Срби у Хрватској

Неутралност овог чланка је оспорена. Молимо да прије уређивања чланка спорне реченице разматрате на страници за разговор.

Срби су јужнославенски националну мањину у Републици Хрватској.

По попису становништва из 2001. Срба је било 201.631 и чинили су 4,54% становништва Хрватске.^[1] У односу на 1991. годину, када их је било 581.663 и када су у укупном броју становништва учествовали са 12,2%, број Срба у Хрватској је смањен за две трећине. Големе демографске промене збиле су се услед грађанског рата у Хрватској, а највећи егзодус Срба из Хрватске одиграо се током Операције Олуја. Божићним Уставом из 1990. године Сабор Републике Хрватске је српском народу укинуо статус конститутивног народа у Хрватској који им је потврђен одлукама трећег засједања ЗАВНОХ-а, а који им је био признат у Хабсбуршкој Монархији Влашким статутима и после поновљен као једнакоправни народ с писмом Аустро-Угарској. Исти тај Устав одлуке ЗАВНОХа спомиње као темеље државности но занемарује прву одлуку Декларације о основним правима народа и грађана демократске Хрватске: Хрватски и српски народ у Хрватској потпуно су равноправни. Најпознатији Србин из Хрватске је знанственик Никола Тесла.

Демографска хисторија Срба у Хрватској

Главни чланак: Демографска историја Срба у Хрватској

Највећи број Срба у Републици Хрватској живи у Загребу.^[2] После Загреба, највећи број Срба живи на Банији, Кордуну, Лици, Северној Далмацији, Славонији, западном Срему и Барањи.^[2] Мањи број Срба живи у јужној Далмацији, Билогори, Мославини, Горском котару и Истри.^[2]

17 општина у Републици Хрватској има већинско српско становништво:

• Двор и Вргинмост у Сисачко-мославачкој жупанији;
• Војнић и Крњак у Карловачкој жупанији;
• Доњи Лапац и Врховине у Личко-сењској жупанији;
• Ердут, Јагодњак, и Шодоловци у Осјечко-барањској жупанији;
• општина Бискупија, Цивљане, Ервеник, и Кистање у Шибенско-книнској жупанији;
• Борово, Маркушица, Негославци, и Трпиња у Вуковарско-сремској жупанији.

Према попису становништва из 2001. године у четири жупаније у укупном броју становника Срби учествују са више од 10%: у Вуковарско-сремској жупанији (15,6%), Сисачко-мославачкој жупанији (11,7%), Карловачкој жупанији (11,0%) и Личко-сењској жупанији (11,5%).^[2]

Број Срба је 1991. био пуно већи, када их је било 581,663 ^[3] чинећи 12,2% становништва Хрватске. У попису становништва 1971. је у СР Хрватској забележен највећи број Срба, њих 626,789 (преко 14% становништва).^[4]

Према подацима Државног завода за статистику Хрватске, хрватским као матерњим језиком говори 4.265.081 (96,12%) становника Хрватске, док 44.629 (1,01%) становника говори српски језик као матерњи^[5], што је значајно мање од 201.631 (4,54%), колико се становника Хрватске национално изјаснило као Срби.^[2] Према методологији хрватског Државног завода за статистику, под матерњим језиком се подразумева језик који је особа научила у раном детињству, односно, ако се у домаћинству говорило неколико језика језик који особа сматра својим матерњим.^[6]

Главни чланак: Демографски губици Југославије у другом свјетском рату

Током другог свјетског рата број Срба у Хрватској је осјетно смањен услед геноцида и ратних страдања. Између предратног пописа из 1931. и првог послератног пописа из 1948. године, број Срба на подручју данашње Републике Хрватске смањен је за око 90.000 људи:

Срби	Хрватска[7]
1931 попис становништва	633.000
1948 попис становништва	543.795
Разлика	- 89,205

Највећи пад броја Срба у Хрватској се догодио за време Грађанског Рата у Хрватској 1991-1995. Већина Срба, њих 200.000 (2005). наставља да и даље живи у избеглиштву у Босни и Херцеговини, Србији и Црној Гори.^[8]

Према попису становништва из 1991., последњем пре почетка рата, у Хрватској је живело 581.663 Срба. У укупном становништву Хрватске, процентуално, Срби и Хрвати, односно припадници православне и католичке вероисповести су учествовали са:

• Хрвати 78.1%, католици 76.5%
• Срби 12.2%, православци 11.1%

За време рата, велике промене у просторном распореду Срба у Хрватској и њиховом броју догодиле се се у два наврата: на почетку, током 1991, и затим на крају рата, током 1995. године.

После рата у Хрватској, удео Срба и Хрвата, односно припадника православне и католичке вероисповести је следећи:

• Хрвати 89.6%, католици 87.8%
• Срби 4.5%, православци 4.4%

На почетку рата највећи део Срба протеран је с подручја Билогоре и Северозападне Славоније, док је на крају рата, током 1995. у операцијама Бљесак и Олуја већина српског становништва избегла са подручја Западне Славоније, Баније, Кордуна, Лике и Северне Далмације.

Срби су се на територије које су ушле у састав Хрватске после Другог светског рата, населили и давно пре сеобе под вођством Арсенија Чарнојевића 1690. године. Аргументи древног присуства Срба су у предајама Крајишника. Апостол Павле путовао је кроз римску провинцију Далмацију и затекао колонизоване Римљане у приморским и посавско - подунавским градовима. У селима је срео унуке домородаца, десеткованих у Панонском устанку 9. године. Павлова проповијед Јеванђеља је већину домородаца окренула Христу и оставила дубок траг у предању нашег народа. До ових дана Крајишници у близини Кистања су показивали куд је апостол Павле пролазио. Римокатолички познаваоци Далмације од XVII стољећа бележили су да православни манастир Крка чува то предање. Папа Јован X потврђује ово предање по коме су Словени Далмације, дакле Срби, од почетка сабрани у апостолску Цркву. Већ тада је успостављен српски континуитет у Далмацији. Биограф Теодосије бележи да је Свети Сава био архиепископ Далмације и Дакије. О Србима у Далмацији постоје древна археолошка сведочанства. Најстарија позната потичу из Ресановаца код Грахова. Онде је откривена громила из последње четвртине IV века, директно уз римски пут. Писани подаци објашњавају појаву те и других громила, одатле и из Црљивице. У делу цара Константина VII Порфирогенита (913-959) познато је да Срби воде порекло из земље Бојки (данашње развође Тисе, Днестра и Сана, у Галицији). Члан делегације која је преговарала са Хунима Приск бележи да 434. Боиски (Бојки, односно неки Срби), и са њима други, прилазе Византији, а Хуни траже да их Византија одбије. Очигледно су пред Хунима који 375. проваљују у Европу кренули у сеобу на Дунаву и потом се населили на тлу Далмације, као римски савезници. Током V века дешава се свега појава нових форма посуђа, раширених у VI веку. Међу њима су неке посуде прилагођене за другачији начин спремања хране, на огњишту. Мења се култура римског доба у Далмацији. То је индикатор времена доласка Срба са севера. Источни Готи су између 486. и 535. владали важним деловима Далмације али нису оставили важног физичког трага, него само појединачне гробне налазе, на правцу од Кашића до Сремске Митровице. Зденко Вински на Гребљу у Книну истражених 218 гробова из VI века приписује староседеоцима, уз незнатно присуство предмета германског порекла. Гробље одаје регионалне одлике, особене за Далмацију VI века. Вероватно су сахрањивани Срби. У области Книна до сада нису остављене громиле уз цркве рановизантиског доба (Тепљух, Сучевић и Чукер у Мокром Пољу), као у Цимешама код Петровца.

Нова српска племена стижу по досељавању Авара у Панонију. Истеравају Лангобарде у Италију. Срби се насељавају у Далмацији и на Дунаву као византијски Крајишници. Са собом су донели препознатљиво грнчарство и обнављају обичај спаљивања покојника са коњем. Негдје у то вријеме стиже још једно словенско племе (Дуљеби?) и насељава се у приморју Далмације, између Сплита и Трста. Вероватно између 597. и 615. уследила је и аварска најезда на Далмацију. Страдало је градско становништво, претежно латинског језика. Због потискивања Латина из унутрашњости, дошло је до поделе између Латина настањених у приморским градовима и већ бар три века староседелачких Срба-Словена. Све се завршило око 615 српско-словенским освајањем главног града Далмације Салоне (Солин код Сплита). Напад је изазван претходним нападом Латина из Триља на Словене, вјероватно Србе настањене са друге стране Цетине. 641 се примирило непријатељство између Срба и Латина, када су солинским избеглицама у Диоклецијановој палати, на захтјев византијских царева, Срби омогућили да ископају мошти мученика из Салоне и пренесу их у Сплит. Срби су као савезници Византије, били стари непријатељи Лангобарда у Италији, који су за савезнике нашли Бугаре. Нападом Бугара може да се веже скривање оставе бронзаних матрица за израду украса, нађене у селу Плисково код Бискупије. Бугари су потом отишли за Италију. Лангобарди су их населили у Беневенту, односно у залеђу Сипонта гдје су Срби пробали да се населе. Насељаањем су угрожавали лангобардску власт на југ�� Италије. Срби и Словени у Истри и приморју такође су ступили у пријатељске односе са Византијом. Нема засад других археолошких података о раном средњем веку. Цркве рановизантијског доба, попут оне у Цимешама код Петровца, а вероватно у Сучевићима - Мокром Пољу и Тепљуху, наставиле су да живе. Установљена је изградњазида око веће громиле у Уздољу у близини откривене цркве, гдје је одржаван култ претка, најкасније од VII века, вероватно оснивача тамошњег насеља.

Др Велимир Бранковић помиње да су Јужни Словени, односно Срби и Хрвати своје прве државе добили у Панонији под Војимиром и Људевитом Посавским око 796. године. Срби су имали и под Вишеславом и Радославом 800. године. Судбоносно се ствари мењају са ширењем Франака. Цар Карло Велики и римски папа желели су да Далмацију укључе у границе замишљеног обновљеног Западноримског царства. Франци су испровоковали рат рат и напали 802. византијску Далмацију (приморске градове) и Србију под кнезом Вишеславом. Срби су пружили најјачи отпор нападу надмоћнијег непријатеља. Пружен је у тврђавама Брибир, Книн, Чукер код Мокрог Поља, и даље низ Уну. Мир је закључен између Византије и Франачке 812. у Ахену. Византији су остала острва између Истре и Трогира и приморски градови Задар, Трогир и Сплит, у које се тада у већем броју досељавају Срби. Остала је без приморја од Истре до Нина, гдје су насељени франачки савезници Хрвати под гудушчанским кнезом Људемислом. Србија је остала без своје покрајине Лике, где су насељени Гудушчани под кнезом Борном, без простора југозападно од Динаре са Цетином где су насељени Хрвати са северозапада Панонске низине, и без Захумља гдје су се населили Лицики са Висле. Франачки барони из Книна су успоставили у Бискупији манастир са црквом франачке архитектуре, гдје су се сахрањивали. Из Книна су владали насељеним Хрватима. Друго франачко гробље образовано је у Врлици. I пре примања хришћанства Срби у Дубровнику били су Срби.

Хрвати долазе са подручја преовлађујуће хуно-бугарске културе као што је сахрањивање покојника са прилозима у храни и донели су нове навике у крајеве у које су дошли као франачки трабанти. Средином IX века се Франачка поделила и држава под вођством франачких барона Хрватска успела је да се осамостали. Краткотрајно је ојачала током X века уз помоћ Франачке и изнуђивала данак византијским приморским градовима. Када су Бугари нападали кнежевину Србију са истока и 924. чак успјели да је највећим дијелом заузму, Хрватска је управо у вријеме искористтила да заузме и тај дио Србије, Лику и Пливу. У Шипову је откривено српско гробље, са стављањем тризне у гроб, у коме долази до привременог прекида сахрањивања у X стољећу, баш када је Хрватска освојила тај дио Србије. Српске избјеглице у Хрватској, које бележи цар Константин Порфирогенит посведочене су накитом из Бискупије, налик оном из Матичана и Чечана на Косову. Натписи са поменима владара сведоче о хрватском освајању Книнске крајине. Расколом у хришћанској цркви 1054. године настала је подела између Срба и Хрвата на православце (источне хришћане) и католике (западне хришћане). Слабљењем Франачке државе током XI века опада држава Франачких барона Хрватска. Книнска крајина у време краљева Михаила и Бодина, ако не и цела Хрватска, повремено бивају укључени у границе Србије. Археолошки потврђује глагољичко - ћирилички натпис из цркве на Капитулу код Книна који сведочи о примјени забрањене словенске службе у цркви, забрањене од папе. У то време Рим је водио борбу да свуда сведе литургију на једну латинску, и брисао је све разлике. Зато су подржали Мађаре да освоје Далмацију и онемогуће уједињење западних предела Србије са матицом. Изградња цркви са попречним травејима у Уздољу, Мокром Пољу и другде сведочи о Бодиновој власти. Мада се црква поделила, у дубровачким католичким породицама се вековима после славила крсна слава и били су сачувани многи српски обичаји. Спајала их је љубав према народу, међусобно поштовање и осећај слободоумља. У српским државама Бодина, Мирослава и посебно Немањића на Балкану, слободно је радила Католичка црква, док је Православна црква имала своје центре у Далмацији, Славонији, Јужној Угарској (Војводини) и старој (банској) Хрватској: Мљет, Крупа, Крка, Крушедол, Хопово, Ораховица, Марча, Сремски Карловци... Мада је папа подржавао Мађаре и онемогућавао уједињење, повратак српских претежно сточарских родова настављен је под мађарском окупацијом. У XI-XII веку Мађарска је била земља углавном словенске културе, где православни дуго нису били прогањани. Српкиња Јелена је била жена краља Беле II. Њен брат Белош био је намесник њеном малолетном сину Гези II (1141-1162) и бан Хрватске. На брду Спас у Книну у гробљу из XI-XII века, коришћено вероватно до татарске најезде 1242, нађен је накит који у највећој мери одговара оном откривеном у последње време у Подгорици, Чачку и код Крушевца. Православна црква сво време опстала је у Далмацији, што манастири Крка, Драговић, Рмањ и бројне испоснице. Калуђери из Крупе на Врбасу оснивају Крупу на Зрмањи, јер су се склонили код својих.

У Далмацију се досеоба нових Срба у развијеном средњем веку десила у неколико таласа. 1305 се десила прва сеоба Срба. Своје храмове, имања и куће Срби су већ тада имали у Хрватској још пре Косовског боја. Манастир Крупа подигнут је 1317. године. Следећа сеоба је била 1338. године. Великаш Младен Шубић био је те године у сукобу с книнским кнезом Нелипићем. Од босанског бана Стевана Котроманића Шубић је затражио војску него и народ који ће да насели опустела места око Скрадина и реке Крке. Срби су основали манастир Крка 1345. године. Сестра цара Душана Јелна удала се за Младена Шубића 1347 што је био даљи подстицај за досељавање Срба у северну Далмацију. Након мужевљеве смрти 1348. године она је постала господарка градова Клиса и Скрадина. Војска српског цара под двоје његових војвода стигла је у Јеленине градове у јесен или зиму 1355. године . Није се у њима није дуго задржала, пошто је Душан већ био мртав. Војска се вратила, а командант војско Ðураш Илијић град Скрадин предао је Млечанима. У околину Скрадина и Клиса населили су се Срби, већином из Херцеговине. Српски цар Душан је тада слао своје младе властелине у Дубровник, да се науче западњачким начинима опхођења. 1371 године прешло из Босне много српског народа према подацима из “Далматинске хронике” задарског надбискупа. Срби су се настанили у бреговитим странама Далмације. Тих Срба, “Влаха-шизматика”, бивало је све више, тако да су забележени у Задру, Шибенику, Обровцу а стигли су и пред зидине града Трогира. Босанско српски краљ Твртко 1390. завладао је Далмацијом и њена врата досељавање Срба још су шире отворен. Под краљем Твртком Книн је опет био у српској држави. Мраморови (стећци), познати из Бискупије, Уздоља, уз Свети Спас на Цетини и широм Крајине су сведочанство српског православног становништва. Натписи уколико га имају су ћирилички. У истраживаним гробовима забележена је тризна, и препознатљива српска грнчарија, позната из Мокрог Поља, Цетине и Брибира. Нови таласи Срба у Твртково време су стизали, нарочито на просторе Книна. У време краља Стевана Дабише, Твртковог насљедника, 1394. и 1397. године, када су Турци извршили продоре у Босну, дошло је до новог таласа исељавања Срба у Далмацију, нарочито око Книна, у Книнско Поље, Голубић, Пађене, Полачу. Између два напада Срби су подигли манастир Драговић 1395 и тада је већ у Далмацији било много српских православних храмова. Нова сеоба била је између 1413. и 1417. године, када је у Далмацију прешло тако много Срба, да се одатле могло да добије 5,000 добрих војника. Организовано досељавање Срба у Славонију вршено је и за време владавине краља Драгутина, а затим деспота Стефана Лазаревића и деспота Ђурђа Бранковића. Женидбом хрватског бана Урлиха Цељског са деспотовом ћерком Катарином Бранковић 1434. године, Срби се масовније насељавају и у северну Хрватску: Медведград код Загреба, Калник, Крижевце и Копривницу. Били су то већином војници, млади, неожењени, који су се ту и ородили са Хрватима, прелазили на католичанство и њихови потомци временом су постајали Хрвати. 1450. године из Босне је прешао већи број Срба у данашње Котаре и тада је насељена Кула Атлагића, у којој је подигнута српска православна црква, као и у Пађенима, Полачи, Голубићу и Книнском пољу, као најубедљивији доказ о присуству Срба у том делу Далмације. Иначе то су била времена у којима је верска припадност била много израженија него национална. Људи тог доба, дакле, више су се одређивали по верској или језичкој, односно племенској припадности. Наравно, било је и супротних миграција и дешавања. О пореклу ових давно досељених старих српских породица у католичку Хрватску сведоче само још њихова непромењена презимена, чувена и у старом крају: Бранковићи, Борићи, Ивковићи, Југовићи, Драшковићи, Марчетићи, Милићевићи, Познановићи, Радиновићи... Промене су се у овој области десиле пошто су Србију (1459), Босну (1463), Херцеговину (1482) и Зету (1499) освојили Турци а приморску Далмацију заузела Венеција. Маса исељеника из динарске зоне, нарочито из Босне и Херцеговине, продрла је у јадранске области, на земљиште хришћанске државе, млетачке републике, и ово је било од пресудног значаја за доцнији развитак приморја. Турци су се учврстили у Босни и освојили од Угарске и Млетачке републике делове Далмације и затим сами спроводили пресељавање Срба у своје пограничне области. Познато је да се са својом пратњом у Дубровнику настанила српска средњовековна властела коју су Турци лишили имања, У пратњи је било гуслара који су певали о слави српских јунака. У 16. веку већ по целој Далмацији знање о томе било раширено. Досељени православци су котлини између Дрниша и Книна у далматинској Загори дали су име Косово, по пољу на коме је била чувена битка. Сви загорски Срби на том Косову скупљају се 15/28 јуна сваке године. 1574 године у једном извештају млетачког гувернера у Сплиту, а реч је о подели животних намирница становништву: забележено је да један слепац, стари ускок кога води унука, враћа се с оним што је добио певајући песму о Краљевићу Марку а народ је у хору прихвата: сви су је знали. Од 1523. до 1527. године, из Босне, Херцеговине и Старе Србије изведена највећа сеоба Срба у Далмацију у Книнску крајину, Буковицу у Котаре. Доселело више хиљада српских породица са многим свештеницима у мјеста напуштена од староседелаца Срба, према Кончаревићевом српском љетопису и званичном извештају млетачкој влади из 1527. године. Тада су подигнуте многе православне цркве, примјерице у Биљанима, Островици, Карину, Ðеврскама, Кистањама, Биовичином Селу, Радучићу, Мокром Пољу, Жагровићу. Српско господарство над Калником трајало је нпр. читавих сто година, до 1537. и Николе Херцеговића. Због тога се србство понајбоље и очувало, тврди др Велимир Бранковић, баш у Славонској крајини. Недуго након српске сеобе, од 1537. до 1540. године, дошло је до млетачко-турског рата и подијеле Далмације између Млетачке републике и Отоманског царства. Република је задржала уски приморски појас с градовима док је Турској припао континентални дио који обухвата Котаре, Буковицу, Книнску крајину у оквиру новоствореног Личког санџака, затим Косово поље, Цетинску крајину и друге делове с друге стране реке Крке. Нема поузданих бројева колико је било Срба у турској Далмацији. Званични извештај за млетачку Далмацију из 1575. године помиње 40.656 душа, од којих 13.297 Срба. Ватикан је у хрватском католицизму гледао као једно борбено језгро против шизматика, а са југа стварао је слично језгро, Арбанасе. Арбанаси су све видније пристајали уз турску власт и постајали све оштрија снага против Срба. Ватикан је у покатоличавању Арбанаса тражио противсрпског савезника, а не савезника који би био удружен са Србима, погодан за борбу против исламског надирања. Таквом ставу Ватикана одговарао је и онај покољ Срба у северној Албанији (Скадар - Ђаковица) још 1574. од стране све израженијих српских противника Албанаца. На свим континентима је Ватикан успео да натури католичанство признајући му груби феудални поредак - уображеност и накићеност верских властодржаца почев са највишег места. Испред својих врата, на источној обали Јадрана, вековима није могао да испред својих врата, да уништи српско православље и образује она католичка језгра као код других народа. Покушали су да Србе придобију за католичку цркву са српском ознаком. Српска маса имала је отпорност коју хрватска маса није имала. Са тим Ватикани је мало или делимице успело, па је у целости придобијене Хрвате за католичанство и поједине поводљиве Србе проглашавао једном нацијом - хрватском. Тако је стварао на западном Балкану један чврст католичко-хрватски систем који је вековима све упорније упућиван против Срба.

Турском најездом и разбијањем старих српских држава, Срби су сатерани на западне и северне границе Балкана. Док их је на југу пратила насилна исламизација, на северозападу Срби су били под ударом германизације и унијаћења и то у време мира.

Деценије су пролазиле без знатнијег померања становништва. 1633. године је због турских зулума из Босне и Србије много српских породица пребегао је на млетачку територију и населио се на просторе око Задра, Шибеника и других градова о чему је званични извештај послао лично далматински провидур Франческо Зена. Но петнаестак година доцније куга је походила је ове крајеве, нарочито око Шибеника, и однијела на хиљаде душа док се дио становништва због глади, одселео у друге покрајине. Пола века доцније, у току рата Свете лиге против Турске, од 1683. до 1699. године, дошло је до промене млетачко-турске границе у Далмацији. Република је дошла у посед Книнске крајине и потпуно заокружила границе Далмације, које ће да задржи до краја млетачке власти на овој страни Јадранског мора.

У XVIII веку биле су нове сеобе у млетачку северну Далмацију. Два извора сведоче. Први потиче из 1706. године од викара скрадинског бискупа, који тврди да се у тридесетак села Скрадинске бискупије населело више од 10.000 шизматика из Паноније, које је преводило њихових двадесетак калуђера. После протеривања Турака мухамедански Динарци су ретко остајали у Загори, или су прелазили у хришћанство као на пример у селу Отону). Многи су досељени православни динарски Сриб примили католичку веру, нарочито северно од Неретве, у околини Макарске, Шибеника, у пољу Дицму од Сплита, итд. Део старог становништва Боке Которске иселио је у предео северно од Трогира, нпр. у село Убли. Река Сава и Београд су средином 18. века били граница два царства. На просторима Хрватске и Славоније, католичко насиље над православцима имало је за последицу њихове све чешће побуне. Када је 1755. године Загреб преотео манастир Марчу, избила је Северинска буна, коју је водио Србин Петар Љубојевић из околине Бјеловара. 1758, Далмација и Бока Которска имала је 51.268 православних поданика што је било две трећину целокупне њене популације, остатак су били Католички Срби, Талијани и нешто мало Грци пореклом из млетачких поседа на Кипру. Већи дио српског становништва налазио се, наравно, у сјеверној Далмацији око Задра, Книна и Бенковца. 1768-1774. у току руско-турског рата доста Срба из Босне прешло је у Далмацију. Само у Скрадин се населило 400 душа и непознат број остао је у околини Задра, Шибеника и Книна. Осма деценија XVIII века значила је да српско становништво у сјеверној Далмацији ће да се прореди. Због исељавања до кога је дошло због гл��ди и верског угњетавања, а из дела који је био под Турцима, због њиховог зулума над хришћанима. 1774 године забележио је Архимандрит манастира Крупе Герасим Зелић да се због глади у Турску и у Аустријску монархију, пнајвише у Срем иселело око 1.000 српских породица. У извештају из 1790 Генерални провидур за Далмацију каже да је на подручју Задра у 12 православних српских села и 89 заселака било 24.313 душа. Било је то време покрета за очување српског националног бића у Далмацији, северној Хрватској, Славонији и Подравини. Крајем 18. века ту су отворене и прве српске школе. У том периоду подигнут је и највећи број православних цркава, као и богословије у Метку, Залужници, Плашком и Карловцу. Само епископ Горњокарловачки Лукијан Мушицки основао је осамдесет српских школа. У Пакрацу је из Богословске школе касније израсла српска Учитељска школа и сва остала средња училишта, а у оквиру њих и КУД „Караџић“. Тада је излазио и српски часопис „Добри пастир“.

Срби у градовима врло рано улазе у модернизацијске процесе. У крајишком, повојаченом друштву су ти процеси знатно спорије напредовали, а чињеница је да је већи број Срба у Хрватској био управо из сеоских средина. Срби у градовима били су дисперзирани по читавој Хрватској, што је отежавало буђење њихове националне свести. Ипак, Срем је изузетак. Овде највећи број становника и на селу и у градовима представљају Срби, а будући да је био подељен између Војне крајине и цивилног дела Хрватске те се у њему налазило и средиште српскога православља у Хабсбуршкој Монархији, био је плодно тло за развитак народног препорода. I у другим градовима, попут Вуковара, Осијека, Пожеге, Загреба и Карловца, Срби су развијали своју националну свест, али је због њихове релативно мале заступљености то било знатно слабије него у сремским средиштима.

Поразом Млетачке републике 1797. године Далмација и Бока Которска долазе су под аустријску, затим под француску, а од 1813. године, поново под аустријску власт. 1835 је у Далмацији је било 71.426 православних становника српске народности.

Када у Загребу и другим градским центрима почиње илирски покрет суштински се мењају хрватско-српски односи.^[9] Панславистички покрети и демократизација културе знатно утичу на односе Хрвата и Срба. То је уједно преломна фаза за интеграцију српске нације у хрватско друштво. У том смислу се, у врло кратком периоду, превладавају верске нетрпељивости те се стварају основе за грађанска права. Истакнути хрватски Илирци Јанко Драшковић, Људевит Гај и Иван Кукуљевић залажу се за пуну равноправност „домородаца“ обеју вероисповести и верску трпељивост. Многи Срби учествују у хрватском народном препороду и постају његови најистакнутији присталице као нпр. Петар Прерадовић и Анастас Поповић.

Сарадња Срба и Хрвата досиже свој врхунац у револуцији 1848. године. Године 1848. и Срби учествују у револуционарним и контрареволуционарним гибањима. Будући да су Мађари одбили српске захтеве за признавањем права народности у оквирима народно-црквене аутономије и за слободном употребом „народног језика“, Срби су стали на страну Аустрије. У другој фази покрета одржана је Мајска скупштина у Сремским Карловцима од 13 до 15. маја. На тој скупштини истиче се право српског народа у Аустрији и Угарској на аутономни, политички и културни развитак. Ради остварења тога права тражи се устројство Српске Војводине. Истовремено се изгласава закључак да се бира српски војвода, граничарски пуковник Стеван Шупљикац, да се митрополит Јосиф Рајачић прогласи патријархом, да се прокламује политички савез између Српске Војводине и Хрватске, Славоније и Далмације „на основу слободе и савршене једнакости“. Одлуке Мајске скупштине нису сматрале законитим ни Мађари ни Аустријанци. Аустрија је тек касније признала легалитет овим одлукама, приликом обрачуна с мађарским покретом. Након победе над Мађарима Аустрија је, да би ослабила мађарски положај, дала Војводини статус посебне крунске области. Формирана под именом Српска Војводства и Тамишког Баната, као аутономна јединица, дејствовала је у први мах умирујуће, јер је изгледало да се њоме испуњавају захтеви Срба с Мајске скупштине. Ипак, Срби су тим чином били изиграни. Српски Војводином управљао је аустријски гувернер, њено средиште се налазило у Темишвару, у њеним школама и установама обавезни језик је био немачки, а титулу њена војводе носио је сам цар. Истовремено, Хрватски сабор, подупрт крајишким тежњама, израдио је први програм територијалне интеграције Војне крајине с грађанском Хрватском.

Крајишки устав утврђује да је Војна крајина нераздружив део Троједне Краљевине. Крајишки устав прецизирао је још две одредбе: нови закони за Крајину могу се доносити само у Хрватском сабору, а народни се језик уводи у све јавне послове Крајине иу њене школе. Осим тога, сва земља коју Крајишници поседују проглашена је „њиховом правном својином“. Аустрија након пораза Мађара није допустила демобилизацију Војне крајине, што је хрватски сабор такође тражио. У Хрватски сабор улазе 1848. године и представници Срба из градова грађанске Хрватске. Српски кандидати представљају готово половину саборског заступства и најбројнији су у оној скупини заступника која од почетка заседања инсистира на радикалнијим решењима отворених питања.^[9] Исте године у априлу 1848. прогласили су Срби из Далмације своја захтевања. Тражили су, међу осталим, потпуну слободу цркве, слободан прелаз са католичке вере на православну и обрнуто, државне плате за свештенике, слободу школа итд. Што се тиче бана Јосипа Јелачића, његов став о „слоги и братинству“ између Хрвата и Срба никада није долазио у питање. О томе сведочи и његов ћирилични проглас „Народу српском и српском у Троједној Краљевини Далмације, Хрватске и Славоније“ у вези са својим именовањем за бана.

Након овога врло бурног периода, које је проткано уском сарадњом Срба и Хрвата, долази период развитка национализама и код једних и код других. Све расправе о етногенези Срба и Хрвата, о државним традицијама и просторима једних и других, о културним сферама, настају управо у време након 1848. године. Цвијић је утврдео да се уопште у јадранском варијетету, јављају неке особине и неке подобности и ово је становништво, онако као и оно у Шумадији, Херцеговини и Црној Гори, једна од најснажнијих и најактивнијих група међу западним Јужним Словенима. Ипак, без обзира на то, потрес који је погодио Монархију Аустро-угарском и Хрватско-угарском нагодбом указао је и Хрватима и Србима у Хрватској да једни без других не могу функционисати, тј да могу штитити своје интересе једино ако нису национално конфронтирани. Године 1860. крајишки заступници улазе у Хрватски сабор, с правом учествовања у расправи о државноправним питањима. Следећи је корак било демобилизацију Војне крајине 1871. године. У XIX веку носитељи српске народне мисли у Дубровнику били су Срби католици. Значајан су чинилац српског народа. Отворено су се борили против порицања о постојању српства у Дубровнику. Мада је у Дубровнику створена пракса да се нико у град не прима за сталног житеља ако не усвоји правило католичке цркве, покатоличени православни Срби остајали су и даље Срби, чувајући своју традицију и своје обичаје. Српска обележја у Дубровнику су свуда, у песмама Срба Дубровчана, у штампи XIX и почетком XX века, у друштвима која су основана, у језику и књижевности старих Дубровчана. По свом националном карактеру дубровачка књижевност била је српска већим својим делом. Писана је штокавским дијалектом пре него што је тај дијалекат постао основица књижевног језика Срба. Срби су вековима под притиском Ватикана да се покатоличе, што је снажно први пут кулминисало у XIX веку. Срби су снажно притиснути хрватско-арбанашким маказама у служби Ватикана трпели кроз векове. Уз живу српску традицију везану за православну веру и прошлост чувала се код Срба у Дубровнику и херцеговачка ношња па је дубровачки надбискуп морао да предузима посебне мере против свештених лица која нису хтела да одбаце познату херцеговачку капу. Чувао се српски народни дух, народна књижевност, јуначке и лирске песме, певање уз гусле, па се трагови осећају и у делима многих дубровачких писаца. Матија Бан и Медо Пуцић су бурних година 1848/49. дубрвачко словинство оправдано изједначавали са српством, јер је дубровачко словинство углавном значило што и српство, са оним наслеђем из залеђа, и да је у ствари тада само добило своје право име.

У времнима бана Ивана Мажуранића и бана Куена Хедерварија Срби долазе на високе функције у хрватском друштву. Све три највише функције Цивилне Хрватске и Славоније, осим банке, држе Срби у време бана Мажуранића. Шеф Одјељења за унутрашње послове и подбан је Јован Живковић. Председник врховног суда је Ливије Радивојевић, а Никола Крестић је председник Хрватског сабора. За време Куена Хедерварија део Срба је пристајао уз његову промађарске политику. Ипак, на изборима за црквено-народни сабор 1897. године коалиција српских либерала, радикала и самосталаца побеђује „Куенове Србе“ остављајући им једва који мандат. Службена угарска политика подстицала је у време Куена Хедерварија конфликте између Хрвата и Срба. Народна слободумна странка Светозара Милетића, која је свој програм осмислила у Руми 1881. године, инсистира на једнакости Срба и Хрвата у црквеној и школској аутономији и на признању српског народа у Аустроугарској тако да се у сваком закону спомиње и српски народ, а језик да се назива хрватски или српски. Године 1887. заступници у Хрватском сабору потврђују црквено-народну српску аутономију. Угледајући се на угарски саборски члан IX из 1868. године, Срби имају аутономију цркве и школе, обезбеђена им је равноправност са осталим религијама, а исто се тако слободно смеју служити ћирилицом у читавој Краљевини Славонији и Хрватској, а у крајевима где живе у повећаном броју могу се служити само ћирилицом.

Срби у Хрватској у задњим деценијама 19. века иницијативама Владимира Матијевића стварају низ јаких институција као што су Српска банка, Савез српских земљорадничких задруга и Српско привредно друштво Привредник. Од 1884. године излази и „Србобран“, страначко гласило Српске самосталне странке. У првим годинама 20. века на подручју Далмације и Хрватске настаје Хрватско-српска коалиција. Срби Дубровчани покушавају да смире српско-хрватски спор и опредељивали су се све више за српско име и за српску странку. Покрету су приступили најшири кругови: и трговци, и радници, и свештеници католички. Српска културно-просветна друштва у Далмацији нису била подељена на друштва Срба католика и Срба православаца, него су била заједничка. У октобру 1905. потписане су две резолуције, од којих је Задарску потписала српска страна, а Ријечку хрватска, у којима се истиче јединство хрватског и српског народа те њихова равноправност. Срби у Задарској резолуцији дају подршку Хрватима за уједињење Далмације и остатка Хрватске. Хрватско-српска коалиција побеђује на изборима 1905. и 1906. године, али је до избора 1907. она сломљена под притисцима из Беча и Будимпеште. Ипак, коалиција се није распала ни у време великих монтираних процеса против хрватских Срба (Велеиздајнички и Фридјунгов процес). Будући да су утицаји Милетићева Српске самосталне странке, која се није слагала са угарском службеном политиком, били све јачи у народноцрквеним саборима, године 1912. угарска влада укинула је српску аутономију укидањем народно-црквених сабора. У периоду између анексије Босне и Херцеговине и почетка Првог светског рата долази до развоја екстремних струја и код Срба и код Хрвата.

Када су, Европу захватили нови ратови, Бечу није одговарала српскохрватска слога, па је Славонију и Војводину препустио утицају милитантне Пеште. То мучно раздобље потпуне подложности Хрватске угарским (мађарским) интересима и новог насиља над Србима трајало је све до 1918. године, јер је Аустроугарска желела да реформу своје монархије изврши на рачун Словена, а пре свега, Срба. После атентата Гаврила Принципа на престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, Срби су у овој монархији, па и тадашњем хрватском простору постали „велеиздајнички народ“. Антисрпских демонстрација, уз рушење и скрнављење гробаља и цркава, било је у Загребу, Ђакову, Петрињи, Славонском Броду, а мање у далматинским градовима Шибенику, Сплиту и Дубровнику. После објављене мобилизације августа 1914. године, Срби су насилно узимани као таоци, затварани у логоре, чак и стрељани, а многи су протеривани из места становања. Све је то вршено уз сагласност хрватског Сабора, под оптужбама за „вређање Цара и великосрпску пропаганду“. Дошло је чак и до јавних суђења у Загребу, где су на „црну клупу“ сели др Срђан Будисављевић, посланик и др Лаза Поповић, др Милан Теодоровић и Ђорђе Гавриловић. Током 1916. монтираних процеса било је и у Сплиту, Задру и Дубровнику. Наредбом Бана, ћирилица је забрањена још на почетку Првог светског рата, а потом и познати српски листови: „Нови Србобран“, „Српски Глас“ и „Дубровник“.

За време Првог светског рата велик број хрватских Срба учествује у рату на страни Аустроугарске. Добар је пример за то Светозар Боројевић, који је достигао чин фелдмаршала и био један од ретких успешних аустријских генерала на бојишту. Мајском декларацијом и Крфском декларацијом, које су потписане за време Првог светског рата, отварају се многе могућности, али и питања у вези с могућом будућом заједничком државом јужних Словена.

Формирањем Националног већа Словенаца, Хрвата и Срба тежило се једнакости у новонасталој Држави Словенаца, Хрвата и Срба. Светозар Прибићевић одржао је говор у Хрватском сабору 29. октобра 1918. године на којем је међу осталим изјавио да су у заједничкој држави Словенци, Хрвати и Срби потпуно једнак фактор и да су та три народна имена израз за једну политику и народну свест.^[10]

На Светозара Прибићевића и његове следбенике након уједињења Државе СХС са Краљевином Србијом и Краљевином Црном Гором у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца пада главнина мржње Хрвата због неравноправног, изнуђеног уједињења, а потом и због политичке, привредне и националне репресије великих размера која је уследила одмах након уједињења. Прибићевић је у заједничкој влади са радикалом Николом Пашићем издржао свега годину дана. Самостална демократска странка, како се звала Прибићевића странка, тежила је интегралном југословенству и јакој националној држави. Од 1925. године па све до 1939. Самостална демократска странка, као најјача странка хрватских Срба, не излази из опозиције, а и 1939. године се враћа на власт као коалициони партнер Хрватске сељачке странке у Сељачко-демократској коалицији. Прибићевић ће свој живот завршити затворен у Прагу 1936. године, али ће његова идеја о сарадњи хрватских и српских политичара преживети све до Другог светског рата. У Загребачким пунтикацијама из 1932. године које је донела Сељачко-демократска коалиција, тежи се федералном уређењу Југославије.

Према етничкој мапи српскохрватског простора централне Југославије, која је 1936. године рађена за потребе Крунског савета Кнеза Павла, 90% становништва у Западној Славонији, Банији, Кордуну, Лици и Далматинској Загори, чинили су Срби^{[недостаје референца]}. Тада је у границама данашње Хрватске било 1,2 милиона Срба. Пет година касније, међутим, у тзв. Независној Држави Хрватској (НДХ), немачки војни представник Глез фон Хорстенау записао је у Загребу да Срби у Хрватској чине 31 одсто становништва и да су највише концентрисани у Савској, Врбаској и Приморској бановини. У немачким службеним изворима, у НДХ је крајем 1940. године, живело 1.847.000 Срба, а Хрвата три милиона. На територији НДХ постојало је девет српско-православних епархија, од чега су четири биле у Хрватској: Славонска у Пакрацу, Загребачка, Горњокарловачка и Шибенска.

Оснивањем Комунистичке партије Хрватске 1937. године, све је већи број Срба сељака окупљен у овој странци. Споразумом Цветковић - Мачек 1939. године у којем учествује као партнер Хрватска сељачка странка и Самостална демократска странка, створена је Бановина Хрватска. Један део Срба незадовољан је тим решењем те траже стварање нове политичке јединице, Српске крајине, састављене од делова Босанске и Хрватске крајине. Ипак, због врло мале подршке тој групи, до стварања такве јединице није дошло.

Главни чланци: Геноцид у НДХ, Устанак у НДХ и ЗАВНОХ

Успоставом Независне Државе Хрватске 1941. године почело је најтрагичније раздобље у историји српског народа у Хрватској.

Доласком Анте Павелића и усташа на власт, Срби су као народ једноставно били потиснути и подвргнути геноциду. То је озакоњено „Одредбама за обрану народа и државе“, затим „Одредбом о забрани ћирилице“ и „Наредбом о обележавању православаца“ траком са натписом „П“, као и „Одредбом за језичка питања“, која је имала за циљ да да искорени српски из хрватског језика. I кроз све друге законе које је доносила влада НДХ, дискриминација и геноцид над Србима био је легализован.

Устанак је плануо испрва у крајевима који су били насељени српским становништвом. Ипак, у отпору усташама, нацистима и фашистима учествовали су заједно Срби и Хрвати. Из заједничког отпора непријатељу рађа се привидно јединствена Југославија, иако и Хрвати и Срби у Хрватској баштине трауме изазване страхотама из Другог светског рата. Документи ЗАВНОХ-а потврђују Србе из Хрватске заједно са Хрватима као конституенте у формирању ЗАВНОХ-а и у доношењу свих његових докумената којима је током Народноослободилачког рата успостављена Демократска Србија (уз формирање и дјеловање Српског клуба одборника у оквиру ЗАВНОХ-а).^[11]

Српски клуб вићника ЗАВНОХ-а основан је 10. новембра 1943. године, те је оснивање Клуба доказ пуне равноправности и једнакости Срба и Хрвата у Хрватској.^[12] Повереништво просвете ЗАВНОХ-а упутило је 9. фебруара 1945. распис народноослободилачки одборима о употреби писама у основним и средњим школама у Хрватској. У томе распису стоји да се у школама уче и ћирилица и латиница. Несумњиво је најважнији документ Трећег заседања ЗАВНОХ-а Декларација о основним правима народа и грађана Демократске Хрватске, јер је он основа уставноправног развоја НР/СР Хрватске у читаву послијератном периоду. У Декларацији стоји да су хрватски и српски народ у Хрватској потпуно су равноправни.^[13]

Оснивањем Српског клуба вићника ЗАВНОХ-а уследило је, на пољу културе и осивање Српског певачког друштва „Обилић“, покретање листа „Српска реч“, а 14. новембра 1944. године у Глини основано је и Српско културно друштво Просвјета.

Главни чланци: Рат у Хрватској, Република Српска Крајина и Ердутски споразум

Дана 27. јуна 1990. године на основу 43. амандмана на Устав Хрватске, Скупштина општине Книн донела је одлуку о формирању Заједнице општина Северна Далмација и Лика, што је фактички био званичан предлог загребачким властима за увођење м српске аутономије у Хрватској. Том приликом је лидер тек основане Српске демократске странке др. Јован Рашковић јавно истакао да је тзв. Заједница општина база за успостављање политичког, а и територијалног јединства српског народа и корак ка модерној аутономији.

Др. Милан Бабић, тадашњи председник општине Книн, одрицао је да је ту реч о стварању српске државе, говорећи да се само ради о реакцији Срба на кроатизам и на тортуру већине у хрватском Сабору. 25. децембра 1990. године Устав Хрватске је промијењен, што су Срби сматрали одузимањем права конститутивнога народа, иако је Устав јамчио једнака права свим народима, како Србима тако и Хрватима и осталима. Сабор 25. јуна 1991. године, прогласио стварање нове независне Хрватске, дошло је до оружаних сукоба и отцепљења прво те Заједнице општина, а потом и делова Западне Славоније, као и Источне Славоније, Барање и Западног Срема у јединствено подручје Републику Српску Крајину, 19. децембра 1991. године. Ово подручје насељавало је у току рата око 360.000 становника, а од стране међународне заједнице проглашена је УНПА (ружичастом) заштићеном зоном. Бабић је касније на МКСЈ-у у Хаагу признао да га је преварила Милошевићева пропаганда те је изразио жаљење и молио Хрвате за опрост.^[14]

Године 1991. године групе интелектуалаца и угледних Срба из Хрватске покреће иницијативе у циљу спречавања рата и изналажења разрешења конфликтне ситуације у Републици Хрватској мирним путем. У том контексту оснива се Српски демократски форум. У Загребу се обнављају и Српско културно друштво Просвјета и Српско привредно друштво Привредник до краја 1993. године. Оснива се и Српска народна странка која с избијањем рата у Хрватској постаје политичка партија која је заступала интересе Срба на подручјима под надзором хрватске власти. Српска народна странка је у периоду од 1992. до 1995. године у Хрватском сабору имала 3 посланика с Миланом Ђукићем који је био потпредседник Сабора.

1995. године у војним акцијама операција Бљесак и операција Олуја Република Српска Крајина је укинута и враћена под међународно признате границе Хрватске, при чему је око 250.000 Срба избегло у Србију и Републику Српску, док су се догодили разни ратни злочини и убојства 677 српских цивила.^[15]

Главни чланак: Операција Олуја

Током читавог рата Срби су услед ратних дејстава напуштали своје домове у Хрватској и одлазили у Србију, БиХ, Црну Гору или удаљене земље. Но, највеће масовно исељавање Срба из Хрватске збило се током операције Олуја.

Објашњавајући егзодус, хрватски аутори наглашавају да су Срби исељени по наређењу владе "Републике Српске Крајине" за евакуирање цивила с подручја погођених војним дејствима, изданом 4.8.1995.^[16] Службени став Туђманове владе је био како етничког чишћења није било те да су "Срби сами отишли" упркос упорним позивима хрватске владе да остану.^[17]

Службене хрватске изјаве које позивају Србе да остану или да се врате морају се проматрати тако да су у потпуном несугласју са стварношћу. Чак ако ова дјеловања нису настала услијед свјесне службене политике, недостатак дјелотворности које су хрватске власти показале у њиховом контролирању и обустављању кроз читавих мјесец дана засигурно ставља велику одговорност на читаву власт.^[18]

– Извјештај Мисије ЕУ из рујна 1995. године.

Постоје директни докази о систематском паљењу цивилних кућа и друштвеног власништва, укључујући и твртке, од стране ХВ-а, цивилне полиције и припадника специјалних постројби полиције.^[18]

– Извјештај комисије Међународне хелсиншке федерације ОЕСС 25. коловоза 1995.

Тијеком и непосредно послије акције на тим просторима забиљежени су случајеви палежа, пљачке и убојства преосталих припадника српске националности.^[18] Тијеком војних операција, хрватске власти су јавно позивале Србе да остану. Многи цивили који су послушали Туђманов савјет да остану код својих кућа су убијени: у Сектору југ остао је 4.051 грађанин, а убијено је 15 посто, око шест стотина цивила, углавном стараца.^[18] Након заробљавања, стријељан је и неутврђен број заробљеника.^[18] Резолуцијом Вијећа сигурности бр. 1009 од 10. коловоза 1995. године, Уједињени народи су оштро осудили гранатирање цивилних циљева, изразили "дубоку забринутост због тешке ситуације особа прогнаних из својих домова" и тражили од владе Хрватске заштиту цивила, њихове имовине и кажњавање починитеља злочина.^[19]

Недуго недуго након резолуције УН, Хрватски предсједник Фрањо Туђман је 26. коловоза 1995. године позвао Хрвате да "не уништавају куће Срба, који су отишли, јер то је сада хрватска имовина", најављујући да се мора смјестити 380.000 хрватских прогнаника и избјеглица "у домове, куће и имања, која су остала, која су на хрватској земљи и која су власништво хрватског народа, хрватске државе".^[17][20] У тако испражњена подручја је влада хрватског предсједника Фрање Туђмана нешто касније населила избјеглице хрватске националности из БиХ.

Организације за заштиту људских права, попут Хуман Ригхтс Wатцх-а, су и тијеком наредне 1996. године упозоравале да су хрватске оружане снаге чиниле масовне ратне злочине ("скупна погубљења, насилна одвођења, мучења и друга физичка злостављања, палеж, крађу и разарања читавих села") који су, уз ријетке изузетке, остали су потпуно некажњени.^[18] Извјешће Државног тајништва САД из 1996. године наводи да се "убојства, крађе и пријетње настављају" на подручјима ослобођенима у "Олуји".^[18]

Државно одвјетништво Републике Хрватске је 2011. године признало да нитко још није био осуђен за почиње ратне злочине тијеком или након Операције Олуја ^[21]

У последњих неколико година део Срба, већином старијег становништва, се враћа на своја имања у бившој Републици Српској Крајини.

Како би заштитили свој културни и национални идентитет, те се укључили у политички живот Хрватске, Срби оснивају своја удружења и политичке странке.

Централна организација Срба у Хрватској је Српско народно вијеће - Национална координација већа српске националне мањине у Републици Хрватској.

У Хрватској делују следеће политичке странке Срба^[22]: парламентарна Самостална демократска српска странка и ванпарламентарне Српска народна странка, Партија подунавских Срба, Нова српска странка, Демократска партија Срба и Наша странка.

Поптредседник Владе Републике Хрватске проф. др Слободан Узелац (на функцији од 12. јануара 2008. до 22. децембра 2011.) је био први члан Владе српске националности у самосталној Хрватској.

У Хрватском сабору Србима су загарантована три мандата.

Значајнија удружења су Српско привредно друштво Привредник, Српско културно друштво Просвјета и Српски демократски форум из Загреба које делују на територији целе Хрватске, те Заједничко веће општина из Вуковара, Друштво Ђурђевдан из Дрежнице и Заједница Срба Ријека.

Епархије Српске православне цркве које се налазе на територији Хрватске су: Митрополија загребачко-љубљанска и целе Италије, Епархија далматинска, Епархија горњокарловачка, Епархија славонска и Епархија осјечкопољска и барањска.

Под покровитељством Српске православне цркве у Хрватској и Загребачке митроплоије 2005. године у Загребу је утемељена Српска православна општа гимназија Кантакузина Катарина Бранковић.^[23]

Број Срба је у Хрватској сведен на трећину предратног броја. Захваљујући повратку избјеглица из Србије и Републике Српске, број Срба је у порасту. Структура повратничког становништва је изразито неповољна, јер се првенствено ради о старијим особама^[24] највећим делом с нижом стручном спремом.^[25] Повратници се првенствено враћају у мања места (до 500 становника), док је број повратаника у веће градове изразито мален.^[26] Повратак тече споро услед бројних проблема с којима се сусрећу повратници:

• стамбено збрињавање бивших носитеља станарског права;
• стамбено збрињавање на „Подручјима од посебне државне скрби“ се одвија споро у објектима потпуно неадекаватним за живот;
• немогућности конвалидације радног стажа оствареног у Крајини;
• отежаног стицања држављанства;
• сигурносна ситуација је отежана уз инциденте на националној основи;
• преко 200 српских повратничких села и данас нема струју.^[27]

Према Коалицији удружења избеглица права Срба у Хрватској су угрожена и великом броју Срба који су избегли и прогнани из Хрватске ни до 2011. године није обезбеђено коришћење своје имовине и стечених права. Коалиција наводи да је до 2011. године десетине хиљада избеглих и прогнаних Срба покушало да поврати своја незаконито одузета имовинска и стечена права пред судовима Републике Хрватске, међутим то већини није успело због пристрасности судова^[28].

У Хрватској је од 1. јануара 1996. до средине 2012. убијено 83 углавном старијих Срба, а ниједан убица није откривен.^[29]

Главни чланак: Застава српске националне мањине у Хрватској

На седници Српског народног вијећа 9. априла 2005. године донета је одлука о усвајању заставе српске заједнице у Хрватској.^[30] Застава је правоугаоног облика, подељена на три хоризонтална поља једнаке ширине, редом: црвено, плаво и бело (видети: пансловенске боје), без других симбола, размера 1:2. Употреба заставе је легализирана 26. априла 2005. одлуком Савјета за националне мањине Републике Хрватске – највишег органа мањинске самоуправе у Хрватској. По изгледу застава је слична народној застави Републике Србије. Застава се истиче у просторима Вијећа српске националне мањине и српских организација, и на скуповима српске заједнице, и то уз заставу Хрватске.

Грб српске националне мањине у Хрватској још није усвојен.

Главни чланак: Списак познатих Срба у Хрватској

Велики број знаменитих и познатих Срба је рођен у Хрватској или је рођен у некој другој земљи а већи део свог радног века је провео у Хрватској. Издвајамо:

• Никола Тесла, најпознатији Србин уопште, један од најпознатијих светских проналазача и научника у области физике, електротехнике и радиотехнике.
• Милутин Миланковић, инжењер, геофизичар, климатолог и астроном, светски познат као аутор теорије познате под именом Миланковићеви циклуси, која описује настанак ледених доба.
• Јосиф Панчић, ботаничар и први председник Српске краљевске академије.
• Владан Десница, књижевник.
• Григор Витез, пјесник, дечји писац, преводилац.
• Симо Матавуљ, књижевник.
• Војин Бакић вајар, аутор споменика Стјепану Филиповићу у Ваљеву и споменика на Петровој гори.
• Светозар Прибићевић, најважнији политички представник српског народа у Аустро-угарској, касније политичар у Држави Словенаца Хрвата и Срба и Краљевини Југославији.
• Јосиф Рајачић, карловачки митрополит, српски патријарх и управитељ Српске Војводине.
• Патријарх српски Павле, поглавар Српске православне цркве.
• Владимир Матијевић, оснивач најважније хуманитарне организације између два светска рата Српског Привредног друштва Привредник, Српске банке и Савеза земљорадничких задруга.
• Раде Шербеџија, глумац.
• Милорад Пуповац, политичар, председник Српског народног вијећа.
• Јованка Броз, удовица југословенског председника Јосипа Броза Тита.
• Раде Кончар, један од вођа КПХ, и народни херој
• Предраг Стојаковић, кошаркаш.
• Јасна Шекарић, репрезентативка Србије у стрељаштву, вишеструка је олимпијска, светска и европска шампионка.
• Синиша Михајловић, фудбалер.
• Миладин "Дадо" Пршо, фудбалер, бивши репрезентативац Хрватске.
• Арсен Дедић, музичар и кантаутор.
• Светозар Боројевић, аустроугарски фелдмаршал, један од најбољих дефанзивних стратега 1. светског рата.

• Срби
• Хрватска
• Демографска историја Срба у Хрватској
• Срби у Далмацији
• ��епублика Српска Крајина
• Рат у Хрватској
• Насељена места у Хрватској са преко 500 Срба, попис 1991.

• Лујо Бакотић, Срби у Далмацији од пада млетачке републике до уједињења, Београд 1938.
• Ј. Цвијић, Балканско полуострво и Јужнословенске земље
• А. Фабрис, Изабрани чланци, Београд 1940.
• Ђ. Јанковић, Книнска Крајина у средњем вијеку - археолошка свједочанства материјалне културе. Книнска Крајина, Завичајни клуб "Книнска Крајина" - Српско културно друштво "Зора" - Удружење Срба из Хрватске, Книн-Београд, 2002, стр. 50-56.
• Коста Милутиновић, О покрету Срба у Далмацији, Дубровнику, Зборник о Србима у Хрватској, књ. I, 1989.
• D. Роксандић, Срби у Хрватској, Загреб 1991.
• Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, Београд 1953
• Иван Стојановић, Дубровачка књижевност, Дубровник 1900.
• Р. Веселиновић, "Српски народно-црквени сабори" у: Енциклопедија Југославије, св. 8, Загреб 1971.
• Хисторија народа Југославије, св. 2, Загреб 1959., (поглавља XXXIII, XXXVI, XXXVII, XLII)

• Српско народно вијеће
• Српско привредно друштво "Привредник" Архивирано 2010-09-27 на Wаyбацк Мацхине-у
• Заједничко веће општина
• Српско културно друштво Просвјета
• Привредник Јуниор Архивирано 2010-09-02 на Wаyбацк Мацхине-у
• Недељник "Новости"
• Самостална демократска српска странка
• Српска народна странка Архивирано 2015-04-19 на Wаyбацк Мацхине-у
• Митрополија Загребачко-Љубљанска
• Српска православна општа гимназија Кантакузина Катарина Бранковић
• Српски демократски форум
• Српска црква и школа у Дубровнику („Политика“, 26. април 2008)
• Куд нестадоше дубровачки Срби („Прес“, 27. новембар 2011) Архивирано 2012-01-02 на Wаyбацк Мацхине-у