Пољско-совјетски рат

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Пољско-совјетски рат
Сегмент руског грађанског рата
Датум 1919–1921
Локација Централна и Источна Европа
Исход
Сукобљене стране
 Руска СФСР
 Украјинска ССР
Републлика пољска

Украјинска Народна Република

Команданти и вође
Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република Лав Троцки
Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република Михаил Тухачевски (Западни Фронт)
Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република Јосиф Стаљин (Лавовски фронт)
Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република Александар Иљич Јегоров (Југозападни Фронт)
Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република Семјон Буђони (1. коњичка армија)
Јóзеф Пиłсудски
Тадеусз Розwадоwски
Едwард Рyдз-Śмигły
Włадyсłаw Сикорски
Симон Петљура
Снаге
Од ~50.000 почетком 1919.[2] до скоро 800.000 у љето 1920.[3] Од ~50.000 почетком 1919.[4] до ~738.000 у аугусту 1920.[5]
Жртве и губици
процјена око 60.000 мртвих[6]
80,000 – 157.000 заробљеника

[7][8] (укључујући позадинско особље)

Око 48.000 мртвих[9][10]
113.518 рањених[10]
51.351 заробљених[10]

Пољско-совјетски рат (украјински: Польсько-радянська війна), Совјетско-пољски рат (руски: Советско-польская война) или Пољско-бољшевички рат (пољски: Wojna polsko-bolszewicka) је био оружани сукоб који се од прољећа 1919. до јесени 1920. водио између обновљене пољске државе (тзв. Друга република) на једној, те бољшевичких држава на челу са Совјетском Русијом на другој страни. Узрок је била борба за контролу западних дијелова некадашњег Руског Царства, које се распало након револуције 1917. године, односно крајњих сјевероисточних дијелова Аустро-Угарске која се распала након пораза у првом свјетском рату. Пољско-совјетски рат се често, поготово у Русији, сматра дијелом шире цјелине руско-грађанског рата, односно настојања различитих држава и фракција да се уништи новостворени бољшевички режим у Русији. Иако је сукоб између Пољака и бољшевика у мањој мјери непрекидно тињао од краја 1918. године, а пољске снаге до јесени 1919. продрле дубоко у данашњу Бјелорусију и Латвију, до његове ескалације је дошло тек у прољеће 1920. када су Пољаци покренули велику офанзиву са циљем стварања про-пољске украјинске државе која би се прикључила федерацији тзв. Међуморја. Након почетних успјеха у којима је накратко заузет Кијев, пољске снаге су одбачене у великој контраофензиви Црвене армије која је наставила продирати на запад, успјела пријећи Вислу и угрозити Варшаву, а самим тиме и само постојање Пољске. Бољшевичке планове за стварање совјетске Пољске је, међутим, зауставила побједа Пољака у варшавакој битци, такођер познатој као "чудо на Висли"; Црвена армија се у нереду повукла на исток и након пораза у битци на Њемену су совјетске власти у октобру 1920. понудиле примирје које је прихваћено. Рат је формално окончан миром у Риги, којим су пољске границе помакнуте далеко на исток, те су садржавале велике дијелове данашње Бјелорусије и Украјине. Пољско-совјетски рат је Пољску учинио регионалном силом у међуратном периоду, а његови су резултати значајно допринијели избијању другог свјетског рата.

Повезано

Извори

  1. Руски и пољски хисторичари различито тумаче резултат рата, те приписују побједу својим матичним државама. Изван тих земаља се углавном сматра пољском побједом или неодлученим. Лењин је у свом тајном извјештају за 9. конференцију Бољшевичке партије, исход рата назвао "гигантским и досада невиђеним поразом". (V. Ленин 1996: стр. 106)
  2. Давиес 2003: стр. 39
  3. Давиес 2003: стр. 142
  4. Давиес 2003: стр. 41
  5. Давиес, Wхите Еагле..., Полисх едитион, п.162 анд п.202.
  6. Рудолпх Ј. Руммел (1 Јануарy 1990). Летхал политицс: Совиет геноциде анд масс мурдер синце 1917. Трансацтион Публисхерс. стр. 55. ИСБН 978-1-56000-887-3. Приступљено 5. III 2011. 
  7. НДАП 2004 Оффициал Полисх говернмент ноте абоут 2004 Резмар, Карпус анд Матвеев боок.
  8. Матвеев 2006
  9. Норман Давиес (1972). Wхите еагле, ред стар: тхе Полисх-Совиет wар, 1919–20. Мацдоналд анд Цо.. стр. 247. Приступљено 23 Оцтобер 2011. 
  10. 10,0 10,1 10,2 (pl) Карпус, Збигниеw, Алеxандроwицз Станисłаw, Wалдемар Резмер, Зwyциęзцy за друтами. Јеńцy полсцy w ниеwоли (1919–1922). Документy и материаły, Торуń, Wyдаwництwо Униwерсyтету Микоłаја Коперника w Торуниу, 1995, ИСБН 978-83-231-0627-2.

Вањске везе