Саобраћај

Саобраћај или промет на цестама може се састојати од пјешака, товарних или јахаћих животиња, возила, трамваја, бусева и других врста пријевоза, било појединачно или заједно, користећи јавни начин за сврху путовања. Саобраћајни закони су закони који регулишу саобраћај и возила, док су правила на цести и закон и неформална правила која су развијена временом да олакшају редни и временски ток саобраћаја.

Организирани саобраћај генерално има добро успостављене приоритете, траке, првенства пролаза, те контролу саобраћаја на раскршћима.

Саобраћај је формално организиран у више надлежности, са означеним тракама, раскршћима, размјенама, саобраћајним сигналима, или знаковима. Саобраћај се често дијели по типу: тешка моторна возила (нпр. аутомобил, камион); остала возила (нпр. мопед, бицикло); и пјешак. Различити типови могу дијелити ограничење брзине и служности, или могу бити одијељени. Неке надлежности могу имати веома детаљна и комплексна правила на цести, док се остала више поуздају на возачев здрав разум и вољу да сарађује.

Организација обично производи бољу комбинацију путовања сигурно и ефикасно. Догађаји који ометају ток и могу узроковати да саобраћај дегенерира у неорганизирани неред укључују: градња цесте, колизије и крхотине у коловозу. На одређеним густим аутопутевима, мањи поремећај може прерасти у феномен познат као саобраћајни талас. Потпуни колапс организације може резултирати у саобраћајни застој и блокаду. Симулације организираног саобраћаја често укључују теорију чекања, стохастички процес и једначине математичке физике примијењене на саобраћајни ток.

Ријеч траффиц ((sh)) оригинално значи "размјена" и долази од староиталијанског глагола траффицаре и именице траффицо. Поријекло италијанских ријечи је нејасно. Сугестије укључују каталонски трафегар 'оциједити',^[1] претпостављени Вулгар Латински глагол трансфрицаре 'трљати преко',^[2] претпостављена Вулгар Латинска комбинација од транс- и фацере 'направи или уради',^[2][3] арапски тафриq 'дистрибуција',^[2] и арапски тараффаqа, што може значити 'тражити профит'.^[3]

Правила на цести и етикета вожње су генералне праксе и процедуре које су корисници цесте дужни поштивати. Ова правила често се односе на све кориснике цесте, иако су они од посебне важности за мотористе и бициклисте. Ова правила уређују интеракцију између возила и пјешака. Основна саобраћајна правила дефинирана су међународним уговором под ауторитетом Уједињених Нација, 1968 Виенна Цонвентион он Роад Траффиц. Нису све државе потписници конвенције и, иако су неке потписници, локалне варијације у пракси је могуће ипак наћи. Такођер постоје неписана локална правила цесте, која се генерално схватају од стране локалних возача.

Као генерално правило, за возаче се очекује да избјегавају колизију са другим возилом или пјешаком, без обзира на то да ли им локално правило дозвољава.^[4][5]

У додатку са правилима која се примјењују по принципу, саобраћајни знакови и саобраћајна свјетла морају се поштовати, и могу се давати инструкције од стране полицајаца, било рутински (на заузетом раскршћу умјесто саобраћајних свјетала) или као цестовна саобаћајна контрола око конструкцијске зоне, удеса, или другог.

Ова правила треба разликовати од механичке процедуре потребне за рад нечијег возила.

Главни чланци: Двосмјерни саобраћај и Саобраћај десном и лијевом страном

Саобраћај који иде у супротним смјеровима треба одвојити на такав начин да они не блокирају пут једни другима. Најосновније правило је да ли ће се користити по лијевој или по десној страни цесте.

Види такође: Категорија:Правила на цести

У доста земаља, правила на цести су кодифицирани, утврђивањем законских захтјева и казне за њихово кршење.

У Уједињеном Краљевству, правила су постављена у Коду аутопута, који укључује обавезе али и савјете како возити разумно и сигурно.

У Сједињеним Државама, саобраћајни закони су регулирани од стране држава и опћина кроз њихове разумне саобраћајне кодове. Већина ових су засновани најмање на дијелу Униформног кода возила, али постоје варијације од државе до државе. У државама као што су Флорида, саобраћајно право и кривично право су одвојени, стога, осим ако неко не побјегне са лица мјеста несреће, почини саобраћајно убиство или убиство без предомишљаја, постаје само крив за мањи саобрћајни прекршај. Ипак, државе као Јужна Каролина имају у порпуности криминализирано њихово саобраћајно право, тако да напримјер, особа је крива једноставно због путовања 5 миља преко ограничења брзине.

Види такође: Првенство пролаза (чвор)

Возила често улазе у конфликт са другим возилима и пјешацима јер се њихови путеви међусобно пресијецају, и због тога се мијешају једни другима у руте. Генерални принцип који успоставља то ко има када право ићи први зове се "првенство пролаза", или "приоритет". Он успоставља ко има право користити конфликтирајући дио цесте и ко мора чекати док остали не ураде исто.

Знакови, сигнали, ознаке и остале могућности често се користе да направе приоритет експлицитним. Неки знакови, као што је знак стоп, скоро су универзални. Када не постоји знакова или ознака, различита правила се посматрају зависно од локације. Ова препоручена правила разликују се између држава, и могу чак варирати унутар држава. Трендови према униформности су објашњана на међународном нивоу од стране Бечке конвенције о путоказима и сигналима, која прописује стандардизиране уређаје контроле саобраћаја (знакови, сигнали, и ознаке) за спотављање права пролаза гдје је потребно.

Зебре (или пјешачки прелази) су чести у насељеним подручјима, те могу показивати да пјешаци имају приоритет у односу на возила. У већине модерних градова, саобраћајни сигнали се користе за успоставу права пролаза на густим цестама. Њихова примарна сврха јесте дати свакој цести дужину трајања у којем саобраћај може користити пресјециште у организираном начину. Интервали времена додијељени за сваку цесту могу бити подешени да узму у обзир факторе као што су разлика у волумену саобраћаја, потребе пјешака, или друге саобраћајне сигнале. Пјешачки прелази могу бити лоцирани поред осталих саобраћајних контролних уређаја; ако они нису такођер регулирани на неки начин, возила морају дати приоритет њима када их користе. Саобраћај на јавним цестама често има приоритет у односу на друге као што су саобраћај из приватних посједа; шинска пресјецишта и покретни мостови су уобичајени изузеци.

Неконтролирани саобраћај долази у одсуству ознака на цести и саобраћајних свјетала. На цестама без ознака, возачи теже задржати се на адекватној страни ако је цеста довољно широка. Возачи често једни друге претичу, опструкције су честе.

Пресјецишта немају сигнале ни ознаке, и партикуларна цеста на заузетом пресјеку може бити доминантна – што значи, њен саобраћајни ток – до паузе у саобраћају, у то вријеме доминантност пребацује на друге цесте, гдје су возила у реду чекања. На пресјеку двије окомите цесте, гужва се може догодити ако се четири возила суоче на супротним странама.

Возачи ће често хтјети обуставити пут у једном правцу и скретати на неку другу цесту или неки приватни посјед. Смјерни сигнали возила (чешће познати као "жмигавци" или "индикатори") често се користе као начин приказа нечије намјере да скрене, тиме упозоравајући остале возаче. Тренутно кориштење смјерних сигнала варира умногоме међу државама, иако њихова сврха треба бити иста у свим државама: да покаже возачеву намјеру одступања од тренутних (и природних) токова саобраћаја добро прије него се скретање изврши (обично 3 секунде према смјерницама).

Ово често значи да ће скречући саобраћај морати стати у циљу чекања да се прекид догоди, а ово може узроковати неугодност за возаче који их прате, а који не желе скренути. То је разлог зашто се понекад пружају намјенске траке и заштићене саобраћајне сигнализације за окретање. На прометнијим раскршћима гдје заштићана трака не би била ефективна или не би могла бити изграђена, скретање може бити у потпуности забрањена, а возачи ће морати "возити около" у циљу да остваре скретање. Већина градова примјењују ову тактику веома често; у Сан Франциску, због њихове уобичајене праксе, прављење три узастопна скретања је познато као "лијево скретање Сан Франциска". Према томе, пошто је већина трака у Таипеи Цитy превише заузето да дозвољава директна лијева скретања, знакови често усмјеравају возаче вожњу око блока ради скретања.

Правила скретања нипошто нису универзална. Напримјер, у Новом Зеланду (држава у којој се вози са лијеве стране) између 1977. и 2012, саобраћај који скреће лијево мора дати предност супротном саобраћају који скреће десно, а који жели узети исту цесту (осим ако не постоје вишеструке траке, али онда се возач мора пазити у случају да возило прескаче траке). Нови Зеланд је укинуо ово конкретно правило 25. марта 2012, осим на кружним токовима или приликом деградирања помоћу знакова уступања или заустављања.^[6] Иако је правило напочетку узроковало конфузију возача, те је пуно раскршћа захтјевало или захтијева модификацију,^[7] за измјену се предвиђа да ће евентуално спријечавати једну смрт и 13 озбиљних повреда током године.

На цестама са више трака, за саобраћај који скреће генерално се очекује да се покреће на траци најближе смјеру у којем возач жели скренути. Напримјер, саобрачај који тежи скренути десно ће се обично помјерати на најдеснију траку прије раскршћа. Аналогно, саобраћај који скреће лијево ће се помјерити на најљевљу траку. Изузеци за ово правило могу постојати гдје напримјер саобраћајне власти одлуче да ће двије најдесније траке скретати десно, у којем случају возачи могу узети било коју од њих да скрену. У одређеним дијеловима свијета саобраћај ће се адаптирати неформалним обрасцима који се намећу природно радије него силом власти; напримјер, уобичајено је за возаче да проматрају (и вјерују им) скречућим сигналима које користе остали возачи у циљу скретања са осталих трака. Напримјер, ако неколико возила на десној траци сви скрећу десно, возило може доћи са траке близу десној и скренути десно такођер, радећи то у паралели са осталим возилима која скрећу десно.