Слог

Слог је јединица за организацију говорних звукова. На пример, реч вода се састоји од два слога: во и да. Слог је обично састављена од језгра (најчешће самогласник) са опционим почетком и крајем (обично сугласник).

Слогови се често сматрају фонолошким „блоковима“ речи. Они могу утицати на ритам језика, прозодију, стиховни метар, образац нагласка, итд.

Писање слогова је почео неколико стотина година пре првих слова. Најранији пронађени слогови су на плочама писани око 2800. пне. у сумерском граду Ур. Овај помак од пиктограма према слоговима се зове 'најважнији напредак у историји писања'.^[1]

Реч од једног слога (као што је реп) се зове једносложна реч док реч која се састоји од два слога (попут мајмун) се назива двосложна. А реч састављена од три слога (као што је сиромаш) се зове тросложна. Реч састављена од више од три слога (као што је интелигенција) се зове вишесложна, иако овај термин се често користи за описивање речи од два или више слога.

Општа структура слога се састоји од следећих делова:

• Приступ (обавезно у неким језицима, изборно или чак ограничено у другима)
• Рима
  • Језгро (обавезно у свим језицима)
  • Одступ (изборно у неким језицима, врло ограничено или забрањено у другима)
• Додатак Додатак се сматра посебним делом слога, није зависан за одступ, јер је ограничен на крају речи.

Структура слога може се приказати стаблом. Језгро слога је обично сонант, који обично чини само��ласни звук, у форми једногласника, двогласника или трогласника, али понекад сонантни сугласник као [l] ор [r].

Слогни приступ (или први глас слога) је звук и звуци који наступе пре језгра, а слогни одступ (или задњи глас слога) је звук или звуци који прате језгро. Појам рима покрива језгро плус одступ (завршетак или кода). У једносложној речи мач, језгро је а, приступ је м, одступ је ч, и рима је ач. Овај слог може бити описан као сугласник-вокал-сугласнички слог, скраћено ЦВЦ (енглески: consonant-vowel-consonant).

Генерално, сваки слог захтева језгро. Приступи су веома уобичајено, а неки језици захтевају да сви слогови имају приступ. (То јест, ЦВЦ слог као мач је могућ, али ВЦ слог као ач није.) Слогови без одступа називају се отворенима, а они са одступом затворенима. Сви језици допуштају отворене слогове, али неки, попут хавајски језик, немају затворене слогове.

Дуги слог је слог са дугим римом или са дугом језгру. У неким језицима, дуги слогови укључују слогови са оба ВВ (гранање језгра) и ВЦ (гранање рима), за разлику од V, који је кратак слог. У другим језицима, само ВВ слогови (оне са дугим самогласником (вокалом) или двогласником) су дуги, а оба ВЦ и V слогови су кратки. Разлика између дугог и кратког одређује који слогови имају нагласак—ово је случај у латинском и арапском језику

У домену супрасегменталске функције је слог, а не одређени звук, то јест, оне утичу на све сегменте слога:

• Нагласаки не одредјени нагласак,и одредјени нагласак
• Тони не одредјени и одредјени тон

Понекад дужина слога се такође рачуна као супрасегментална карактеристика, на пример, у већини германских језика, дуги самогласници могу постоји само са кратким сугласницима и обрнуто. Међутим, слогови могу бити анализирани као композиције дуге и кратке фонеме, као у финском и јапанском језику, где удвајање сугласника и дужина самогласника су независни.

Фонотактичка правила одређују који звуци су дозвољени или недозвољени у сваким делу слоге. Енглески језик дозвољава врло компликоване слогове, слогови могу почети са до три сугласника (као реч string ИПА: [/стрɪŋ/], „канап“ или splash ИПА: [/сплæʃ/], „прскање“), и повремено имају крај са чак четири (као реч prompts „брза наредба“). Многи други језици су много више ограничени. Јапански језик, на пример, само дозвољава /n/ хронеме у завршетку слога, и нема уопште скупине сугласника, као приступ се састоји од највише једног сугласника.

Има језика који не дозвољавају празне приступе, као што су хебрејски и арапски језик (имена која су транслитерована као „Израел“, „Абрахам“, „Омар“, „Али“ и „Абдулах“, и још друге, заправо почињу са полуконсонантним прелазним гласом или са ларингалним или ждралним сугласницима). Фонотактика је микро-анализа структуре слогова која има за циљ истражити како добро обликовани су слогови неког језика. Макро-анализа слогова која има за циљ да испита ограничења комбинацијског могућности слогова, њихове позиције и појаве и могућ поредак у речи се зове слоготактика.

Структура слога често има интеракцију са нагласком. У латинском, на пример, нагласак се редовно одређује према дужини слога. Слог се броје као дуги ако има најмање једно од следећег:

• Дуги самогласник у својом језгру
• Двоглас у својом језгру
• Један или више одступа (завршетка)

Идеја о слогу је изазвана од стране језика који омогућавају дуг низ сугласника без самогласника или сонанта. Језици на сјеверозападној обали Северне Америке, укључујући салишански и вакашански језици, су познати за ово. На пример, ове нуксалкске речи садрже само констриктивне сугласнике:

[ɬχʷtɬʦxʷ] 'ти си пљуо на мене'

[ʦ’ktskʷʦʼ] 'он је дошао'

[xɬpʼχʷɬtɬpɬɬs] 'он је имао дерен шведски' (Багемил (енгл. Bagemihl) 1991:589, 593, 627)

[sxs] 'маст фоке'

У Багемиловој анкети претходних анализа, он је нашао да се реч [ʦ’ktskʷʦ’] може раздвојити у 0, 2, 3, 5 или 6 слогова зависно каква анализа се користи. Једна анализа би рачунала све делове самогласника и сугласника као језгро слога, друга би узела у обзир само мале подгрупе као кандидат језгра, а још друга би једноставно оспорила постојање слогова у потпуности.

Ова појава се такође може наћи у берберским језицима (као што су енгл. Indlawn Tashlhiyt Berber) и мон-камбоџијски језици (нпр. Сема, Темиар, језик Каму ). Чак и на нашем језику постоји неколико исказа који немају самогласника, на пример, „шшш“ (што значи „ћути“) и „псст“ (звук који се користи за привлачење пажње).

Индлаwн Тасхлхиyт Бербер:

[tftktst tfktstt] 'ти си то ушино, а затим си га дао'

[rkkm] 'трулеж' (имперфект) (Делл & Елмедлаоуи 1985, 1988)

Сема:

[kckmrʔɛːc] 'кратке, дебеле руке' (Слоан 1988)

• Раздвајање речи
• Мора (лингвистика)
• Фонологије
• Тонски акценат
• Нагласак
• Слоговни сугласник