Теокрит

Теокрит (грчки: Θεόκριτος) био је хеленистички грчки песник, значајан као творац буколског песништва, који је живео и стварао у првој половини 3. века пне.

Према једном епиграму, који се приписивао Теокриту, али је заправо дело неког античког граматичара који је желео да јасно означи разлику између два песника истог имена, овај је Теокрит рођен у Сиракузи на Сицилији, од оца Праксагоре и мајке Филине. Епиграм гласи:

ἄλλος ὁ Χῖος: ἐγὼ δὲ Θεόκριτος, ὃς τάδ᾽ ἔγραψα,

εἷς ἀπὸ τῶν πολλῶν εἰμὶ Συρηκόσιος,

υἱὸς Πραξαγόραο περικλειτῆς τε Φιλίννης:

Μοῦσαν δ᾽ ὀθνείην οὔποτ᾽ ἐφελκυσάμην.

Други је с Хиоса; Теокрит што ово написа,

ја сам, Сиракужанин, човек из народа,

син Праксагоре и дичне Филине,

туђу Музу никад нисам присвојио.^[1]

Исте податке доноси и Суда, али се ту додаје како неки сматрају да му се отац звао Симих, те да је Теокрит рођен на острву Косу и да је оданде као метек дошао у Сиракузу.^[2] Податак о оцу "Симиху" вуче порекло из једног кратког списа који је сачуван у рукописима Теокритових песама и који је насловљен Теокритов род (Θεοκρίτου γένος), као и из схолије уз 7. идилу.^[3] Ту се види да су антички коментатор лик Симихиде, који се појављује у 7. идили, природно идентификовали са личношћу самог песника, а име Σιμιχίδας схватили као патронимик, закључувши да му се отац звао Симих (Σίμμιχος).^[4] Ради се заправо о томе да је "Симихида" само псеудоним који је песник узео, као што је случај с Вергилијевим "Титиром" у 1. еклоги, а то је објашњење које дају већ и неки антички граматичари.^[5] Податак о Теокритовом рођењу на острву Косу вероватно потиче од чињенице да се песничком раду учио од Филете с Коса.^[6] У Теокритовом роду сазнајемо да је Теокрит био "ученик Филете (с Коса) и Сикелида (са Самоса), које и сам спомиње", наиме:

οὔτε τὸν ἐσθλὸν

Σικελίδαν νίκημι τὸν ἐκ Σάμω οὔτε Φιλητᾶν

нити честитог

Сикелиду са Самоса надвисујем нити Филету.^[7]

У овим стиховима иза имена "Сикелиде са Самоса" крије се заправо епиграматичар Асклепијад са Самоса.^[5] На Теокритову повезаност с Филетом указује и један оштећени одломак текста византијског граматичара Георгија Хировоска, који гласи: Φιλίππας [тј. Φιλήτας] διδάσκαλος Θεοκρίτου = "Филипа [тј. Филета] учитељ Теокритов". Теокрит је, изгледа, одржавао везе и с песником Аратом, коме је упутио своју 6. идилу^[8] и кога три пута спомиње у 7. идили;^[9] односно, антички су граматичари били ти који су веровали да је Теокрит у наведеним стиховима мислио управо на оног познатог Арата који је написао Појаве (Φαινόμενα). Може се са сигурношћу претпоставити да је Теокрит ове песнике упознао у Александрији, која је у то доба већ постала средиште књижевног живота грчкога света и коју је Теокрит бар једном у животу сигурно посетио. Његове идиле под бројевима 14, 15. и 17. имају многе индиције које указују на то да су написане у Александрији, а у сваком случају доказују да је песник у неком тренутку живео тамо под покровитељством Птолемеја II Филаделфа. Шеснаеста идила, која слави Хијерона II, сина Хијерокловог, очито је била написана у Сиракузи, вероватно не пре 270. пне., кад је Хијерон проглашен за краља. С друге стране, непознати аутор списа Теокритов род каже да врхунац Теокритовог стваралаштва пада у у доба Птолемеја, сина Лаговог; аутор грчког аргумента уз 1. идилу наводи да је био савременик Арата, Калимаха и Никандра, те да врхунац његова стваралаштва припада времену Птолемеја II Филаделфа; док аргумент уз 4. идилу каже да тај врхунац пада око 124. Олимпијаде, тј. у период између 284. и 280. пне.

Код тумачења ових сведочанстава основна тешкоћа проистиче из двоструке несигурности у вези с песником Филетом. Прва се односи на тачно време његова живота, а друга на природу његове повезаности с Теокритом, наиме на то да ли античка сведочанства о томе да је он био Теокритов учитељ алудирају на личну интеракцију или се односе само на утицај који је Филетина поезија извршила на Теокрита. Према једном модерном тумачењу,^[10] наведени период између 284. до 280. пне. можда се односи на време када је Теокрит први пут отишао у Александрију или када је, након што је тамо провео неко време школујући се код Филете и Асклепијада (или тек проучавајући њихова дела), почео да стиче глас као песник. Захваљујући својим првим песничким напорима ― каже даље ова теорија ― стекао је покровитељство Птолемеја II Филаделфа, који је око 285. пне. постао савладар своца оца, Птолемеја Лаговог, и у чију је славу спевао 14, 15. и 17. идилу, које садрже индиције да су састављене у доба кад је Птолемеј започињао своју самосталну владавину (од 283. пне.), као и да их је песник написао на почетку своје књижевне каријере. Начин на који се алудира на Птолемеја, сина Лаговог, у 17. идили (стих 14) потврђује претпиставку да је Теокрит живео под тим краљем.^[11] Из 16. идиле види се да се Теокрит вратио у Сиракузу и тамо живео под Хијероном II, али садржина те песме није сасвим једнозначна, па се не може утврдити у ком је тачно тренутку Хијеронове владавине она настала: из 76. и 77. стиха ^[12] могло би се можда закључити да је написана током првог пунског рата, и то након што је Хијерон 263. пне. склопио савез с Римљанима. У сваком случају, тон целе песме указује на Теокритово незадовољство због недовољне Хијеронове великодушности код награђивања његовог песничког рада, као и због политичких прилика у Сиракузи. Зато се отада ― може се претпоставити ― предао готово у потпуности певању песама са сценама из природе и сеоског живота, због којих је у каснијем раздобљу највише и уживао славу.

Других података о Теокритовом животу нема, осим то да се међу његовим блиским пријатељима налазио и лекар Никија,^[13] коме се у својим песмама обраћа с великим поштовањем.^[14][15]

Поред 25 епиграма и једне песма која се по свом облику зове Сиринга,^[6] под Теокритовим именом сачувано је око 30 песама или идила (εἰδύλλιον = "сличица", па "песмица"), од којих неке нису аутентичне, а обично се деле на две групе. Прву чине пастирске или буколске песме (βουκόλος = "говедар"), на којима се и темељи Теокритова песничка слава и значај, док су у другој групи својерсни мими, који описују кратке призоре из свакодневног градског живота.^[16] Неке од ових песама, премда сачуване под Теокритовим именом, дефинитивно нису његове (нпр. 19, 20, 21, 23), а сумња се и у аутентичност неких других (нпр. 25, 26).^[5]

Антички су граматичари приписивали Теокриту и нека друга дела. Суда каже да је Теокрит написао "такозване буколиске песме у дорском дијалекту" те да му неки приписују и следећа дела: Проетиде (Προιτίδες), Наде (Ἐλπίδες), химне (ὕμνοι), Јунакиње (Ἡρωίνες), погребне песме (ἐπικήδεια μέλη), елегије (ἐλεγεῖαι) и јамби (ἰάμβοι) те епиграми (ἐπιγράμματα).^[2] Непознати аутор кратког грчког списа о одликама Теокритовог песништва, који се налази у рукописима његових песама, каже да се сва поезија може поделити у три врсте: наративну (διηγηματικός), драмску (δραματικός) и мешану (μικτικός), као и да буколска поезија припада мешаној врсти.^[10]

Од тридесет идила, само десет припадају пастирским или буколским песма (βουκολικά), које су стари звали још и ποιμενικά и αἰπολικά. Но ако се термин "идила" свати у свом ширем смислу и примени на све песме које приказују живот обилних људи, онда тој групи припадају првих једанаест песама те 14, 15. и 21. песма, од којих је ова последња посебно значајна, јер је једини приказ живота грчких рибара којим данас располажемо. Друга и петнаеста очито су написане по узору на Софронове миме. Неке обрађују љубавну тематику, а по облику су повезане са различитим песничким врстама: тако су, на пример, 12. и 29. песма имају јасно лирски тон, 19. песма епиграмски, 20. буколски, а 23. трагички; 13. и 18. песма, које се такође баве љубавним темама, имају тон епске песме; 27. песма је љубавна, али је дата у форми дијалошког мима; 16. и 17. песма опонашају енкомиј; 22. има облик епске химне Диоскурима; 24. и 25. су, како се чини, фрагменти неке епске песме о Херакловим делима, испеване у ученом стилу александријске епике, али и у слободном и једноставном тону који је и иначе карактеристичан за Теокрита; 26. песма такође је у епском тону, али је мање успела,јер на доста сувопаран реторски начин прича део мита о Пентеју; напокон, 28. идила, названа Преслица (Ἠλακάτη), представља пригодну песму и написана је у врло угодном лирском тону. Ова велика разноликост у врстама поезије сасвим је у складу с духом александријског песништва уопште, у оквиру којега је и Теокрит стварао. Но у оним идилама које се сматрају сигурно аутентичним, сва та разноликост усклађена је истинских песничким генијем Теокритовим.^[10]

Теокрит је творац буколског песништва као посебног жанра у оквиру грчке књижевности, а преко својих следбеника, укључујући Вергилија, и у оквиру римске књижевности. Буколска поезија своје корене има у грчком фолклору.^[17] Заметак ове врсте песништва може се у врло раном раздобљу пронаћи међу Доранима, како онима у Лаконији, тако и онима на Сицилији, посебно у Тиндарију и Сиракузи, где се у Артемидине светковине уносила нарочита живост певањем песама у којима би се два пастира или две групе пастира међусобно надметали. Тај је обичај на израстао у посебну вештину, коју је изводила посебна група извођача, која се звала "Лидијасти" (Лyдиастае) или "Буколисти" (Буцолистае), којих је било нарочито много на Сицилији и у оближњим деловима јужне Италије.^[10] То су обично биле песме о популарним митским причама, као и о сценама из сеоског живота: пастири који умиру млади не окусивши чар љубави и након смрти претварају се у неки красан цвет, сеновит извор, или постају љубимци неког божанства и сл.^[17] Омиљени лик тих прича био је млади и лепи пастир Дафнид, митски оснивач буколске поезије и идеал пастира. О Дафиниду је било много прича, које су говориле о његовој лепоти, љубавима и несрећном крају. Већ је Стесихор из Химере у својим песмама славио Дафнида као традиционалног јунака пастирског песништва.^[6] Други су за пастирски идеал узимали неког Диома, кога у две своје драме спомиње Епихарм. Спомињу се још плахи ловац Меналка, кога Хермесијанакт из Колофона локализира на Еубеји, као додуше и Дафнида, кога већина античких писаца чврсто везује за Сицилију.^[6] Те пучке песмице задржале су своју популарност све до Диодоровог времена, али једини фрагмент такве једне песме који је дошао до нас састоји се од ова два стиха, која се у рукописима налазе испред Теокритових песама:

δέξαι τὰν ἀγαθὰν τύχαν, δέξαι τὰν ὑγίειαν,

ἃν φέρομεν παρὰ τᾶς θεοῦ, ἃν ἐκαλέσσατο τήνα.

да прими добру срећу, да прими здравље,

да нам обоје буде као у бога, да их призовемо за њ.^[18]

Теокрит је први пучким пастирским песмама дао форму посебног књижевног жанра и уметнички их усавршио. У томе се он ослањао не само на властити књижевни дар, него, у великој мери, и на дела Епихарма и, посебно, Софрона. Његови мими, који су у основи имали драмски и миметички карактер, сликали су призоре из свакодневног живота обичних људи на Сицилији. Пасторалне песме и романсе каснијих времена врло се разликују од Теокритових, у којима нема ништа од оних афектираних емоција, чисте невиности, исконске једноставности или чак обожавања природе, дакле свих оних елемената који се приписују имагинарним пастирима фиктивне Аркадије. Нема код Теокрита ништа ни од оне оштре разлике између града и села, која је касније претворена у огорчену сатиру уперену против наводних зала цивилизације. Оно што код Теокрита налазимо јесу једноставне и верне слике обичног живота на Сицилији, осликане с пуно истинског поетског духа. Не прибегава пуким стилистичким средствима, као што су бујне слике, снажне боје и патетичне емоције. Тек повремено упушта се у дескрипцију, коју увек уводи само као епизоду, и никада, за разлику од Вергилија, не даје алегоријско значење осећајима и понашању пастирâ у својим песмама. Призоре живота описане у Теокритовим песмама карактеришу драмска једноставност, тачност и фина духовитост.^[10]

Једна од најлепших Теокритових песама јесу Чаробнице (Φαρμακεύτριαι, 2. идила), где је "у облику лирске монодраме"^[19] приказана љубав сиромашне Симете према лепом Дафиниду, који припада вишим друштвеним круговима. Пошто му је она предала своју љубав, а он је оставио, Симета га у глуво доба ноћи покушава придобити справљајући раз��е враџбине са својом служавком Тестилидом, казујући при том како га је заволела. Ову је идилу Јеан Рацине назвао најживљом и најлепшом од свих античких песама које је прочитао.^[6]

Врло је важна песма Жетвени празник (Θαλύσια, 7. идила), чија је радња смештена на острву Косу. Ту се описује како млади Симихида (који највероватније представља лик самог песника) с два пријатеља путује на Кос да тамо прослави жетвени празник. На путу среће Ликиду из Кидоније на Криту, "козара, за кога нико не би ни помислио да је нешто друго, јер изгледао је баш као козар". Ликида и Симихида, тј. сам Теокрит, стану се надметати својим песмама: Ликида свом љубимцу Аганеакту жели срећну пловидбу у Митилену, а Симихида моли Пана да помогне Арату, који воли лепог Филина. Спомињу се пре самог надметања савремени песници Филета и "Сикелида са Самоса" (највероватније епиграматичар Асклепијад), а Ликида свог младог такмаца хвали што није прихватио да пише песме на хомерски начин. Као победник из надметања излази Симихида, коме је заправо награда обећана унапред, "што је и добро, јер се његов забавни урадак не може мерити са софистицираном песмом насмејаног Ликиде"; како је, наиме, уверљиво показано, Ликида је заправо лично Аполон, бог песништва, чија епифанија у овој песми означава Теокритово "песничко посвећење", слично оном које су Хесиод и Архилох добили од Муза.^[5]

У песми Пастири Дафнид и Дамета (Βουκολιασταὶ Δάφνις καὶ Δαμοίτας, 6. идила) ова два пастира на драматичан начин исмевају заљубљеног Полифема, а у песми Киклоп (Κύκλωψ, 11. идила) исти пастири представљају Полифема као ружног простака који се помамио за лепом нимфом Галатејом, ћерком Нерејевом, али она не мари за њега.^[20]

Ослањајући се на традицију Софронових мима и угледајући се вероватно на његов мим Учеснице на Истамским играма, Теокрит у песми Сиракужанке или Адонисова светковина (Συρακούσιαι ἢ Αδωνιάζουσαι, 15. идила) даје ликове две Сиракужанке које живе у Александрији и за време Адонисове светковине одлазе на краљевски двор Птолемејида да присуствују свечаности. Путем оговарају мужеве, жале се на слуге, расправљају о моди и ценама, препиру се у гужви с неким непознатим пролазницима, а све је то приказано с доста хумора, ведрине и лакоће.^[19]

Песма Кинискина љубав или Тионих (Κυνίσκας Ἔρως ἢ Θυώνιχος, 14. идила) написана је у дијалошкој форми, и у њој млади Есхин своме пријатељу прича о томе како се посвађао са својом драгом. Песма је занимљива јер експериментише с транспозицијом једне сцене типичне за нову атичку комедију у хексаметарски облик.^[5]

Песме 16, 17. и 22. имају облик химни. У 16. идили песник хвали Хијерона II, у 17. Птолемеја Филаделфа, а у 22. Диоскуре. Овој групи припадају још песма Хила (Ὕλας, 13. идила), која прича мит о младом Хилу за којим јуре нимфе, и песма Млади Херакле (Ἡρακλίσκος, 24. идила). Не може се рећи да у епским песмама Теокрит исказује исти јединствени таленат као у својој буколској поезији. У 13. песми долази донекле до изражаја песникова способност за живо описивање; у песми Харите или Хијерон (Χάριτες ἢ Ἱέρων, 16. идила), у којој се Теокрит представља као гладан песник у потрази за покровитељем, показује се његова фина машта кад своје песме назива Харитама, а завршни део, у коме прича о радостима мира након што је непријатељ истеран са Сицилије, одзвања правом буколском атмосфером. Песме Диоскури (Διόσκουροι, 22. идила) и Млади Херакле (Ἡρακλίσκος, 24. идила) пуне су драматике и наликују сличним делима других александријских песника, као што су Калимах и Аполоније Рођанин. У песми Похвала Птолемеја (Ἐγκώμιον εἰς Πτολεμαῖον, 17. идила) Теокрит прославља свадбу Птолемеја Филаделфа, који се жени својом сестром Арсинојом. Сматра се да је тај брак склопљен 277. пне., а из једног натписа сазнајемо да је Арисиноја умрла 270. пне., у петнаестој години братовљеве владавине. Стога је ова песма највероватније настала у том периоду.

Две лирске песме ― Преслица (Ἠλακάτη, 28. идила) и Идила заљубљеног (Εἰδύλλιον Ἐρῶντος, 29. идила) ― написане су еолским дијалектом и у еолској строфи. Прва је посвећена Теугениди, жени милетског лекара Никије, којој песник по свом пријатељу Никији на поклон шаље преслицу. Друга је по тематици љубавна, упућена је неком лепом дечаку и по томе наликује 12. идили, али је непосреднија и мање конвенционална.

Стих Теокритових песама већином је хексаметар, али више изломљен у односу на константан ритам величанствемих хомерских песама. Честа је буколска цезура, а стихови су окретно удешени према садржају.^[17] Језик Теокритов је претежно дорски, али ублажен елементима еолског и јонског дијалекта.^[10]

Што се других Теокритових песама тиче, Береника ― од које је сачувано само пет стихова у Атенејевој Гозби софиста ― била је енкомиј за ову славну краљицу, жену Птолемеја I Сотера и мајку Птолемеја II Филаделфа. Песма под насловом Сиринга, која је сачувана у Палатинској антологији, састављена је од двадесет стихова, али тако да је дужина свака два стиха краћа од претходног пара стихова, па цела песма наликује на десет комада музичког инструмента познатог као Панова фрула или "сиринга" (σύριγξ). Од епиграма, два (17. и 18) можда су дело Леониде из Тарента, док, с друге стране, Палатински рукопис 10. епиграм Ерикија из Тесалије приписује Теокриту.^[10]

Александријски су граматичари дали Теокриту место у својој Плејади. На Теокрита се угледао велики римски песник Вергилије у својим Пастирским песмама (Ецлогае или Буцолица) и њима одмах стекао велику славу, али у обради пасторалне тематике између њих двојице постоје значајне разлике.^[20] Као песник сеоске идиле, мирне природе, веселе вреве градског живота и напокон жарке љубави, утицао је Теокрит и на многе касније песнике пасторалне лирике.^[21]

• Ђурић, Милош Н. (1991). Историја хеленске књижевности. Београд. 
• Тхе Оxфорд Цлассицал Дицтионарy. Тхирд едитион. Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс. 2003. 
• Сиронић, Миливој; Салопек, Дамир (1977). Повијест свјетске књижевности, књ. 2. "Грчка књижевност". Загреб.