Сергеј Киров

Сергеј Киров
Биографија
Датум рођења	27. март 1886.
Место рођења	Уржум (Руска Империја)
Датум смрти	1. децембар 1934.
Место смрти	Лењинград (Совјетски Савез)
Политичка партија	Свесавезна комунистичка партија (бољшевика)
Професија	политичар
Мандат(и)
секретар КП Азербејџана
1921. — 1926.
секретар Лењинградског одсека СКП(б)
1926. — 1934.
уреди

Сергеј Киров (рус. Сергéй Мирóнович Кíров; Уржум, 27. март 1886 — Лењинград, 1. децембар 1934), правим именом Сергеј Костриков, био је совјетски и руски револуционар и један од најистакнутијих политичара у СССР-а током прве половице тридесетих година двадесетог века. Убијен је под сумњивим околностима, а његова смрт била је једна од излика за покретање чистке у СССР-у^[1].

Рођен је 1886. године у сиромашној породици у Вјатској губернији, Руска Империја. Још као дете је остао без родитеља: отац је напустио породицу, а мајка му је умрла годину дана касније. Филантропско удружење му је 1901. године осигурало стипендију у индустријској школи у Казању. Након што је постао инжењер, преселио се у Томск. Члан Руске социјалдемократске радничке партије постао је 1904. године ^[2].

Киров је учествовао у Руској револуцији 1905. године, али је био ухапшен. Касније је пуштен из затвора и поновно се придружио бољшевицима. Поновно је био ухапшен и осуђен на три године затвора због распачавања илегалне литературе. Након изласка из затвора преселио се на Кавказ, где је променио презиме из Костриков у Киров, да га људи лакше памте.

Током Октобарске револуције 1917, био је командант бољшевичке војне администрације у Астрахану, а борио се и у Руском грађанском рату до 1920. године.

Киров је 1921. постао секретар КП Азербејџана. Пошто се показао као Стаљинов одан човек, Стаљин га је 1926. наградио функцијом секретара Лењинградског одсека Комунистичке партије.

Киров је с временом постао популаран, што се посебно видело на партијском конгресу 1934. године, када је само три делегата гласало против његовог примања у Централни комитет. Стаљин је наводно примио далеко више негативних гласова од Кирова. Стаљин је држао Кирова даље од Москве. Упркос томе, Кировљева популарност је и даље расла насупрот тадашњег пораста непопуларности Стаљина након Холодомора.

Сергеја Кирова убио је 1. децембра 1934. године Леонид Николајев. Николајев је био незапослени ситни преступник, који је избачен из Партије и имао финансијских проблема, а за своје проблеме је кривио Кирова. Први пут је покушао да га убије 15. октобра 1934. године. Ушао је у Смољни институт, тадашње седиште лењинградског партијског одељења. Када је обезбеђење затражило преглед његове торбе, нашли су напуњени пиштољ^[3]. Након пар часова, Николајеву је враћен напуњени пиштољ и пустили су га да оде, иако је по закону требао да буде ухапшен^[4]. Противно тадашњем закону Николајев је пуштен заједно с пиштољем који му је био враћен.

НКВД је, уз Стаљиново одобрење смањио обезбеђење Кирова оставивши му 4 тјелохранитеља који су с чуваном особом ходали до института Смољни и потом се враћали у базу. Дана 1. децембра 1934, на улазу у Кировљеву канцеларију уопште није било чувара који је нормално тамо стајао, иако је зграда била седиште лењинградског партијског апарата и центар локалне владе^[3][4]. Према појединим извештајима, у згради је тог дана уз Кирова био само његов телохранитељ, комесар Борисов. Николајев је тог поподнева ушао у институт и сачекао да Киров изађе на ходник. Након тога му је пуцао с леђа у затиљак и убио га на месту^[5].

Након атентата, политибиро је донио протутерористичке законе, а Стаљин је позвао на брзо кажњавање одговорних за Кировљеву смрт. Николајев је био ухапшен, суђено му је и 29. децембра је био стрељан. Кировљева смрт била је такође једно од оправдања да су се „непријатељи револуције“ убацили у СССР, због чега је неколико година касније покренута тзв. велика чистка.

На иницијативу Никите Хрушчова је 1955. године покренута нова истрага Кировљевог убиства, а на челу комисије био је Пјотр Поспелов. Хрушчов је на темељу истраге изнео закључак да је Николајев свакако био у контакту с неким ко је био задужен за Кировљево обезбеђење. Николајев при првом покушају атентата уопште није био санкционисан, а комесар Борисов је само дан након атентата на Кирова погинуо у саобраћајној несрећи у којој остали у колима нису страдали. Хрушчов је надаље изнео чињеницу да су сви високи функционери НКВД-а највероватније убијени у чистки 1937. године „како би се уклонили и задњи сведоци и организатори Кировљевог убиства“^[6].

Након те Хрушчовљеве истраге, која је изразила сумње, али не и доказе о Стаљиновој уплетености Михаил Горбачов ће покренути нову истрагу у другој половици осамдесетих година двадесетог века. Ова истрага ће завршити закључком да не постоје материјални докази који подржавају теорију о Стаљиновој уплетености у убојство Кирова ^[7].

Свеукупно постоје 3 верзије убојства Кирова. У првој, службеној верзији Кирова су убили непријатељи СССР-а повезани с Левом Камењевим и Григориј Зиновјевим, док је у другој верзији одговорна особа Стаљин,а у трећој је Киров убијен пошто је био љубавник убојичине жене.^[2]

Без обзира на то која је од тих верзија исправна Стаљин ће искористити ово убојство за покретање велике чистке у којој ће физички елиминирати све своје тадашње и бивше политичке противнике као и приближно 500.000 других људи.^[2]

Киров је након смрти сахрањен у кремаљској некрополи уза све државне почасти. Многи градови, улице, тргови и фабрике широм СССР-а су после тога носили или још увек носе његово име: Киров (пре Вјатка), Кировск (Мурманска област), Кировоград (данас Кропивницки, Украјина), Кировабад (данас Ганџа, Азербејџан) и Кировакан (данас Ванадзор, Јерменија), станица Кировскаја у Московском метроу (данас Чистије Пруди), фабрика „Киров“ у Санкт Петербургу и остало.