Психоанализа
Психоанализа је психотерапијски правац који је започео са Сигмундом Фреудом крајем 19. вијека. Отада се развио и у другим смјеровима па су данас актуалне психоаналитичка школа објектних односа, јунгијанска аналитичка психоанализа или новији правци попут селф-психологије. Психоаналитичке терапије не служе само лијечењу поремећаја, већ и дубинском упознавању властите психе.
Сигмунда Фреуда сматра се оснивачем психоанализе (данас класична психоанализа). Фреуд је почео проучавањем хистерије, при чему је први као узрок хистерије постулирао неки трауматски догађај (а не насљедну биолошку слабост психе да се одржи на окупу, као његови претходници). Приликом неког трауматског догађаја, особа не успијева одреагирати осјећаје на њега, те их потискује и они јој се касније враћају као симптоми. Управо је то, и касније постулирање несвјесног као мјеста потиснутих осјећаја, афеката (Тумачење снова, 1900.) оно што је довело до појаве нове научне парадигме и учинило Фреуда великаном о чијим се дијелима још и данас расправља и око којих се спори.
Од осталих важнијих Фреудових концепата потребно је нагласити начело угоде и стварности, Едипов комплекс, подјелу психе на ид, его и суперего, те концептуализирање нарцизма.
Послије Фреуда постоје још и јунгијанска психоанализа (развио ју је Јунг, који је у почетку био Фреудов сурадник али касније су се удаљили ради теоријских разилажења), его психологија (Анна Фреуд), интерперсонална психоанализа (Харрy Стацк Сулливан), теорије објектних односа (Мелание Клеин, Доналд Wинницотт, Отто Кернберг итд.) и новије теорије селф-психологије (Хеинз Кохут).
