Јеремy Бентхам

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Јеремy Бентхам
Просвјетитељство · XIX. вијек
Западна филозофија
Хенрy Wиллиам Пицкерсгилл: Јеремy Бентхам (детаљ)
Биографске информације
Рођење15. вељаче 1748.
Уједињено Краљевство Лондон, Уједињено Краљевство
(тада Велика Британија)
Смрт6. липња 1832.
Уједињено Краљевство Лондон, Уједињено Краљевство
(тада Уједињено Краљевство Уједињено Краљевство)
РодбинаСамуел Бентхам (брат)
Образовање
Алма матерТхе Qуеен'с Цоллеге, Оxфорд
Занимањефилозоф, правник, економист
Филозофија
Школа/Традицијаутилитаризам, правни позитивизам, либерализам
Главни интересифилозофија политике, филозофија права, етика, економија
Знамените идеје
Инспирација
Од
На
Потпис

Јеремy Бентхам (изговор: /ˈбɛнθəм/; Лондон, 15. вељаче 1748. [О.С. 4. вељаче 1747.][1] – Лондон, 6. липња 1832.) је био енглески филозоф, правник и економист, који се данас сматра зачетником модерног утилитаризма.[2][3] У средишту Бентхамове филозофске мисли стоји тзв. начело највеће среће, према којему је "највећа срећа највећег броја људи мјера исправног и погрешног".[4][5] Током плодне каријере се етаблирао као један од главних представника англосаксонске филозофије права и политички радикал чије су идеје утјецале на развој идеје велферизма. Заговарао је индивидуалне и економске слободе, секуларизам, слободу изражавања, једнака права за жене и декриминализацију хомосексуалног понашања.[6] Позивао је и на укидање ропства, смртне казне и физичког кажњавања, укључујући и оног према дјеци.[7] У новијем добу га се описује и као једног од најранијих заговорника права животиња.[8] Интересантно је, додуше, примијетити како је Бентхам, иако се залагао за максимално проширење индивидуалних права, био оштар противник природног права, сматрајући га бесмислицом.[9]

Његов утјецај био је осјетан и током његова живота, али и касније. Међу његовим ученицима били су Јамес Милл и његов син, Јохн Стуарт Милл, филозоф права Јохн Аустин те Роберт Оwен, један од зачетника социјалутопизма.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рани живот

[уреди | уреди извор]
Тхомас Фрyе: Портрет Јеремyја Бентхама (1760. - 1762.), уље на платну, Национална галерија портрета.

Јеремy Бентхам је рођен у Лондону 1748. године у богатој обитељи која је подржавала торијевце. Бентхам је, наводно, већ као дијете показао изнимне способности: када је имао само три године, његов отац, иначе одвјетник, пронашао га је за својим радним столом како чита вишетомну хисторију Енглеске, а исте године је почео учити и латински.[10] Већину свога дјетињства провео је на имањима својих двају бака.

Похађао је Wестминстер Сцхоол у Лондону, гдје је стекао репутацију пишући пјесме на старогрчком и латинском језику. Године 1760., са само 12 године, уписује Qуеен'с Цоллеге у Оxфорду, гдје три године касније стиче бакалауреат, а 1766. и магистериј. Бентхам је студирао право и доста је времена проводио по судовима, посебице оном Лорда Мансфиелда те је 1769. године, иако није имао никакве праксе, примљен у одвјетничку комору. Његова каријера у праву прекинута је прије него је и започела, јер је Бентхам био дубоко фрустриран комплексношћу енглеског правосуђа. Током студија је имао прилику присуствовати предавању Wиллиама Блацкстонеа, једног од најугледнијих британских правника, међутим уочио је бројне погрешке у његовим тезама, о којима ће проговорити у свом дјелу А Фрагмент он Говернмент; Бентхам је своје студијске дане проводио вршећи кемијске експерименте и бавећи се теоријско-апстрактним питањима у праву, док је врло мало времена провео читајући правну литературу.

Када му је 1776. године објављено дјело А Фрагмент он Говернмент, Бентхам је утро пут ономе што би се данас могло назвати филозофским радикализмом. То дјело, његово прво објављено, било је написано врло јасним и концизним језиком, што је била велика разлика у односу на његова каснија дјела. Када је Лорд Схелбурне прочитао Бентхамов трактар, 1781. године је особно контактирао младог аутора, који ће од тог тренутка постати чест гост у дому угледног државника. Током исте године, Бентхам је, у име свог пријатеља и одвјетника, Јохна Линда, написао трактат од 130 страница у којем је оштро напао и исмијавао америчку политичку филозофију, а све поводом доношења Декларације независности.[11][12]

Године 1785., Бентхам је кренуо на пут, преко Италије и Константинопола, за Русију, гдје је његов брат Самуел радио као инжењер у оружаним снагама. У Русији је написао своје дјело Дефенце оф Усурy, његово прво дјело из области економије. Написано у форми тринаест писама упућених Адаму Смитху, дјело приказује Бентхама као сљедбеника Смитхових теорија, али сљедбеника који је јасно наглашавао да се Смитх није држао властитих постулата. Бентхам је још јаче наглашавао економски индивидуализам, а сва његова каснија дјела о економији ће бити радикално провођење начела лаиссез-фаире.

Зрело раздобље

[уреди | уреди извор]

У Енглеску се вратио 1788. године те је, разочаран неуспјехом у реализацији политичке каријере, одлучио проучити начела законодавства. Посљедица тог рада било је опсежно дјело Ан Интродуцтион то тхе Принциплес оф Моралс анд Легислатион, на којему је Бентхам радио пуних девет година, од 1780. године до објављивања 1789. године. У том је дјелу Бентхам развио своју утилитарну филозофију те формулирао своје познато начело највеће среће, према којему се вриједност нечега мјери према томе колико доприноси највећој срећи највећег броја људи. Његова дјела су била изнимно популарна и то је допринијело Бентхамовом значајном успјеху у овом периоду.

Године 1792. постао је почасни француски грађанин,[13] а у наредном је периоду с поштовањем дочекиван у бројним еуропским државама па чак и у Сједињеним Државама, према којима је био јавно критичан. Такођер, одржавао је кореспонденцију с бројним угледницима свога доба, међу којима су били већ споменути Адам Смитх, али и Оцтаве Мирабеау те Францисцо де Миранда. У овом раздобљу, његова главна преокупација била је кодификација закона, а главна амбиција била му је постати творац кодекса у својој, али и неким другим земљама; та је његова намјера оштро критизирана, а он сам је оптужен да не разумије комплексност доношења таквих текстова. Ипак, Бентхам је предлагао бројне друштвене и правне реформе, при чему се истакнуо као један од пионира реформе затворског сустава. Његов идеални модел затвора, паноптикон, представљао је, тада, револуционаран реформски приједлог, којега је Бентхам свим силама покушао реализирати, сматрајући да ће на тај начин побољшати и сам сустав и увјете у њему. Годинама је покушавао увјерити и наговорити политичаре на дјеловање, међутим осим новчане компензације за труд (£23,000) из 1813. године, није остварио апсолутно ништа, барем не у својој матичној земљи. С друге стране, његова идеја о паноптикону ће имати значајног утјецаја у каснијим периодима, када су се у свијету почели јављати затвори изграђени управо према његовом плану (нпр. Пресидио Модело на Куби).

Године 1823. помогао је у оснивању часописа Wестминстер Ревиеw, заједно с Јамесом Миллом, који је служио као службени лист тзв. "Филозофских радикала", скупину младих сљедбеника преко којих је Бентхам ширио свој утјецај по јавном простору.[14] Иако је био одгојен у торијевском духу, Бентхам је под утјецајем просвјетитељске мисли постао либерал. Кроз своје текстове је предлагао изборну реформу и давање права гласа женама, залагавши се и за реформу брачног права како би развод био једноставнији; све су те идеје у том периоду биле прилично револуционарне, а Бентхам је био предводник реформског покрета у британској политичкој мисли.

Смрт

[уреди | уреди извор]
Аутоикона Јеремyја Бентхама у Лондону.

Јеремy Бентхам је умро 6. липња 1832. у Лондону, у доби од 84 године; писањем се бавио све до неколико мјесеци прије смрти. Бентхам је још 1769., када је имао само 21 годину, саставио опоруку темељем које је своје трупло оставио обитељском пријатељу, лијечнику и кемичару Георгеу Фордyцеу, чија је кћи, Мариа Сопхиа, била супруга Бентхамова брата, како би га овај дисецирао у јавности.[15] Бентхам је желио од себе направити аутоикону, што је додано изворној опоруци 1832. године.[15] Почаст му је одана 9. липња, три дана након смрти.

Након тога, његов је костур, заједно с лубањом, сачуван и стављен унутар ормара с излогом, гдје је напуњен сијеном и одјевен у Бентхамову одјећу. Костур је изворно држао његов ученик, Тхомас Соутхwоод Смитх,[16] али га је 1850. године преузео Универзитетски колеџ у Лондону. Бентхамов изворни план био је да се његова права глава, мумифицирана, задржи на костуру, међутим Соутхwоод Смитх није био успјешан у својим експериментима па је лубањи додана воштана глава, којој је додана Бентхамова права коса. Права глава је такођер била изложена у ормару, међутим је спремљена на сигурно након што су студенти збијали шале с њом.[17]

Бентхамова аутоикона се данас углавном налази на отвореном и може се видјети у свако вријеме, уз повремене изнимке. Током 100. и 150. обљетнице Колеџа, Бентхам је пренесен у Вијећницу, гдје је био "присутан, али без права гласа".[18][19]

Библиографија

[уреди | уреди извор]

Иако је био врло предан писац и често је коригирао своје текстове, Бентхам је био практички неспособан, осим у неколико ријетких ситуација, довести своја дјела до краја и стања за објављивање. Већина за његова живота објављених дјела припремљена је за тискање од стране других особа, а дио дјела објављен му је и на француском језику, што је била заслуга Éтиеннеа Думонта.

Након смрти, за њим је остало текстова с готово 30,000,000 ријечи, већина којих се чува у посебним збиркама УЦЛ-а (око 60,000 рукописа) и у Британској библиотеци (око 15,000 рукописа). За живота објављена дјела су му:

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ W. Јохнсон, "Анцестрy оф Јеремy Бентхам" (2012).
  2. ↑ http://www.iep.utm.edu/bentham/
  3. ↑ „Арцхиве цопy”. Архивирано из оригинала на датум 2017-05-20. Приступљено 2016-09-19. 
  4. ↑ Бентхам, Јеремy (1977). Бурнс, Ј.Х; Харт, Х.L.А.. ур. А Цоммент он тхе Цомментариес анд А Фрагмент он Говернмент. Лондон: Тхе Атхлоне Пресс. стр. 393. ИСБН 0485132125. 
  5. ↑ Бурнс, Ј.Х (2005). „Хаппинесс анд утилитy: Јеремy Бентхам'с еqуатион”. Утилитас 17: 46–61. 
  6. ↑ Бентхам, Јеремy. "Оффенцес Агаинст Оне'с Селф", фирст публисхед ин Јоурнал оф Хомосеxуалитy, в.3:4(1978), п. 389–405; цонтинуед ин в.4:1(1978).
    • Алсо сее Боралеви, Леа Цампос. Бентхам анд тхе Оппрессед. Wалтер де Груyтер, 1984, п. 37.
  7. ↑ Бедау, Хуго Адам (1983). „Бентхам'с Утилитариан Цритиqуе оф тхе Деатх Пеналтy”. Тхе Јоурнал оф Цриминал Лаw анд Цриминологy 74 (3): 1033–1065. ДОИ:10.2307/1143143. 
  8. ↑ Сунстеин, Цасс Р. "Интродуцтион: Wхат аре Анимал Ригхтс?", ин Сунстеин, Цасс Р. анд Нуссбаум, Мартха (едс.). Анимал Ригхтс. Оxфорд Университy Пресс, 2005, пп. 3–4.
  9. ↑ Харрисон, Росс (1995). „Јеремy Бентхам”. у: Хондерицх, Тед. Тхе Оxфорд Цомпанион то Пхилосопхy. Оxфорд Университy Пресс. стр. 85–88. Архивирано из оригинала на датум 2017-01-29. Приступљено 2016-09-19. 
    • Алсо сее Сwеет, Wиллиам (11 Април 2001). „Јеремy Бентхам”. Тхе Интернет Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy. 
  10. ↑ „Јеремy Бентхам”. Университy Цоллеге Лондон. Архивирано из оригинала на датум 1 Јануарy 2007. Приступљено 4 Јануарy 2007. 
  11. ↑ "Схорт Ревиеw оф тхе Децларатион" (1776) ас фоунд ин Тхе Децларатион оф Индепенденце: А Глобал Хисторy бy Давид Армитаге
  12. ↑ Сее Ан Ансwер то тхе Децларатион оф тхе Америцан Цонгресс (Фирст изд.). Лондон: Т. Цаделл. 1776. Приступљено 11 Децембер 2012 
  13. ↑ Бентхам, Јеремy, Пхилип Сцхофиелд, Цатхерине Пеасе-Wаткин, анд Цyприан Бламирес (едс), Ригхтс, Репресентатион, анд Реформ: Нонсенсе упон Стилтс анд Отхер Wритингс он тхе Френцх Револутион, Оxфорд: Оxфорд УП, 2002, п. 291.
  14. ↑ Јосепх Хамбургер, Интеллецтуалс ин политицс: Јохн Стуарт Милл анд тхе Пхилосопхицал Радицалс (Yале Университy Пресс, 1965); Wиллиам Тхомас, Тхе пхилосопхиц радицалс: нине студиес ин тхеорy анд працтице, 1817–1841 (Оxфорд, 1979)
  15. ↑ 15,0 15,1 Росен, Ф. (2014) [2004]. „Бентхам, Јеремy”. Оxфорд Дицтионарy оф Натионал Биограпхy (онлине изд.). Оxфорд Университy Пресс. ДОИ:10.1093/ref:odnb/2153.  (потребна претплата чланство у јавним библиотекама УК){{#ифеq: ||
  16. ↑ C.Ф.А. Мармоy, „Тхе 'Ауто-Ицон' оф Јеремy Бентхам ат Университy Цоллеге, Лондон”. Университy Цоллеге Лондон. Архивирано из оригинала на датум 10 Фебруарy 2007. Приступљено 3 Марцх 2007. »"Ит сеемс тхат тхе цасе wитх Бентхам'с бодy ноw рестед ин Неw Броад Стреет; Соутхwоод Смитх дид нот ремове то 38 Финсбурy Сqуаре унтил северал yеарс латер. Бентхам муст хаве беен сеен бy манy виситорс, инцлудинг Цхарлес Дицкенс."« 
  17. ↑ „УЦЛ Бентхам Пројецт”. Университy Цоллеге Лондон. Архивирано из оригинала на датум 2010-11-12. Приступљено 22 Јулy 2011. 
  18. ↑ „181-yеар-олд цорпсе оф Јеремy Бентхам аттендс УЦЛ боард меетинг”. Метро. Приступљено 18 Јулy 2013. 
  19. ↑ „Хисторy-Цхемицал Хисторy оф УЦЛ-Тхе Аутоицон”. Университy Цоллеге Лондон. Приступљено 6 Јулy 2007. 

Вањске повезнице

[уреди | уреди извор]
Дјела
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Jeremy_Bentham&oldid=41865448”