Биће

Битак или биће (грч. τὸ ὄν, лат. енс, стсл. бꙑтиѥ, нем. сеин, енгл. беинг) је темељни филозофски појам који означава оно што јесте.^[1] Све стварно и ништа нестварно спада у домен бића.^[2] Супротност бићу је ништа, односно небиће.

Онтологија је грана филозофије која проучава биће. Једно од средишњих питања филозофије гласи "зашто јесте нешто а не ништа?". Како се онтологија сматра фундаменталном филозофском дисциплином, то се на биће може гледати и као на основни појам читаве филозофије. Промишљање бића има средишње место у западној филозофији од Парменида до Хајдегера. Основна питања онтологије јесу: Шта јесте? По чему то јест? То по чему нешто јест, ма какав се конкретан одговор дао, именује се термином битак.

Уколико се за битак сматра нека материја (Талес је сматрао воду), то је материјализам, а ако се сматра нешто нематеријално (Платон је за битак сматрао идеје), то је идеализам. Уколико се сматра да је битак један (као што је сматрао Парменид) – онда је то монизам, а уколико се сматра да их има више (како су то сматрали питагорејци) – онда је то плурализам. Уколико се сматра да битак проистиче из божанства – то је теизам (ако божанстава има више то је политеизам, а ако је божанство само једно – монотеизам); уколико се сматра да је целокупна природа идентична са божанством – то је пантеизам.

Биће и битак су донекле синоними, јер се оба користе за превод истог појма.^[3][4][5] С друге стране, битак не означава никакво појединачно биће, већ присуство бића у целини,^[6] док појам бића понекад означава и индивидуално постојање (нпр. живо биће, људско биће, итд.).^[7] На појмовном разликовању бића (сеиенден) и битка (сеин) је у савременој филозофији посебно инсистирао Мартин Хајдегер.

Биће је именица настала од глагола бити (стсл. бъіти, пие. бʰеу). Овај појам је различито превођен у српскохрватски језик, па се за исти појам користе и речи бивство, бивствовање, бивствујуће, јестајуће, јество, бити, битије, битак и слично, чија се значења преплићу а често се користе и као синоними. Битак је више уобичајен у хрватској филозофској терминологији, биће у српској, а оба су изведане именице од глагола бити.

Битак је глаголска именица начињена од инфинитива глагола бити (упореди: питак и пити), ради превода немачког појма "дас Сеин" и наглашавања онтолошке разлике. Језичко порекло од инфинитива указује да се битак може исказати и самим инфинитивом бити уколико је из контекста јасно да је реч о именичном значењу.^[1]

Фреге и Русселл разликују четири основна значења глагола бити:

• егзистенцијално значење: Сократ јест.
• значење идентитета: 2+2 јест 4
• предикативно значење: Сократ јест мудар.
• инклузивно значење: Човјек јест животиња.

Биће као најуниверзалнији појам и темељни објект метафизике није могуће позитивно дефинисати због следећег^[7]:

• Појам изриче само крајњу апстракцију и каже само да нешто јесте, односно противи се ништавилу.
• Сваки суд претходно укључује разумевање копуле »јесте« одн. »није«; сваки се логички суд служи копулом »јесте« како би тим предикативним битком означио неки однос С и П.
• Није могућа ни дефиниција по роду и специфичној разлици (генус проxимум ет дифферентиам специфица), јер нема вишег рода; дефиниција међутим претпоставља виши родни појам, у овом случају да је то »јесте« већ некако познато. Тако настаје својеврстан »онтолошки круг«: дефинисати се може само помоћу тога »јесте«, које тек треба да буду дефинисано.

Честа грешка у овој области је третирање бића као именице која означава нарочито дубоку субјектну материју. То је паралелно третирању речи ништа као имена неке одређене ствари.^[2]

Лао Це, оснивач таоизма, сматрао је да је искон свега оно неизрециво, што се не може исказати нити именовати.

"Тао који се може изразити

није вечни Тао.

Име којим се може именовати

није вечно име.

Безимено је исходиште неба и земље.

Именовано је мајка хиљаду ствари."

- Тао те ђинг

У таоизму се крајња стварност често карактерише као небиће, које је основа свег бића.^[8] Пошто се тао сматра неизрецивим, а сва бића се могу именовати или описати, следи да неизрециви тао представља небиће (wу). Небиће није супротност бићу, већ представља првобитно, неискварено биће пре појаве свих разликовања и многострукости. Стога се тао назива и »неклесани камен« који претходи појави ствари.^[8] Пошто све ствари происходе из бића, само биће мора проистећи из неког извора који није биће и које се, стога, назива небићем.

Главни чланак: Браман

У индијској филозофији, свеобухватно биће се назива браман (санс. ब्रह्म), што је основ свих бића, твари, времена, простора и свега постојећег у свемиру. Главни атрибути брахмана су вечан, постојан, непоколебљив, постојећи сам по себи, пун, нематеријалан, неограничен простором и временом, незахватљив чулном и разумском спознајом.^[7] Сваки облик засебног постојања је идентичан с њим, из њега потиче и њему се враћа. Индијска филозофија је посебно наглашавала идентитет брамана с индивидуалним сопством, атманом. У индијској филозофији, спознаја брахмана има ослободилачки потенцијал (види: мокша). Према упанишадама, ко схвати пуноћу и непоколебљивост брахмана, уживаће пуно и непоколебљиво благостање.^[9]

Брахман се као крајња стварност не сме бркати с посебним бићима, јер је, будући свеобухватан, далеко више од било које ограничене манифестације. Стога, није чудо што се брахман понекад поистовећује с небићем.^[8]

Биће јесте, небиће није.^[10]

– Парменид

Битак у филозофији предсократоваца има значење искона (архе) свих ствари. За Талеса је то вода, за Анаксимандра безгранично (апејрон), за Анаксимена ваздух (аер). Анаксагора уводи појам нуса (грч. νοῦς – "ум, дух") као основу настанка и бивања свих ствари.

Међутим, право онтолошко истраживање започело је са елејском школом. Њен основач, Ксенофан тврди да небиће није покретно, јер ништа не може прећи у нешто. Насупрот томе, покретно мора бити мноштво, јер нешто се мора кретати к другом. На основу тога, он закључује да "једно јест ни непокретно ни покретно".^[11] Ксенофан одређује биће као нерођено, јер "немогуће оно што јесте да је рођено".^[11] Такође, критикује веровање да су богови рођени, јер "једнако је безбожно рећи да богови рађају се и да умиру".^[11]

Најутицајнији представник елејске школе, Парменид поставио је темеље онтологије својим увидом: "биће јесте, небиће није". Његова елејска филозофија признаје да само биће истински постоји, негирајући небиће као нешто логички незамисливо. Према Пармениду, биће је једно, нестворено, вечно, непокретно и непроменљиво.^[12] Притом, биће је ограничено; оно је са свих страна коначно и једнако је удаљено од центра, односно има облик сфере. Парменид бићу пориче временитост, тврдећи да "биће није било и не буде, биће јесте". Насупрот бићу које јесте, имамо пропадајући свет.^[12] Парменид биће везује за процес мишљења, тврдећи да "мислити и бити је исто".^[12]

Касније атомисти Демокрит и Леукип у теорији о кретању атома претпостављају постојање празнине. Они пунину називају бићем, а празнину небићем.^[13]

Платон је изједначио "бити" са "постојати вечито на исти начин", начин неусловљености, несводљивости и вечног самоидентитета.^[14] За Платона, биће је једно самодовољно, савршено, непроменљиво и вечно нешто, идентификовано са појмом Добра или Богом, али чија веза са свакодневним светом остаје скривена.^[2] Он је биће поистоветио са вечним, непроменљивим идејама, насупрот привидном мењању материјалног света. У Платоновом учењу о највишим родовима бића такође се доказује и нужност постојања небића као супротности обухваћене самим појмом (Софист 258 а - 259 д).

За Аристотела је биће (грч. τὸ ὄν) све оно што поседује или на нужан начин може да поседује форму (односно идеју). Ове форме су различите трајности и, према томе, оно "бити" је у различитој мери у њима присутно. Трајност форми (облика, идеја) зависи од мере присутности материје (тј. воде, ватре, ваздуха и земље) у њима^[1]. Вечне форме (вечна бића) не садрже у себи нимало материје, а она бића која су само материја (материјал) и која немају никаквог облика уопште и не постоје актуелно, него само потенцијално (тј. могла би да постоје делатно када би добила неки облик). Стога Аристотел разликује актуелна и потенцијална бића као крајности између којих се налазе сва остала коначна и променљива бића. Делатно биће (грч. ὄν ἐνέργεια, лат. енс ин ацту) је, према Аристотелу, стварно биће у строгом смислу речи, јер само оно на неки начин делује. Ваздух је, на пример, стварно биће јер у облику ветра може да делује, док празнина није стварна јер не може да делује. У складу с тим, највећа моћ деловања схватана је и као најстварније биће, док је малој моћи деловања приписивана занемарљива стварност. Стога је оно што уопште не делује схватано само као могућност бића – могућност да буде, да се роди, да оживи. Могуће биће (грч. ὂν δυνάμει, лат. енс ин потентиа) је, према Аристотелу, оно што још није, али може да буде, односно оно што сада не делује, али може да делује^[1].

Августин Хипонски је придао категоријама бића и небића моралну димензију. Као хришћанин, он је веровао да је све што је Бог створио и за чије је постојање одговоран добро. Зато је зло сматрао небићем, непостојањем, односно одсуством добра.^[8]

Јован Скот Ериугена је за предмете који су само умски говорио да јесту, док је материјалне предмете у простору и времену, подложне пропадању, називао стварима које нису.^[15] Исто тако, људска природа, грехом отуђена од бога, може бити означена као "оно што није", али помирена са богом путем милости, почиње бити.^[15]

За Тому Аквинског, биће је стварност свега:

Само биће јесте оно што је над свим најсавршеније: односи се, наиме, према свему као стварност. Ништа, наиме, нема остварености осим уколико јесте: стога само биће јесте остварење свих стварности, па и самих форми.^[16]

– Тома Аквински

Дунс Сцотус сматра да је појам бића најпростији од свих појмова, те се не може свести на друге основније појмове. Према томе, биће се не може дефинисати.^[17] Но, он такође тврди да је разум као такав моћ поимања бића уопште, односно да је примаран предмет разума биће.^[18]

Основни Спинозин принцип је учење о простоти васионе и јединству супстанце у којој су мисао и материја неразлично спојене. Према Спинози, има само једна супстанца у свету, а она је савршено проста и недељива и постоји свуда без икакве локалне присутности.^[19]

Спиноза одређује биће као "све оно што нам се, кад га опажамо, јасно и разговетно појављује као постојеће на нужан или бар на могући начин".^[1]. Спиноза разликује биће-по-себи које дефинише као "оно, чија есенција садржи у себи егзистенцију, или оно, чија се природа не може схватити друкчије, него као постојећа". Спиноза такође разрађује античку дефиницију апсолутног бића у коју уместо атрибута једноставности, ставља атрибут бесконачности: "Биће апсолутно бескрајно, или Бог, поседује само од себе неограничену могућност да постоји".^[20]

Биће, чисто биће, — без икакве друге одредбе. У својој неодређеној непосредности је оно једнако једино самом себи, а такође није неједнако у односу на друго, нема никакве разноликости унутар себе, нити вани... Биће, то неодређено непосредно, јесте у ствари ништа, и ни више ни мање него ништа.

Ништа, чисто ништа; оно је проста једнакост са самим собом, савршена празнина, без одредбе и без садржаја; неразличитост у самом себи... Према томе, ништа је иста одредба или штавише безодредбеност, а тиме је уопште исто што и чисто биће.

Чисто биће и чисто ништа јесу, према томе, исто. Оно што је истина, то није ни биће ни ништа, већ то да је биће прешло — не да прелази — у ништа и ништа у биће.^[21]

– Хегел, Објективна логика: учење о бићу

За Хегела, биће је прва и најапстрактнија категорија: "Биће је појам једино по себи, чије су одредбе нешто што јесте".^[6] Хегел разликује "чисто", односно неодређено биће од одређеног бића. По апстрактности, Хегел сматра да "чисто биће и ништа јесу исто".^[7] Он објашњава: „Ништа што га будисти чине принципом свега, као и последњом крајњом сврхом и циљем свега иста је апстракција." ^[22] Хегел уводи појам бића-за-себе (нем. Фüр-сицх-сеин) које се узима као "неодређена непосредност", као оно неодређено и бесконачно што се као такво најпре односи на само себе. Биће затим дијалектичким посредовањем развија из себе остале категорије и постаје одређена посредност. Но, да би постало одређено, односно "конкретно биће", оно мора подразумевати друго биће или другобитак (Андерссеин) као своју негацију, јер нема одређености без негације. Овај другобитак је „властити момент битка-по-себи".^[1] У том смислу Хегел напомиње да „атомистичка философија одређује апсолут као биће-за-себе, као једно и као мноштво једних".^[23] Тако би атом био биће-за-себе, оно једно у којем нема различитости, али који не може бити нешто одређено без негације тог једног истим таквим другим бићима. Пошто је индивидуум латински израз који одговара грчкој речи атом, људска јединка је стога такође биће-за-себе.^[1]

Хегел одређује постајање као прелаз из ничега у биће (настајање) и из бића у ништа (нестајање). Та два момента се прожимају, а резултат тога је постојање, равнотежа настајања и нестајања, мирно јединство бића и ничега као превазиђених момената.^[24]

Главни чланак: Онтолошка разлика

Хајдегер сматра да је читава западноевропска метафизика расправљајући о бићу, доспела у "заборав битка", што изискује да се изнова запита. Стога он унутар своје "фундаменталне онтологије" покушава да открије нову димензију филозофирања о битку. Хајдегер дефинише битак као оно што омогућује постојање сваког бића. Он на томе гради једну од фундаменталних дистинкција свога мишљења - онтолошку разлику појмова биће (Сеиенден) и битак (Сеин).^[6]

По Хајдегеру, биће је појединачна или посебна манифестација онога бити (битка). Биће је свако појединачно постојеће, које има своју бит, без обзира на начин бивствовања (реални или идеални) или квалитет онога што јесте^[6]. Насупрот бићу, које је увек одређено и садржајно ограничено, битак је неограничен, неодређен и бесадржајан^[7]. Биће има своју бићевност (јестост, присуство) само по томе што учествује у битку, што указује на разлику бића и битка, која се често превиђа.^[7] Онтолошка разлика је стога разлика коју свака онтологија (сваки говор о бићу) имплицитно или експлицитно претпоставља: биће као појава јесте, па се подразумева да јесте по нечему (битак је у њему нужно "присутан") или по ничему (битак је у њему контингентно "присутан", па је такво биће само привремено, уз стално присутну могућност да пређе у небиће).^[1]

Мартин Хајдегер је онтолошкој разлици придавао пресудан значај: "Онтологија се заснива на разликовању битка и бића".

• Суштина
• Постојање
• Онтологија
• Небиће

• Шејх Ахбар Еyди, Појам битка Архивирано 2008-11-20 на Wаyбацк Мацхине-у
• Душан Пајин, Зашто уопште нешто, а не ништа
• Беинг ин пхилосопхy анд лингуистицс