Декелеја

Декелеја (грч. Δεκέλεια) је античка дема у Атици, која се налазила на важном трговачком путу са Еубеје у Атику, око 2 км од Атине. Декелејски рат је назив за другу фазу пелопонеског рата која је трајала од 413. године ст. е., када су Спартанци заутели Декелеју, до краја рата и пораза Атине 404. године ст. е.

Након катастрофе коју је претрпела сицилијанска експедиција, Спарта је одлучила да обнови ратне операције против ослабљене Атине тако што ће заузети Декелеју. Географски положај Декелеје био је веома важан, јер је она доминирала путем за Ороп. Кроз Декелеју је пролазио и најкраћи пут према Еубеји, најважнијем атинском поседу, од кога је Атина имала више прихода него од читаве Атике. Стварањем свог сталног упоришта у Атици Пелопонежани би под сталном војном контролом држали Атину и Атику. На тај начин – говорио је Алкибијад, који је пребегао Лакедомањанима – Спартанци ће приграбити "богатство непријатељске земље (...), а Атињани ће одмах изгубити приходе од лауријских рудника сребра и све остале приходе које сад имају од земље и судова. А што је најважније, изгубиће приходе од савезника" (Тукидид).

Током 414/413. ст. е. Спарта се интензивно спремала за ратне операције. У рано пролеће 413. ст. е. спартански краљ Агис I упао је у Атику и учврстивши Декелеју сместио се у њој с јаким гарнизоном. Положај Атине јако се погоршао. Преко 20.000 робова, што је представљало четвртину свих атинских робова (од којих су већина били занатлије) пребегло је Спартанцима, чиме је била дезорганизована занатска производња. Због претње од директног напада у граду су заведене сталне страже које су држали сви грађани и метеци на градским бедемима. Заузимање Декелеје задавао је смртан ударац атичкој економији. Док су први напади Пелопонежана наносили штету пре свега интензивним пољопривредним културама, то је сада окупација Декелеје лишила Атињане могућности да се уопште баве земљорадњом. Сва храна морала се увозити са стране преко пирејске луке.

Управо у то време стигла је у Атину вест о погибији Никије и Демостена, што је значило не само огромне и ненадокнадиве губитке у људству и бродовљу, већ и непосредну опасност од уласка непријатељске флоте у Пиреј. Докови су били без бродова, благајна без новца и нигде се нису могли наћи веслачи за флоту. Осим тога, претило је отцепљење савезника. Атина је била на ивици пропасти.

По општем мишљењу, судбина Атине била је решена. Изгледало је да се она не може одржати ни до краја 413. ст. е. Зато су неутрални полиси журили да се што пре прикључе будућим победницима "ако их нико не буде ни позивао" (Тукидид). Сада су и олигархијске групације у полисима Атинске поморске државе сматрали да је дошло време за устанак против владавине Атине. Успех те борбе био је условљен стварањем ратне флоте. Јонски градови нису имали никаквих утврђења, пошто су Атињани хтели да их лише сваке могућности за отпор. Лакедемоњани нису могли ни помишљати на устанак у Јонији пре него што изграде своју флоту. Очекујући скору победу, "Спартанци су наредили савезничким државама да саграде 100 бродова, сами су се обавезали да ће дати 25 бродова, а на толики број обавезали су се и Беоћани" (Тукидид). Краљ Агис, који се све време налазио у Декелеји, почео је од савезника скупљати новац за одржавање флоте.

У то је време избило на видело супарништво између краља Агиса, који је тежио за самовладом, и Алкибијада, који је уживао подршку утицајног ефора Ендија. Агису су у Декелеју дошли представници атинских поданика са Еубеје и Лезбоса с молбом да им се пошаљу бродови. Обећано им је 20 бродова, од чега 10 беотских. За устанак су се истовремени спремали олигарси на Хиосу и у Еретрији, који су такође затражили помоћ од Спартанаца, али се нису обратили Агису, већ директно Лаконији. Тамо су своје представнике упутили и персијски сатрапи Тисаферн (који је управљао сардском сатрапијом) и Фарнабаз (који је управљао аскилитском сатрапијом). Обојица Персијанаца предлагали су Спартанцима да ступе у рат против Атињана на секторима који се граниче са њиховим сатрапијама: Тисаферн – у Јонији, а Фарнабаз – на Хелеспонту, обећавајући спартанској флоти значајну материјалну помоћ. Не предлог Алкибијада Спартанци одлуче да отпочну ратне операције пре свега у Јонији.

Хиос је био највећи међу атинским савезничким државама. После угушивања устанка у Митилени (427), једино је Хиос имао властиту ратну флоту, која се састојала од 60 тријера. Хиосом су управљали олигарси. Пошто је Алкибијад са 25 пелопонеских бродова стигао на Хиос у јуну 427. ст .е., Хиошани су дигли устанак који се брзо ширио по Јонији. Устаницима су се придружили Еритра, Клазомена, Теос, а касније и главни град Јоније – Милет. Ускоро се против Атине дигла готово цела Јонија, нарочито јер су Спартанци у почетку иступали са популарном паролом о "слободи Хеладе". Пелопонежани су сву своју флоту упутили на исток. Убрзо је Пелопонежанима пришао и Родос.

Атињани више нису имали ратне флоте која би се могла супротставити непријатељима. Али и у таквој ситуацији атинска демократија ипак је смогла снаге за пружање снажног отпора. Године 412. ст. е. демос је мобилисао сва средства за борбу. Програм операција састојао се у томе да се "по сваку цену опреми флота добијањем грађе и новца, да се осигура верност савезника, пре свега Еубеје, да се разумно смање државни расходи и да се формира нека магистратура у којој би били најстарији грађани и којој би дужност била да претходно већа о текућим пословима" (Тукидид). Тај је програм одлучно спровођен. Атињани су добијали грађу, учврстили су рт Сунион за обезбеђење пролаза бродовима с храном са Еубеј., ликвидирали су своје упориште на обали Лаконије које је било освојено за време сицилијске експедиције и, сазнавши за одметнуће Хиоса, одмах су упутили 20 бродова ради сузбијања устанка. Осим тога, 30 бродова послато је у обилазак око Пелопонеза, а спремане су нове десетине бродова за акције у Јонији.

Велики значај у то доба имале су финансијске тешкоће. Државна благајна била је празна, а за опремање и издржавање нове флоте била су потребна велика средства, која су се могла извући једино од савезника, али они су се отворено бунили због висине већ постојећег фороса. Тада је први пут начета резерва од 1.000 талената, колико је још Перикле оставио за случај крајње потребе, али то никако није било довољно. Стога су Атињани спровели важну финансијску реформу. Атина је укинула форос и увела царину у висини од 5 одсто од вредности свих пољопривредних производа који се увозе и извозе поморским путем. То је требало да повећа приходе државне благајне, али и да смањи незадовољство савезника. Осим тога, та се царина углавном наплаћивала на Хелеспонту, што је представљало технички лако изводљиву меру и захтевало релативно мале оружане снаге.

Уопште се у то време примећују контуре нове политике атинског демоса према савезницима, што се види из одлуке о посади седам заплењених хиоских тријера. "Робовима који су се налазили на њима била је дата слобода, а слободни су били оковани у ланце" (Тукидид). У том су погледу карактеристични догађаји на Самосу. Искористивши присуство три атинске тријере, самоски демократи су организовали устанак, побили око 200 племића-грађана, а око 400 олигарха осудили на изгнанство. Земљу и куће племића демос је конфисковао. Уверивши се у верност самоских демократа, Атињани су им тада дали аутономију – фактичку самосталност.

У вези са победом демократије на Самосу, битна су још два момента. На Самосу је боравио Хипербол, вођа радикалне демократије, који је 417. ст. е. остракизмом прогнан из Атине. Он је у изгнанству вероватно постао један од вођа самоских демократа, јер су га тамо 411. ст. е. убили олигарси за време њиховог устанка. У време олигархијског преврата у Атини 411. ст. е. само се на Самосу очувао демократски поредак. Ослањајући се на Самос атински морнари су у савезу са локалним демократима обновили демократију у Атину. Ради очувања своје поморске државе Атина по први пут за време рата покушава да се чвршће ослони на демократске групе у савезничким полисима. I управо та политичка линија омогућила је Атини 412. ст. е. да одложи своју пропаст. Самос и даље остаје чврста база њихове флоте. На Хиосу Атињани су запосели и учврстили важан пункт – Делфиниј. На Лезбосу су се водиле борбе с променљивим успехом. Распадање Атинског поморског савеза било је успорено.