Росуља

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
За падавину, видите чланак Росуља (падавина).
Росуља
Дросера токаиенсис
Статус заштите

Статус заштите: Ниска забринутост (ИУЦН 3.1)

Научна класификација
Царство: Плантае
Кољено: Ангиоспермс
Ред: Царyопхyллалес
Породица: Дросерацеае
Род: Дросера
Распрострањеност росуља

Росуља је једна од највећих родова биљки месождерки и броји најмање 152 врсте распоређених у 18 родова. Ови припадници породице Дросерацеае примамљују, лове и прождиру кукце уз помоћ биљних лијепака које покривају површине њихових листова. Кукци се користе као надомјестак њиховој прехрани због сиромашних или оскудних минерала тла на којем расту. Разне врсте, које се разликују по величини и облику, се могу наћи на сваком континенту Земље, изузев Антарктика, те је концентрисана углавном по јужној хемисфери.[1] Сматра се да се росуља први пут појавила на Аустралији те да су аустралске врсте прво прошириле дистрибуцију по Јужној Америци, а потом на Африку.

Росуља је вишегодишња (ријетко када једногодишња) зељаста биљка, која зна у појединим изнимним случајевима може досећи старост и до 50 година, а твори усправне розете између 1 и 100 центиметара висине, овисно о врсти. Врсте пењачице могу израсти у пуно дуже стабљике, и до три метара. Воли топлију и влажну климу, али се може наћи и по умјеренијим крајевима Еуропе и Сјеверне Америке. Може се наћи, овисно о врсти, на подручјима од разине мора до надморске висине од 3.500 метара.

Опрашивање се врши и кукцима и самоопрашивањем. Користила се од 14. вијека као лијек за кашаљ, иако су модерна истраживања указала да је тек умјерено учинковита у појединим обољењима грла. Између осталог, користила се и као боја додана у текстил. Због својег егзотичног изгледа, росуља је понегдје узгајана и као украсна биљка. Биљни лијепак росуље саџи невјеројатна еластична својства, због чега је постао атрактиван предмет истраживања биоматеријала. Ширења урбаних подручја и исушивања мочвара ради пољопривреде пријете стаништима росуља, иако је тај ступањ различит овисно о регији: Међународна унија за заштиту природе и природних ресурса (ИУЦН) је статус заштите пар афричких врста класифцирала као угрожене или осјетљиве, иако је већина врста сврстана под смањени ризик, чиме, захваљујући изнимној глобалној раширености, тој биљци опћенито не пријети изумирање. I њено ботаничко име (старогрчки δρόσος = "роса") и опћи назив "росуља" односе се на биљне лијепке на врховима њихових пипака који изгледају попут росе.

Обиљежја

[уреди | уреди извор]

Росуља броји најмање 152 врсте[2] распоређених у 18 родова.[3]. Подаци гена рбцЛ клоропласта указују да росуље вуку поријекло из Африке или Аустралије, те да су аустралске врсте прво прошириле дистрибуцију по Јужној Америци, а потом на Африку. Сједињујући рбцЛ и 18С рДНА податке, знанственици су закључили да све росуље са активним мухоловкама творе везу са венерином мухоловком и Алдровандом, што сугерише да су те биљке хомологне, успркос морфолошким разликама.[4]

Росуља је вишегодишња (ријетко када једногодишња) зељаста биљка, која твори усправне розете између 1 и 100 центиметара висине, овисно о врсти. Врсте пењачице могу израсти у пуно дуже стабљике, и до три метара, као што је случај код Дросера ерyтхрогyне.[5] Доказано је да ове биљке могу досећи животни вијек од 50 година.[6] Род биљке је тако специјализиран за унос нутријената путем месождерског понашања, да малим росуљама мањкају ензими (поглавито нитрат редуктаза)[7] које биљке иначе користе ради апсорбције нитрата из тла.

Пребивалиште

[уреди | уреди извор]

Род се може подијелити на неколико скупина раста:

  • умјерена росуља: ове врсте творе чврсту скупину зимских пупољака званих хибернакулум који се производе тијеком јесенског раздобља. Овај феномен се одиграва код росуља које расту на планинским или сјеверним регијама.[8] Све сјеверноамеричке и еуропске врсте припадају тој скупини (изузев оних росуља које расту по југоисточној америчкој обали).[8] Дросера арцтури из Аустралије (укључујући и Тазманију) и Новог Зеланда је још једна умјерена врста која умире у хибернакулуму облика рога.
  • суптропска росуља: ове врсте одржавају вегетативни раст цијеле године под готово сталним климатским увјетима.
  • патуљаста росуља: скупина 40 аустралских врста које се истичу по својем минијатурном расту, формацији пупова ради бесполног размножавања и густог обликовања длачица у средишту круне. Ове длачице служе биљци да се заштити од великих топлина. Патуљаста росуља је подрод Брyаструма.
  • кртола росуља: 50-ак аустралских врста творе кртолу како би преживјеле изнимно суха љета у својем пребивалишту, те се поновно појаве тијеком јесени. Могу се подијелити на још двије скупине: розете и оне које творе стабљике пењачице. Творе подрод Ергалеиум.
  • Петиоларис комплекс: скупина тропских аустралских врста које живе у стално топлим, повремено влажним условима. Неколицина тих 14 врста развили су специјалне стратегије да се носе са алтернативно сухим условима. Многе врсте, примјерице, имају петељке које задржавају довољно влажну околину и служе као повећана кондензацијска површина за јутарње росе. Творе подрод Ласиоцепхала.

Иако не творе јединствен облик раста, одређен број врста се често ставља у још једну скупину:

  • росуља Qуеенсланда: мала скупина три врсте, које су све урођене врло влажним пребивалиштима у мрачним регијама аустралских прашума.

Листови и месождерско понашање

[уреди | уреди извор]
Кретање листова и пипака у врсти Дросера цапенсис

Росуље карактеришу биљни лијепци на којима је љепљиво излучивање које покривају њихове листове. Механизам улова и пробаве обичне садржи двије врсте жлијезда: жлијезде стабљике које луче слатки слуз и привлаче те потом ухвате у замку кукце и ензиме како би их пробавили, те учвршћене жлијезде које упијају јуху нутријената (потоње жлијезде не постоје у свим врстама, попут Дросера ерyтхрорхиза. Мален плијен, састављен од малених инсеката, привучен је слатком слузи. Када их дотакну, плијен се залијепи чиме не може побјећи. На крају, плијен или умире исцрпљивањем или гушењем када га биљни лијепак обухвати савијањем пипака, углавном након 15 минута.[9] Биљка у међувремену лучи ензиме естеразе, пероксидазе, фосфатазе и протеазе.[10] Ти ензими разграде инсекта о ослобађају нутријенте у њему. Овај спој нутријената потом упијају листови ради потребе цијеле биљке. Према истраживањима, најчешћа врста плијена росуље D. англица су мухе (50%).[11]

δ 15Н (15Н/14Н представља састав природних изотопа) количина листа без кукаца и одломак стабљика је измјерен, како би се утврдила овисност врста о инсектима Н (%НдИ). Подаци су указивали да су вриједности овисности %НдИ ниже за розете него за само-одрживе усправне врсте стабљика. Потоње двије врсте су указивале да је просјечан %НдИ био 50%. %НдИ се повећао са повећањем биомасе и дужине росуља, али не и за усправне врсте. Исто је тако утврђено да су листови били сиромашније опскрбљени нутријентима од стабљике.[12] Удио нитрогена од плијена чинио је око 50% у росуљи.[13]

Све врсте росуља су способне полагано помицати своје пипке када дођу у контакт са плијеном. Пипци су изнимно осјетљиви те ће се савијати према средини листа како би инсект дошао у контакт са што више могућих жлијезда. Цхарлес Дарwин је описао како је и контакт најмањих ножица маленог комарца већ био довољан да покрене рефлекс савијања пипака.[14] Дарwин је исто тако запазио да капљица обичне воде није узроковала савијање пипака, али да је зато кап са душиковим тварима (млијеко, урин, јаје, слина, месне прерађевине) покренула реакцију савијања.[15] Вањски кракови врста Дросера бурманнии и Дросера сессилифолиа су изнимно брзи и могу се савинути према плијену за само неколико секунди, док је Дросера гландулигера то способна учинити за десетину секунде.[16] Врста D. цапенсис савија свој лист потпуно око инсекта за око 30 минута. D. филиформис није способна савити лист око плијена. Аустралске врсте D. хартмеyерорум и D. индица имају црвене и жуте линије по себи, иако је непознато да ли се користе да привуку плијен. Листове росуље су изнимно разнолики.

Цвијетови, плодови и размножавање

[уреди | уреди извор]
Цвијет врсте D. кеннеаллyи

Цвијетови росуље, као и код готово свих карниворних биљки, се налазе далеко изнад клопки за инсекте, на дугој стабљици. Прије се сматрало да су цвијетови росуље просторно удаљени од клопки како би спријечили да кукци опрашивачи настрадају, но модерна истраживања указују да то није тако јер привлаче разне врсте инсеката, опрашиваче и плијен, уз мало подударања.[17][11]

Умјесто тога, високе стабљике са цвијетовима су лакше уочљиве опрашивачима. Цваст је грозд чији се цвијетови отварају један по један те остају обично отворени само у кратком временском раздобљу. Цвијетови се отварају као одговор на јачину с��јетла (често једино по изравном Сунцу), те се гибају и слиједе позицију Сунца на небу тијеком дана.

Симетрични цвијетови су тзв. "савршени цвијетови" (бисексуални јер имају и прашник и тучак) те имају пет латица (изнимка је D. пyгмаеа са четири латице и D. хетеропхyлла са 12 латица). Већина врсти има мале цвијетове (мање од 1,6 цм), иако врсте D. региа и D. цистифлора имају промјер цвијетова до 5 цм.[18] Опћенито су боје бијеле или ружићасте. Аусталске врсте нуде шири распон боја, попут наранчасте (D. цаллистос), црвене (D. аделае), жуте (D. зигзагиа) и метално љубичасте (D. мицропхyлла).

Стопа пелуди је мала, што указује на аутогамно размножавање (самоопрашивање). [19] Након опрашивања, цвијет се развије у чахуру која садржи велик број црних сјеменки. Те сјеменке клијају као одговор на влажност зрака и свјетло, док сјеменке врсти умјерених регија захтијевају хладније, иако исто влажне увјете ради тог процеса. Кртоласте врсте захтијевају врућа, суха љета којег слиједи хладнија, влажна зима ради клијања. Сјеменке врсте D. алициае су клијале при влажности од 60-98% и при пХ вриједности од 2,5 до 6,5, при чему је најниже клијање било при пХ вриједности од 2,5 а највише при 5,5.[20]

Вегетативно размножавање се догађа природно у неких врста које производе столон или када коријени дођу близу површине тла. Други листови који додирују тло могу клијати младе биљке. Патуљасте росуље се размножавају асексуално уз помоћ специјализованих листова званих пупољци.[21] Према процјенама, ова врста се пуно чешће размножава пупољцима него сјеменкама.[22] Кртоласте врсте могу се размножавати из луковица.

При сађењу, росуље се често размножавају уз помоћ листова, круне или сијецања коријена, као и помоћу сјеменки.

Коријен

[уреди | уреди извор]

Коријен је углавном слабо развијен. Служи углавном да упија воду и да буде сидро биљци на тлу, али је углавном бескористан за упијање нутријената из земље. Поједине јужноафричке врсте користе коријене за складиштење воде и хране. Неке врсте имају сустав коријена који остаје тијеком зиме чак и након што стабљика увене. Врсте D. аделае и D. хамилтонии користе коријене за асексуално размножавање, клицањем младих биљака по дужини. Неке аустралске врсте су у облику луковица како би преживјеле врућа и суха љета. Коријени патуљасте росуље су изнимно дуги у успоредби са њеном величином, пошто стабљика од једног центиметара може имати коријене преко 15 цм. D. Иасиантха и D. сцорпиоидес имају адвентивни орган ради потпоре. D. интермедиа и D. ротундифолиа творе жбуњасту микоризу уз помоћ које могу пробити ткиво других биљака.[23]

Распрострањеност

[уреди | уреди извор]
Дросера англица са уловљеном мухом

Распон росуља сеже од Аљаске на сјеверу преко Новог Зеланда на југу. Средиште биоразноликости је у Аустралији: око 2/3 свих врста су аустралске, а од тих половица их расте у Западној Аустралији–на 22.000 км2 површине налази се 68 врста.[24] Јужна Америка и Африка свака имају по преко 20 врста исте. Дио росуља налази се и на дијеловима Еуропе, Азије и Сјеверне Америке. Највише воли вруће и влажне регије, а слабије умјеренију и хладнију климу.

У Еуропи постоје три врсте: D. интермедиа, D. англица и D. ротундифолиа.[25] У Сјеверној Америци постоји осам врста: патуљаста D. бревифолиа и ружићаста D. цапилларис које обоје расту на југу и по Тексасу; D. филоформис са три листа која расте на сјевероистоку; D. интермедиа која расте на истоку; танка D. линеарис која расте у Канади и неким дијеловима сјевера САД-а; D. трацyи која расте на крајњем југоситоку и D. англица, коју налазимо на пацифичком сјеверозападу.[3]

Овај род се описује као козмополит због своје глобалне дистрибуције. Ботанист Лудwиг Диелс, аутор једине монографије о росуљама до данас, наводи пак да је тај опис биљке "криви опис њених изнимно необичних и својеглавих услова ширења", иако признаје да заузимају значајан дио Земљине површине.[26] Особито је указао на одустност росуља из готово свих сухих климатских зона, бројних прашума, Полинезије, Медитерана и Сјеверне Африке, као и оскудности биоразноликости врсте у умјереним регијама (Еуропа, Сјеверна Америка).[26]

Пребивалиште

[уреди | уреди извор]
Малена росуља у окружењу маховине

Росуље расту већином по сезонски влажним или ријеђе трајно влажним регијама са киселим тлом–једина је изнимка врста D. линеарис која најбоље расте по неутралном или лужнатом тлу[27]– и високом количином сунчеве свјетлости. Честа подручја пребивалишта су блато, мочваре и баре, а каткад обале ријека и језера,[28] од Венезуеле, обале Аустралије све до средишњих регија Јужне Африке. Многе врсте расту заједно са маховином спхагнум фусцум,[29] која упија већину нутријената тла и ствара киселину. То омогућава росуљи, која се не ослања на тло богато нутријентима, да се развија и расте тамо гдје би иначе били надјачани доминатном вегетацијом.

Ова биљка је врло разнолика што се тиче пребивалишта. Поједине врсте росуље су се прилагодиле широком распону околиша, па и нетипичном пребивалишту, као што су пра��уме, пустиње (D. индица и D. бурманни[30]) па чак и врло тамна и сјеновита подручја (росуља Qуеенсланда).[31] Врсте које пребивају по умјеренијим регијама, а које творе хибернакулум по зими, су примјер таквих адаптација; опћенито, росуље воле топлију климу, те су само умјерено отпорне на мраз. Увјети околиша овисе о врстама. D. ротундифолиа примјерице расте боље на вишим надморским висинама, на брежуљцима прекривенима маховином, травом и ситним жбуњем, док D. интермедиа расте боље на нижим висинама, на отвореном и воденастом блатњавом подручју.[32] Росуља расте на подручјима од разине мора па све до надморске висине од 3500 метара.[28]

Статус заштите

[уреди | уреди извор]
Малена росуља у мочвари

Иако ниједна врста росуље није заштићена државним законима у Сједињеним Државама, све су укључене у попис угрожених врста у неким државама.[33] Додатно, велик број тих биљака лежи на заштићеном подручју, као што су национални паркови и резервати природе. Један је примјер заштићени мочварни национални парк Полесје у Украјини, који садржи преко 800 врста, од чега 60 ријетких, међу којима је и D. англица.[34] Росуље су заштићене законом у сљедећим еуропским државама: Њемачка,[35] Аустрија, Швајцарска,[36] Чешка,[37] Финска,[35] Маџарска,[35] Француска[35] и Бугарска.[35] Тренутно је највећа пријетња у Еуропи и Сјеверној Америци уништења пребивалишта биљака ради развоја разних пројеката, као што је исушивање мочвара ради пољопривреде и бербе тресета.[38] У многим регијама, то је довело до искорјењивања неких врста. Поновно представљања биљака у та подручја је тежак или готово немогућ задатак, пошто су еколошке потребе одређене популације блиско повезане са њиховом географском локацијом. Захваљујући повећаном законском заштитом мочвара, као и концентрисаним напором да се поновно натурализирају у та пребивалишта, пријетња преживљавања тих биљака би се избјегла, иако би им остао статус угрожености.

Душиково гнојиво је доказано имало утјецај смањивања броја укупне популације росуља.[39] Јужна Африка и Аустралија остављају притисак на ове и друге биљне и животињске врсте због ширења урбаних подручја.[40] Учинци климатске промјене су нејасни: суха раздобља би могла негативно утјецати на популацију росуља, док би првотно позитивни одјек на влажнију климу могао бити поништен натјецањем са повећаним растом спхагнума.[41]

Међународна унија за заштиту природе и природних ресурса (ИУЦН) ставља различите врсте росуља у различите категорије по статусу заштите. Опћенито, ова биљка није угрожена. Врста Дросера бурманни, која се налази по Аустралији, Бангладешу, Филипинима, Шри Ланци и другдје, има примјерице смањен ризик.[42] Еуропска врста Дросера ротундифолиа је идентично категоризирана, иако је регионално изумрла у Луксембургу.[43] С друге стране, поједине мање врсте имају пуно рањивији статус: афричка Дросера беqуаертии, која се налази по Конгу, је пуно угроженија те је категоризирана као осјетљива,[44] док су врсте Дросера инсолита и Дросера катангенсис чак стављене под критичко угрожену категорију.[45]

Употреба

[уреди | уреди извор]

Као медицинска биљка

[уреди | уреди извор]
Илустрација росуље у америчком медицинском часопису из 1887.

Росуља се користила као медицинска биљка најмање од 12. стољећа, када је италијански доктор из школе Салерно, Маттхаеус Платеариус, описао да се употребљава за ублаживање учинака кашља под именом херба соле. Размјерно често је кориштена као лијек за кашаљ у Њемачкој и другим дијеловима Еуропе. Препоручивала се за сухи кашаљ, бронхитис, велики кашаљ, астму и "бронхијалне грчеве".[46] Модерна истраживања потврђују да росуља има својства која ублажавају кашаљ. Врсте D. монтана и D. цоммунис су показале најбоље резултате против бактерија, изузев стања пнеумоније која није показала никакав учинак промјене када је третирана разним врстама росуља.[47]

Цулбрецхтова Материа Медица из 1927. је наводила да су врсте D. ротундифолиа, D. англица и D.линеарис кориштене као психостимуланси, те имале "сумњиву учинковитост" при третирању бронхитиса, великог кашља и туберколозе.[48] Истраживања су показала да екстракти Дросера пелтата имају снажне антимикробске учинке против оралних бактерија, те да би се могла користити за третман каријеса и парадонтозе.[49]

Медицински приправци се раде од коријена, цвијета и капсула биљка. Пошто су све аутотхоне росуља заштићене у великим дијеловима Еуропе и Сјеверне Америке, екстракти се обично припремају од култивираних, брзо растућих росуља од узгојених примјерака (особито D. ротундифолиа, D. интермедиа, D. англица, D. раментацеа и D. мадагасцариенсис) увезених из Мадагаскара, Шпањолске, Француске, Финске и Балтика.[35]

Као украсна биљка

[уреди | уреди извор]

Због месождерских обиљежја и егзотичних љепота њихових сјајећих клопки, росуље су постале омиљена украсна биљка. Ипак, окружење за већину врста је релативно стриктан, те га је тешко остварити за култивацију. Као резултат, већина врста је комерцијално недоступна. Међутим, неколико најтежих варијација су се нашле на продаји заједно са венерином мухоловком: међу њима су D. цапенсис, D. алициае и D. спатулата.[50]

Захтјеви култивације су изнимно разнолики за врсте. Опћенито, росуље захтијевају високу влажност околиша, углавном од сталног прскања или мокрог тла. Већина врсти захтијева да та вода буде чиста, пошто би нутријенти, соли или минерали у води могли угрозити њихов раст када доспију у тло. Већином се узгаја у комбинацији са живом или мртвом маховином, пијеском те са полијева дестилираном или водом повратне осмозе или кишницом: воде из славине садржи превише минерала, мекана вода превише калција или клора а флаширана вода сол, што је све штетно за росуљу.[51]

Нанобиотехнологија

[уреди | уреди извор]

Биљни лијепак росуље саџи невјеројатна елстична својства, због чега је постао атрактиван предмет истраживања биоматеријала. У једном истраживању, љепљиви биљни лијепак три врсте (D. бината, D. цапенсис и D. спатулата) је анализован за нановлакно и наночестице.[52] Микроскоп атомских сила, микроскоп пријеноса електрона и спектроскопија енергетског распршивања рендгенских зрака је кориштена од истраживача како би посматрали мрежу нановлакана и наночестица разних величина у биљном лијепку. Идентификовани су и кључни садржаји биолошких соли: калциј, магнезиј и клор.[52] Сматра се да ове наночестице повећавају вискозност и љепљивост биљних лијепака, чиме повећавају учинковитост клопке. Када се осуши, овај биљни лијепак је пригодан супстрат за спајање живих станица. Ово има важне импликације за инжињеринг ткива, особито због еластичног својства љепила. Облога сачињена од тих дијелова приликом крирушког усађивања (нпр. замјена бока или трансплантација органа) би драстично побољшало стопу опоравка и смањило потенцијал одбацивања ткива, јер би се живо ткиво учинковито залијепило и расло природно у тијелу. Аутори студије сугеришу широку упорабу биљних лијепака росуље, међу њима и третман рана, регенеративна медицина или повећање учинковитости синтетичких љепила.[52] Пошто се исти може растегнути и до скоро 1.000.000 пута више од своје првотне величине, могао бити бити изнимно учинковит и исплатив извор биоматеријала.

Друге употребе

[уреди | уреди извор]

Луковица росуља које налазимо у Аустралији се сматра деликатесом од аустралских Абориџина.[53] Дио их се користи за бојање тканина,[54] а D. ротундифолиа се користила за стварање љубичасте и жуте боје у шкотском Хигхланду.[55] Ликер од росуље се користи од 14. вијека. Састоји се од свјежих листова врста D. цапенсис, D. спатулата и D. ротундифолиа.

Филогенија

[уреди | уреди извор]

Дионаеа

Кладограм на десној страни приказује однос између разних подродова и класа која је идентификована приликом анализе студије коју је водио Ривадавиа ет ал. 2002.[4] Монотипски одјељак Меристоцаулис није укључен у студију, тако да је њено мјесто нејасно. Недавне студије су ставиле су скупину близу одјељка Брyаструм, тако да је стављена испод. Треба такођер примјетити да је стављање одјељка Региае у односу на Алдрованда и Дионаеа нејасан.[56] Пошто одјељак Дросера садржи више раса, показује се неколико пута у кладограму (*).

Ова студија је указала да је потребна ревизија рода.

Кемијски састав

[уреди | уреди извор]

Пронађени су кемијски састави са потенцијалним биолошким активностима у росуљама, међу којима су флавоноиди (кемферол, мирицетин, кверцетин, хиперозид),[57] хинон (плумбагин,[58] хидроплумбагин глукозид[59] и росолизид (7–метил–хидројуглон–4–глукозид)[60]) и други састави као што каротеноид, биљна киселина (бутерна киселина, лимунска киселина, мравља киселина, гална киселина, пропионска киселина), смола, танин и аскорбинска киселина (витамин C).

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ Qуеироз 2014, стр. 152
  2. ↑ Цапинера 2008, стр. 2000
  3. ↑ 3,0 3,1 Сандерс 2014, стр. 175
  4. ↑ 4,0 4,1 Ривадавиа ет ал. 2002, стр. 123–130
  5. ↑ Рице 2006, стр. 89
  6. ↑ Бартхлотт 2004, стр. 102
  7. ↑ Карлссон & Пате 1992, стр. 8–12
  8. ↑ 8,0 8,1 Сцхнелл 1976, стр. 57
  9. ↑ Аллабy 2015, стр. 174
  10. ↑ Бартхлотт 2004, стр. 41
  11. ↑ 11,0 11,1 Мурза, Хеавер & Давис 2005, стр. 43–52
  12. ↑ Сцхулзе ет ал. 1991, стр. 240–246
  13. ↑ Миллетт, Јонес & Wалдрон 2003, стр. 527
  14. ↑ Дарwин 2010, стр. 12
  15. ↑ Стилес 1994, стр. 527
  16. ↑ Рице 2006, стр. 92
  17. ↑ Андерсон 2010
  18. ↑ Слацк & Гате 2000, стр. 134
  19. ↑ Мурза & Давис 2003, стр. 1129-1142
  20. ↑ Баскин & Баскин 2001, стр. 492
  21. ↑ МцПхерсон 2008, стр. 103
  22. ↑ Карлссон & Пате 1993, стр. 353–364
  23. ↑ Wанг & Qиу 2006, стр. 299–363
  24. ↑ Марцхант & Лоwрие 1992, стр. 315–328
  25. ↑ Сцотт 1996, стр. 397
  26. ↑ 26,0 26,1 Енглер 1906, стр. 109
  27. ↑ Пиетропаоло & Пиетропаоло 1974, стр. 53
  28. ↑ 28,0 28,1 де Стефано & дос Сантос Силва 2001, стр. 253–260
  29. ↑ Свенссон 1995, стр. 205–212
  30. ↑ Лоwрие 1999, стр. 44
  31. ↑ Цроwдер ет ал. 1990, стр. 233–267
  32. ↑ Тхум 1989, стр. 401–411
  33. ↑ УСДА 2006
  34. ↑ Бреyмеyер & Нобле 1996, стр. 81
  35. ↑ 35,0 35,1 35,2 35,3 35,4 35,5 Светска фондација за природу 2001, стр. 5
  36. ↑ Келцеy & Мüллер 2011, стр. 574
  37. ↑ Петрова 2014, стр. 130
  38. ↑ Кагаwа, стр. 2-1
  39. ↑ Редбо-Торстенссон 1994, стр. 175–188
  40. ↑ Боотх 1998, стр. 71
  41. ↑ Нордбаккен, Рyдгрен & Øкланд 2004, стр. 110–121
  42. ↑ ИУЦН 2013
  43. ↑ ИУЦН 2012
  44. ↑ ИУЦН 2010
  45. ↑ ИУЦН
  46. ↑ Сцхилцхер & Елзер 1993, стр. 4
  47. ↑ Ферреира, Андреи & Саридакис 2004
  48. ↑ Цулбрецхт 1927, стр. 256–257
  49. ↑ Дидрyа ет ал. 1998, стр. 91–96
  50. ↑ Рице 2006, стр. 86, 92
  51. ↑ Цумо 2013, стр. 1003
  52. ↑ 52,0 52,1 52,2 Зханг ет ал. 2010
  53. ↑ Бартхлотт 2004, стр. 100
  54. ↑ Мацбетх, Прице & Wинзор 1935, стр. 325–333
  55. ↑ Адам 1970, стр. 539
  56. ↑ Цамерон, Wурдацк & Јобсон 2002, стр. 1503–1509
  57. ↑ Будзианоwски, Скрзyпцзак & Кукулцзанка 1993, стр. 277–280
  58. ↑ Wицхтл 2004, стр. 177
  59. ↑ Винкенборг, Сампара-Румантир & Уффелие 1969, стр. 45–49
  60. ↑ Сампара-Румантир 1971, стр. 653–664

Литература

[уреди | уреди извор]

Књиге

[уреди | уреди извор]
А-C
Адам, Франк (1970). Тхе ��ланс, Септс & Региментс оф тхе Сцоттисх Хигхландс. Единбургх, Шкотска: Генеалогицал Публисхинг Цом, Јохнстон & Бацон. ИСБН 9780806304489. ОЦЛЦ 895174508. 
Аллабy, Мицхаел (2015). Тхе Дицтионарy оф Сциенце фор Гарденерс: 6000 Сциентифиц Термс Еxплоред анд Еxплаинед. Портланд, Орегон: Тимбер Пресс. ИСБН 9781604697155. ОЦЛЦ 906447496. 
Бартхлотт, Wилхелм (2004). Карниворен: Биологие унд Култур флеисцхфрессендер Пфланзен. Стуттгарт: Улмер. ИСБН 9783800141449. ОЦЛЦ 57450140. 
Баскин, Царол C.; Баскин, Јеррy M. (2001). Сеедс: Ецологy, Биогеограпхy, анд Еволутион оф Дорманцy анд Герминатион. Сан Диего, Калифорнија: Елсевиер. ИСБН 9780120802630. ОЦЛЦ 39356985. 
Боотх, Доуглас (1998). Тхе Енвиронментал Цонсеqуенцес оф Гроwтх: Стеадy-Стате Ецономицс ас ан Алтернативе то Ецологицал Децлине. Лондон, Неw Yорк: Роутледге. ИСБН 9781134700189. ОЦЛЦ 49803407. 
Бреyмеyер, Алицја; Нобле, Региналд (1996). Биодиверситy Цонсерватион ин Трансбоундарy Протецтед Ареас. Wасхингтон, DC: Натионал Ацадемиес Пресс. ИСБН 9780309589598. ОЦЛЦ 749127837. 
Цапинера, Јохн L. (2008). Енцyцлопедиа оф Ентомологy, Опсег 4. Лондон: Спрингер Сциенце & Бусинесс Медиа. ИСБН 9781402062421. ОЦЛЦ 288440300. 
Цулбрецхт, Давид M. (1927). А Мануал оф Материа Медица анд Пхармацологy. Пхиладелпхиа: Хеалтх Ресеарцх Боокс. ИСБН 9780787302290. ОЦЛЦ 2168266. 
Цумо, Цхристопхер (2013). Енцyцлопедиа оф Цултиватед Плантс: Фром Ацациа то Зинниа. Санта Барбара, Калифорнија: АБЦ-ЦЛИО. ИСБН 9781598847758. ОЦЛЦ 869739200. 
D-П
Дарwин, Цхарлес (2010). Тхе Wоркс оф Цхарлес Дарwин, Волуме 24: Инсецтивороус Плантс. Цхарлоттесвилле: НYУ Пресс. ИСБН 9780814720677. ОЦЛЦ 752263420. 
Енглер, Адолф (1906). Дас Пфланзенреицх: Регни вегетабилис цонспецтус, Издање 26. Леипзиг: Верлаг вон Wилхелм Енгелманн. ОЦЛЦ 3791584. 
Кагаwа, Такааки. Дросера оф Јапан. WритеХит. ИСБН 9781311540324. 
Келцеy, Јохн Г.; Мüллер, Норберт (2011). Плантс анд Хабитатс оф Еуропеан Цитиес. Неw Yорк: Спрингер Сциенце & Бусинесс Медиа. ИСБН 9780387896847. ОЦЛЦ 745001286. 
Лоwрие, Аллен (1999). Царнивороус Плантс оф Аустралиа, Опсег 3. Недландс: Университy оф Wестерн Аустралиа Пресс. ИСБН 9780855642655. ОЦЛЦ 174460804. 
МцПхерсон, Стеwарт (2008). Глистенинг царниворес: тхе стицкy-леавед инсецт-еатинг плантс. Пооле, Дорсет: Редферн Натурал Хисторy Продуцтионс. ИСБН 9780955891816. ОЦЛЦ 310624683. 
Петрова, Саска (2014). Цоммунитиес ин Транситион: Протецтед Натуре анд Лоцал Пеопле ин Еастерн анд Централ Еуропе. Фарнхам: Асхгате Публисхинг. ИСБН 9781472401830. ОЦЛЦ 879026136. 
Пиетропаоло, Јамес; Пиетропаоло, Патрициа Анн (1974). Тхе wорлд оф царнивороус плантс. Портланд, Орегон: Р. Ј. Стонеридге. ИСБН 0585345651 9780585345659 0881920665 9780881920666 0881923567 9780881923568. ОЦЛЦ 15111788. 
Q-З
Qуеироз, Алан де (2014). Тхе Монкеy'с Воyаге: Хоw Импробабле Јоурнеyс Схапед тхе Хисторy оф Лифе. Неw Yорк: Басиц Боокс. ИСБН 9780465020515. ОЦЛЦ 864414016. 
Рице, Баррy А. (2006). Гроwинг Царнивороус Плантс. Портланд, Орегон: Тимбер. ИСБН 9780881928075. ОЦЛЦ 70230272. 
Сандерс, Јацк (2014). Сецретс оф Wилдфлоwерс: А Делигхтфул Феаст Оф Литтле-Кноwн Фацтс, Фолклоре, Анд Хисторy. Гуилфорд, Цоннецтицут: Роwман & Литтлефиелд. ИСБН 9781461746836. ОЦЛЦ 51448426. 
Сцхнелл, Доналд Е. (1976). Царнивороус плантс оф тхе Унитед Статес анд Цанада. Wинстон-Салем, Сјеверна Каролина: Ј. Ф. Блаир. ИСБН 9780910244909. ОЦЛЦ 2372872. 
Сцотт, Тхомас А. (1996). Цонцисе Енцyцлопедиа Биологy. Берлин; Неw Yорк: Wалтер де Груyтер. ИСБН 9783110889567. ОЦЛЦ 33207369. 
Слацк, Адриан; Гате, Јане (2000). Царнивороус Плантс. Цамбридге, Массацхусеттс: МИТ Пресс. ИСБН 9780262690898. ОЦЛЦ 6217450. 
Стилес, Wалтер (1994). Принциплес оф Плант Пхyсиологy. Неw Делхи, Индија: Дисцоверy Публисхинг Хоусе. ИСБН 9788171412471. ОЦЛЦ 32950360. 
Wицхтл, Маx (2004). Хербал Другс анд Пхyтопхармацеутицалс: А Хандбоок фор Працтице он а Сциентифиц Басис. Стуттгарт: ЦРЦ Пресс. ИСБН 9780849319617. ОЦЛЦ 54610893. 

Знанствени радови и журнали

[уреди | уреди извор]
А-Ј
Андерсон, Бруце (2010). „Дид Дросера еволве лонг сцапес то стоп тхеир поллинаторс фром беинг еатен?”. Анналс оф Ботанy (Департмент оф Ботанy анд Зоологy, Университy оф Стелленбосцх, Привате Баг X1, Матиеланд). ДОИ:10.1093/aob/mcq155. ИССН 1095-8290. ПМИД 20682574. 
Будзианоwски, Ј.; Скрзyпцзак, L.; Кукулцзанка, К. (1993). „Пхенолиц Цомпоундс оф Дросера Интермедиа анд Дросера Спатхулата фром Ин Витро Цултурес”. Ацта Хортиц 330. ДОИ:10.17660/ActaHortic.1993.330.36. 
Цамерон, Кеннетх M.; Wурдацк, Кеннетх Ј.; Јобсон, Рицхард W. (2002). „Молецулар евиденце фор тхе цоммон оригин оф снап-трапс амонг царнивороус плантс”. Америцан Јоурнал оф Ботанy 89 (9). ДОИ:10.3732/ajb.89.9.1503. 
Цроwдер, А. А.; Пеарсон, M. C.; Грубб, П. Ј.; Ланглоис, П. Х. (1990). „Дросера L.”. Јоурнал оф Ецологy 78 (1). ДОИ:10.2307/2261048. ЈСТОР 2261048. 
де Стефано, Родриго Дуно; дос Сантос Силва, Таниа Регина (2001). „Цонсерватион Статус оф тхе Царнивороус Генус Дросера ин Соутх Африца анд тхе Царрибеан”. Харвард Паперс ин Ботанy 6 (1). ЈСТОР 41761649. 
Дидрyа, Ницоле; Дубреуилб, Луц; Тротина, Францис; Пинкас, Маделеине (1998). „Антимицробиал ацтивитy оф аериал партс оф Дросера пелтата Смитх он орал бацтериа”. Јоурнал оф Етхнопхармацологy 60 (1). ДОИ:10.1016/S0378-8741(97)00129-3. ПМИД 9533437. 
Ферреира, Далва Тревисан; Андреи, Цéсар Цорнéлио; Саридакис, Халха Остренскy (2004). „Антимицробиал ацтивитy анд цхемицал инвестигатион оф Бразилиан Дросера”. Мемóриас до Институто Осwалдо Цруз. ДОИ:10.1590/S0074-02762004000700016. ИССН 1678-8060. 
К-Q
Карлссон, П.С.; Пате, Ј.С. (1992). „Цонтрастинг еффецтс оф супплементарy феединг оф инсецтс ор минерал нутриентс он тхе гроwтх анд нитроген анд пхоспхороус ецономy оф пyгмy специес оф Дросера”. Оецологиа 92 (1). ДОИ:10.1007/BF00317256. ИССН 1432-1939. ЈСТОР 4220121. 
Карлссон, П.С.; Пате, Ј.С. (1993). „Ресоурце Аллоцатион то Асеxуал Гемма Продуцтион анд Сеxуал Репродуцтион ин Соутх-Wестерн Аустралиан Пyгмy анд Мицро Стилт-Форм Специес оф Сундеw (Дросера спп, Дросерацеае)”. Аустралиан Јоурнал оф Ботанy 40 (3). ДОИ:10.1071/BT9920353. 
Мацбетх, А. Киллен; Прице, Ј. Р.; Wинзор, Ф. L (1935). „70. Тхе цолоуринг маттерс оф Дросера Wхиттакери. Парт I. Тхе абсорптион спецтра анд цолоур реацтионс оф хyдроxy-напхтхаqуинонес”. Јоурнал оф тхе Цхемицал Социетy. ДОИ:10.1039/JR9350000325. 
Марцхант, Невилле; Лоwрие, Аллен (1992). Неw Намес анд Неw Цомбинатионс ин 34 Таxа оф Wестерн Аустралиан Тубероус анд Пyгмy Дросера. 47. ДОИ:10.2307/4110677. ЈСТОР 4110677. 
Миллетт, Јонатхан; Јонес, Рогер I.; Wалдрон, Сусан (2003). „Тхе цонтрибутион оф инсецт преy то тхе тотал нитроген цонтент оф сундеwс (Дросера спп.) детерминед ин ситу бy стабле исотопе аналyсис”. Неw Пхyтологист. ДОИ:10.1046/j.1469-8137.2003.00763.x. 
Мурза, Гиллиан L.; Давис, Артхур (2003). „Цомпаративе флоwер струцтуре оф тхрее специес оф сундеw (Дросера англица, Дросера линеарис, анд Дросера ротундифолиа) ин релатион то бреединг сyстем”. Цанадиан Јоурнал оф Ботанy 81 (11). ДОИ:10.1139/b03-104. 
Мурза, Гиллиан L.; Хеавер, Јоанне Р.; Давис, Артхур Р. (2005). „Минор поллинатор–преy цонфлицт ин тхе царнивороус плант, Дросера англица”. Плант Ецологy 184 (1). ДОИ:10.1007/s11258-005-9050-y. ИССН 1573-5052. ЈСТОР 20146904. 
Нордбаккен, Ј.Ф.; Рyдгрен, К.; Øкланд, Р. Х. (2004). „Демограпхy анд популатион дyнамицс оф Дросера англица анд D. ротундифолиа”. Јоурнал оф Ецологy 92 (1). ДОИ:10.1046/j.0022-0477.2004.00839.x. ЈСТОР 3599442. 
Р-З
Редбо-Торстенссон, Петер (1994). „Тхе демограпхиц цонсеqуенцес оф нитроген фертилизатион оф а популатион оф сундеw, Дросера ротундифолиа”. Ацта Ботаница Неерландица 43 (2). ДОИ:10.1111/j.1438-8677.1994.tb00743.x. 
Ривадавиа, Фернандо; Кондо, Катсухико; Като, Масахиро; Хасебе, Митсуyасу (2002). „Пхyлогенy оф тхе сундеwс, Дросера (Дросерацеае), басед он цхлоропласт рбцЛ анд нуцлеар 18С рибосомал ДНА Сеqуенцес”. Америцан Јоурнал оф Ботанy 90 (1). ПМИД 21659087. 
Сампара-Румантир, Н. (1971). „Россолисиде”. Пхарм Wеекбл. 106 (35). ПМИД 5566922. 
Сцхилцхер, Х.; Елзер, M. (1993). „Дросера (Сундеw): А провен антитуссиве”. Зеитсцхрифт Пхyтотхерапие 14 (50). 
Сцхулзе, Е.D.; Гебауер, Г.; Сцхулзе, W.; Пате, Ј. С. (1991). „Тхе утилизатион оф нитроген фром инсецт цаптуре бy дифферент гроwтх формс оф Дросера фром Соутхwест Аустралиа”. Оецологиа 87 (2). ДОИ:10.1007/BF00325262. ИССН 1432-1939. 
Свенссон, Брита M. (1995). „Цомпетитион бетwеен Спхагнум фусцум анд Дросера ротундифолиа: А Цасе оф Ецосyстем Енгинееринг”. Оикос 74 (2). ДОИ:10.2307/3545649. ЈСТОР 3545649. 
Тхум, Мартин (1989). „Тхе Сигнифицанце оф Царниворy фор тхе Фитнесс оф Дросера ин Итс Натурал Хабитат. 2. Тхе Амоунт оф Цаптуред Преy анд Итс Еффецт он Дросера интермедиа анд Дросера ротундифолиа”. Оецологиа 81 (3). ДОИ:10.1007/BF00377091. ЈСТОР 4219160. 
Винкенборг, Ј.; Сампара-Румантир, Н.; Уффелие, ОФ. (1969). „Тхе пресенце оф хyдроплумбагин глуцосиде ин Дросера ротундифолиа L.”. Пхарм Wеек 104 (3). ПМИД 5774641. 
Wанг, Б.; Qиу, Y.L. (2006). „Пхyлогенетиц дистрибутион анд еволутион оф мyцоррхизас ин ланд плантс”. Мyцоррхиза (Спрингер Верлаг) 16 (5). ДОИ:10.1007/s00572-005-0033-6. ИССН 1432-1890. ПМИД 16845554. 
Зханг, Мингјун; Ленагхан, Сцотт C.; Xиа, Лијин; Донг, Лиxин (2010). „Нанофиберс анд нанопартицлес фром тхе инсецт-цаптуринг адхесиве оф тхе Сундеw (Дросера) фор целл аттацхмент”. Јоурнал оф Нанобиотецхнологy 8 (20). ДОИ:10.1186/1477-3155-8-20. ПМИД 20718990. 

Остало

[уреди | уреди извор]
ИУЦН. „Дросера катангенсис”. ДОИ:10.2305/IUCN.UK.2010-3.RLTS.T185390A8401802.en. 
ИУЦН (2010). „Дросера беqуаертии”. ДОИ:10.2305/IUCN.UK.2010-3.RLTS.T185277A8380491.en. 
ИУЦН (2012). „Дросера ротундифолиа”. 
ИУЦН (2013). „Дросера бурманни”. ДОИ:10.2305/IUCN.UK.2011-1.RLTS.T169038A6566220.en. 
Светска фондација за природу (2001). „WWФ-Артенлеxикон: Соннентау (Дросера спп.)”. 
УСДА (2006). „Тхреатенед анд Ендангеред; Ресултс фор Генус Дросера”. 

Екстерни линкови

[уреди | уреди извор]
  • Росуља на Хрватска енциклопедија
Остали пројекти
У Wикимедијиној остави налази се чланак на тему: Росуља
У Wикимедијиној остави има још материјала везаних за: Росуља
Wикиврсте имају податке о: Росуља
Потражите израз росуља у W(ј)ечнику, слободном рјечнику.

Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Rosulja&oldid=41371794”