од седам свјетских чуда. Приписују се краљици Семирамиди која се поистовјећује са асирском краљицом Шамурамант (809. - 782. пне.) док је то по другом мишљену изградио за своју жену Набукодоносор II. (605. - 562. пне.). Ови вртови се до данас не могу лоцирати тако да неки изражавају сумњу да се ради о легендама. Ови вртови су имали 20 катова и били су високи 25 м. Иако највјеројатније израз висећи није прихватљив и настао је тијеком превођења старогрчких извора и прије би одговарао израз кровни или терасасти вртови који су били на уздигнутим терасама.

Египатски врт је у строгим геометријским формама у праволинијском поретку и приказан је на многим фрескама од стране египатских сликара у мастабама на примјер. Ограђен је зидом и ослоњен на водену површину ријеке Нил, има дрвореде, базене са лотосима, цвијеће које је оивичено живицом. Из доба Египта остао нам је један мали модел парка у гробу египатског поглавара. Из времена Рамзеса III. познато је 513 различитих паркова. Врхунац градње вртова је у доба Новог царства између 1550. и 1080. пне. када су владали Тутмозис III., Акхенатон, Рамзес II., и Тутанкхамон.

Концепт перзијског врта појављује се током 6. вијеку пне. у главном граду Перзијске Монархије; Пасаргаду, којег је дао изградити Кир Велики. Карактеристика перзијских вртова је правокутан облик симетрично подијељен ортогоналним главним комуникацијама на четири дијела; оне формирају криж у унутрашњости парка и ту се у базенима и каналима налази вода, док шетнице имају хлад од високог раслиња. Канали с водом протезали су се готово километар у дужину, док су се мале фонтане налазиле сваких 16 метара.

Развој кинеске вртне умјетности се датира у 3000. пне. Кинески врт се у основи разликује од египатских вртова и вртова у Еуропи који су се развијали све до доба ренесансе и садржи цио ред знакова и симбола и његов циљ је формирање хармоније између земље, неба, стијена, воде, дрвећа, путева и биља (тзв. седам ствари у врту). Преко воде односно потока пролази се преко полукружних мостића који у односу са виђеним одразом формирају правилан круг који је кинески симбол за небо. Кинески врт се заснива на природним облицима и разликујемо врт очараности, врт ужаса и врт разоноде.

У Грчкој и Риму постојали су јавни вртови и чувени су они Хадријанови. Јављају се и вртови који повезују врт и кућу. Овакви типови зграда са вртовима јављају се још и данас у сувременој архитектури. У Грчкој и Риму вртови су ортогонално саздани. За украшавање вртова Римљани су користили и скулптуре, а било је познато и поткресавање шибља.

Вртови у Италији и Француској су правилни геометријски вртови који садрже и воћњаке и алеје, базене за купање, волијере и виварије, као и друга обиљежја, маште и идеја којих је било јако много и ако не толико финанцијских могућности да се те идеје адекватно реализирају. Били су омеђени зидом правокутним у основи, у средини се налазила фонтана, травњак са цвијећем и травом који је био оивичен дрвећем у виду правокутника, клупе и све стазе биле су праве. То су биле невелике површине у оквиру самостана или дворца.

Маварски вртови на Иберијском полуотоку били су вртови чаробњаштва воде у којима су се налазили фонтане, водоскоци, базени и рибњаци. Познате су чувене баште у Алхамбри, Гренади и Севилли са фонтанама. Комуникације су биле ортогоналне и праволинијске, уклапали су се у зграде и били су ограђени зидовима.

Ренесансни вртови су правилних облика и нису великих димензија, ограђени су и каскадно су денивелирани на равној површини и подупрти су потпорним зидовима. Познати су Белведерски вртови у Ватикану.

Барокна умјетност градње вртова у Италији није доњела битних промјена и развија се углавном то што се развијало у периодима ренесансе. Барокни врт се развија у два правца; један је под утјецајем домородачке умјетности, а други под утјецајем француске вртне архитектуре.

Француски вртови су правилни вртови за разлику од неправилних енглеских вртова. Послије Француске револуције страдали су многи племићки вртови, али је Версаилле био поштеђен. Луј XIV. се повлачи у Трианон, дио Версаиллеа и парк животари до времена када се откривају културна насљеђа. Основни елеменат француског врта је партер и главна перспектива. У партеру су главне површине денивелиране на равном терену испред дворца. То су цвјетне површине уобличене декоративно. По свом начину обраде партери су имали називе, као чипкасти партер, водени партер и слично. Главна перспектива се остварује дуж главне алеје која као завршетак има неки објект, водену површину или се као у Версаиллеу протеже у недоглед. Споредним перспективама се наглашавају интересантни делови парка. Шетна алеја је покривена плафоном од зеленила. Усамљено дрво се не јавља и оно је предодређено за скупно дјеловање. Шуме и шумарци су градирани по висини и тако се налазе од партера до високих шума. Живица која се подкресује у виду стереометријских форми се налази у виду палисада које заклањају погледе. Скулптуре су из грчке митологије. Денивелирани терен се савлађује степеништима. Оранжерије су покретне шуме у сандуцима. Опћа концепција имала је тенденцију да посјетитеља води тако да он мора у себи да носи мисли о величанствености простора и да је гоњен радозналошћу. Углавном се улагало много труда да се поновно створи природа.

Енглески природни вртови су засновани на приближавању природи, ту се не употребљавају строге геометријске форме и симетрије и примањују се органске форме. Wиллиам Схемберс је скренуо пажњу на особитости кинеског врта и створио нови правац у вртној архитектури у Еуропи. Тако и данас постоје два прилаза у рјешавању вртне архитектуре; један је геометријски правилан француски врт док је супротност њему енглески врт који се залаже за примјену органских и природних облика који имитирају природне расподјеле и нису геометрирани.

Зеленило је све заначајније у људском животу. Неопходан је приснији додир са природом и то је физиолошка потреба која је промијенила схваћања о парковима и зеленилу у граду. Зеленило побољшава микроклиму тамо гдје природна клима губи свој значај. Зеленило изазива емоције на проматрача и вјештина уређивања градова заснива се на укусу и мјери. Данас у цијелом свијету постоје закони о заштити природе.

Природни резерват који је заштићен од сваке промјене у њему.

Национални парк у којем се дозвољавају мање интервенције које не нарушавају основни карактер предјела. Резервати у посебним природним увјетима који се користе за изградњу бања, паркова, шума и дозвољава се агрикултура и изградња насеља. Остали предјели изван ових резервата су слободни простори али се и они морају чувати и његовати.

Сувремени парк мора бити вишенамјенски и за разне врсте посјетитеља.

Парк је најпривлачнији дио градског живота и у њему треба организирати и неки друштвени живот. Улаз у парк је обично врло наглашен. Парк треба сваком пружити удобност. Праве стазе нису добре јер дају увијек исту перспективу док органске криве стазе пружају различите утиске. Степенице дају велике композицијске могућности. Вода је врло важна за парк који мора имати и пропланака. Пожељно у сувременим парковима је разнобојно цвијеће које цвјета а мрежом стаза се осигурава лаки преглед и увођење до појединих центара. О парковима и цвијећу се брину за то надлежни људи.

Парк на Wикимедијиној остави

• Град Београд: Знаменити паркови
• Град Сарајево: Паркови и шеталишта Архивирано 2013-06-13 на Wаyбацк Мацхине-у
• Музеј града Загреба: Стални постав 25. Паркови и шеталишта Архивирано 2013-10-09 на Wаyбацк Мацхине-у