Угљени хидрати

Угљени хидрати, угљикохидрати, карбохидрати, у биокемији названи сахариди или шећери, су најраспрострањенија органска једињења у живом свету.

По кемијском саставу угљикохидрати су хидрати угљика, обично с односом атома водика и кисика од 2:1 (као у води), емпиријске формуле C_м(Х₂О)_н, при чему м може бити различит од н (уз изнимке попут деоксирибозе, шећерне компоненте ДНА - C₅Х₁₀О₄).

Према степену сложености угљикохидрати могу бити:

• моносахариди
• дисахариди
• олигосахариди
• полисахариди.

Моносахариди (прости шећери) се хидролизом не могу разложити на простија једињења. Према броју угљеникових атома деле се на триозе, тетрозе, пентозе, хексозе и хептозе.

Најважнији су пентозе и хексозе, а најпознатији моносахариди су фруктоза, глукоза и галактоза.

Пентозама (са 5 атома угљеника) припадају:

• рибоза, која улази у састав РНК
• дезоксирибоза, која изграђује ДНК.

У хексозе спадају:

• глукоза (гликоза)
• фруктоза.

Глукоза је главни извор енергије и основни транспортни облик шећера у организму кичмењака.

Олигосахариди (грч. олигос: малобројно, сиромашно) су изграђени од 2-10 молекула моносахарида. Најзначајнији су:

• дисахариди (од 2 моносахарида) којима припадају:
  • малтоза
  • лактоза
  • сахароза.

Дисахариди, као нпр. сахароза служе као транспортни шећери код биљака.

Полисахариди су макромолекули настали повезивањем великог броја моносахарида у дугачке ланце (могу да садрже на стотине и хиљаде моносахарида).

Према биолошкој функцији се деле на резервне и структурне полисахариде.

Резервни полисахариди представљају молекуле у којима се чува (складишти) хемијска енергија. Најраспрострањенији резервни полисахариди су:

• шкроб, код биљака
• гликоген, код животиња.

Скроб и гликоген се састоје од већег броја молекула глукозе.

Структурни полисахариди учествују у изградњи ћелијских делова. Међу њима су најраспрострањенији:

• целулоза, која је главни састојак ћелијског зида биљака,
• хитин, који зграђује скелет зглавкара и
• агар, којега садрже алге.

Гликоген се код кичмењака (тиме и код човека) складишти у јетри и мишићима. Када се у крвотоку појави вишак глукозе, јетра од глукозе синтетише гликоген (то је под контролом инсулина). Када ниво глукозе у крви падне, у јетри долази до разградње гликогена у глукозу, која затим прелази у крвоток. Из крвотока глукоза прелази у ћелије, што је исто под контролом хормона инсулина (лучи га панкреас). У ћелијама се разлагањем глукозе ослобађа енергија неопходна за њихов нормалан рад. Када оболи панкреас па се инсулин недовољно излучује, долази до нагомилавања шећера у крви, док истовремено ћелије гладују, тј. немају довољно глукозе. Обољење настало услед тога је дијабетес (шећерна болест) – смртоносна болест, ако се не лечи. Дијабетичари инсулин не узимају орално (преко уста), пошто би, као протеин, био разложен у цревима.

• БиоНет Скола^{[мртав линк]}
• Биосколос | Архивирано 2005-12-14 на Wаyбацк Мацхине-у
• ИУПАЦ-ИУБМБ Јоинт Цоммиссион он Биоцхемицал Номенцлатуре (ЈЦБН): Царбохyдрате Номенцлатуре
• Царбохyдратес Информатион
• Царбохyдратес детаилед
• Царбохyдратес Овервиеw
• Царбохyдратес анд Глyцосyлатион - Тхе Виртуал Либрарy оф Биоцхемистрy анд Целл Биологy | Архивирано 2005-03-01 на Wаyбацк Мацхине-у
• Цонсортиум фор Фунцтионал Глyцомицс