Кир Велики

Кир Велики
Илустрација Кира Великог
Велики краљ Перзије
Владавина	559. - 530. пне. (30 година)
Крунидба	546. пне. (Краљ Перзије и Медије)
Претходник	Камбиз I.
Насљедник	Камбиз II.
Супруга	Касандана Амитис
Дјеца	Камбиз II., Смердис, Артистона, Атоса, остали непознати
Пуно име
Кир II. Велики од Перзије
Династија	Ахемениди
Отац	Камбиз I.
Мајка	Мандана од Медије
Рођење	600. или 576. пне. Аншан, Фарс
Смрт	коловоз 530. пне. Скитија (према Херодоту) или Пасаргад (према Ксенофонту)
Покоп	Пасаргад

Кир Велики, (рођен 600. пне. или 576. пне., умро у аугусту 530. или 529. пне.), познат и као Кир II Перзијски или Кир Старији, перзијски је велики краљ из иранске династије Ахеменида, војсковођа, законодавац и оснивач Ахеменидске Перзијске Монархије. За вријеме владавине проширио је државу на већи дио Југозападне и Централне Азије, од Египта и Боспора на западу до ријеке Инд на истоку, те створио први и највећи империј старог вијека. У овој држави ће пола вијека након његове смрти живјети ће 50 % становника наше планете.

Током 30 година владавине, Кир је побиједио и покорио неке највеће монархије тог доба, укључујући Медију, Лидију и Бабилонију, а водио је војне експедиције и у Централну Азију гдје је покорио све народе. Ипак, није ишао у походе на афрички Египат или европску Грчку као касније Камбиз II. и Дарије I. Велики. Према Херодоту, погинуо је у битци против Скита у љето 530. или 529. пне. Наслиједио га је син Камбиз II. који је освојио Египат током кратке владавине. Кир је највјеројатније био сљедбеник зороастријске религије^[1]. Осим јаког утјецаја на иранску хисторију, Кир је снажно утјецао и на јудаизам, људска права, политику, војну стратегију те опћенито на источну и западну цивилизацију.

Ријеч Кир је латинска односно грчка изведеница староперзијског имена Куруш. Антички хисторичари Ктезије и Плутарх наводе како је Кир добио име од ријечи Курос што значи сунце односно „попут сунца“, спомињући повезницу с перзијском именицом за сунце (Кор/Хор) уз који стоји суфикс -ваш што значи сличност^[2]. Ипак, неки модерни хисторичари попут Карла Хоффманна и Рüдигера Сцхмитта у Ираници наводе како име значи вербални побједник.

У модерном Ирану, Кир је увијек ословљаван као Курошé Кабир или Курошé Бозорг што је перзијска изведеница од имена Кир Велики. У Библији, познат је под једноставним именом Кореш, док је могуће да се и у Курану спомиње као Зул-Карнаин који је покорио источне и западне земље.

Главни чланак: Ахемениди

Сукладно с херојима других култура и оснивачима великих монархија, традиционална предаја о Кировој породици је врло богата. Према Херодоту, Кир је био унук медијског краља Астијага одгојен у скромној пастирској обитељи. У другој верзији приче, био је син сиромашних родитеља и радио је медијском двору. Те приче су контрадикторне Кировним особним свједочењима према којима је наслиједио трон од свога оца, дједа и прадједа.

Од 10 до 15 перзијских племена, Кир потјече из околице града Пасаргада, из породице Ахеменида. Прије него што је ујединио Перзијанце и Медијце унутар једне монархије, био је владар Перзије те је према краљевској лози полагао право на трон Аншана, које је био вазално краљевство унутар Медијске Монархије, а простирало се у покрајини Фарс на југозападу Ирана. На том подручју Кир ће касније основати Пасаргад, будући главни град Перзијске Монархије.

Династију је највјеројатније основао Ахемен око 700. пне., којег је наслиједио син Теисп^[3]. Према натписима, послије Ахеменове смрти на трон су дошла два његова сина, Кир I. од Аншана и Аријарамн од Перзије. Њих су пак наслиједили њихови синови Камбиз I. од Аншана односно Арсам од Перзије. Ипак, аутентичност тих старовјековних натписа се доводи у питање с обзиром на комплексност и непоузданост извора о Кировим прецима.

Камбиз I. се према Херодоту сматра племићем а не краљем^[4], а извори говоре како се оженио принцезом Манданом, кћери лидијске принцезе Аријене и Астијага, владара Медијске Монархије. Из наведеног брака рођен је само један син, Кир II., познат као Кир Велики, који је добио име према дједу.

Према Ктезију, Кир Велики оженио је Астијагову кћер по имену Амитис, што се чини нелогичним јер би тада она била и његова жена и ујна. Вјеројатно објашњење јест да се Астијаг претходно оженио још једном женом која му је родила Мандану^[5], док је Амитис била кћер Кијаксара, односно Астијагова сестра. Кирова прва жена Касандана, је једнако загонетна. Према Херодоту и Бехистунским натписима, родила је Киру најмање два сина, Камбиза II. и Смердиса^[6]. Оба сина касније су засебно владала Перзијом на кратко вријеме. Кир је имао и кћери Артистону^[7] и Атосу која ће се касније удати за Дарија Великог. Ово ће послије бити значајно јер ће Атоса родити Ксеркса I, Даријевог насљедника^[8].

Најпознатији датуми Кирова рођења су 600./599. пне. према Тори или 576./575. пне. према модерним процјенама. Мало је тога познато о његовом дјетињству и раном животу с обзиром на недостатак извора односно на њихово оштећење или губитак.

Херодотова прича о Кировом раном животу припада жанру легенди о напуштеној дјеци попут Едипа, Мојсија или Ромула и Рема која се касније боре за владарски трон. Киров надређени био је његов дјед Астијаг, владар моћне Медијске Монархије.

Послије Кировог рођења, Астијаг је имао сан који је његов маг протумачио као знак да ће га његов унук збацити с трона. Својим нареднику Харпагу наредио је да убије дијете. Харпаг, којем морал није допустио да убије новорођенче, позвао је краљевског пастира Митрадата из планинске регије покрај границе с Саспиром, и наредио му да остави дијете да умре у планинама. Срећом, пастир и његова жена Цина су се сажалили над њиме па су га присвојили и одгојили као своје дијете, док су своје мртворођенче показали Харпагу као Кира^[9][10].

Кад је Кир имао десет година, Херодот тврди да је било очито да Кир није био пастирев син јер се понашао превише господски. Након што је Кир у дјечјој игри дао бичевати сина медијског племића Артембара^[11], краљ Астијаг испитао је дјечака^[12] и открио како врло сличе један другом^[13]. Астијаг је тада затражио од Харпага да објасни што је учинио с дијететом, и након што му је овај признао како није убио новорођенче, краљ га је преварио позивом на банкет гдје му је послужио властита сина. Астијаг је био попустљив према Киру, па је дозволио да се врати својим биолошким родитељима, Камбизу и Мандани^[14]. Иако се сматра како је Херодотова прича само легенда, она ипак даје увид у ликове из Кировог раног живота.

Главни чланак: Перзијски устанак

Након што му је умро отац 552. пне. Кир је наслиједио оца на мјесту краља Аншана. Ипак, Кир тиме није још постао независни владар. Као и његови претходници, Кир је морао признати врховну власт Медије. У доба Астијагове владавине, Медијска Монархија укључивала је веће дијелове Старог Истока, од малоазијске Лидије на западу до племена Парта и Перзијанаца на истоку.

У Херодотовој верзији, понукан осветом Харпаг је увјерио Кира да побуни Перзијанце против њихових надређених, Медијаца. Додуше, врло је вјеројатно да су се Харпаг и Кир заједно побунили због неслагања с Астијаговом политиком^[15]. Од почетка перзијског устанка у љето 553. или 552. пне и првих битака у 552. пне. Кир је уз Харпагову помоћ водио своју војску против Медијаца све док 549. пне. није пао главни град Екбатана, чиме је и сама Медијска Монархија коначно била освојена.

Иако се чини како је Кир прихватио медијску круну, године 546. пне. службено је замијенио титулу прогласивши се владарем Перзије. Арсам, који је био владар Перзије под Медијцима, због Кировог је чина морао одступити. Његов син Хистасп, иначе Киров други рођак, проглашен је сатрапом Партије и Фригије. Арсам ће поживјети још довољно дуго да на пријестољу види свог унука Дарија I. Великог, који је постао шах (велики краљ) након смрти обају Кирових синова.

Кирово покоравањ�� Медије покренуло је низ његових ратова. Астијаг је био савезник с шурјаком Крезом од Лидије, Набонидом од Бабилона и Амазисом II. од Египта, који су намјеравали удружити снаге против Кира.

Прецизни датуми освајања Лидије су непознати, но претпоставља се да су се догодили између Кировог покоравања Медијске Монархије (550. пне.) и освајања Бабилона (539. пне.). У прошлости је било уобичајено узимање 547. пне. као године пада Лидије према цитатима из Набонидових кроника, но није поуздано^[16]. Лидијци су први напали ��ерзијски град Птерију у Кападокији. Крез је поставио опсаду око града, и потом одвео становнике у робље. У међувремену, Перзијанци су позвали становништво Јоније који су припадали Лидијској Монархији да се побуне против њиховог владара. Понуда је одбачена, због чега је Кир окупио војску и кренуо у војни поход у Лидију приликом којег су му се путем придруживали многи народи. Битка код Птерије завршила је нерјешеним исходом при чему су обје стране прије сутона доживјеле велике губитке. Лидијски краљ Крез повукао се у Сард сљедећег јутра^[17].

За вријеме боравка у Сарду, Крез је послао апел својим савезницима да пошаљу помоћ Лидији. Ипак, пред крај зиме прије него што су се Крезови савезници могли окупити, Кир је ушао дубоко у Лидију и опколио Креза у главном граду Сарду. Недуго прије коначне битке код Тимбре између Кира и Креза, Харпаг је савјетовао Кира да постави своје деве испред војника, што је требало уплаштити лидијске коње који нису навикли на мирис дева. Стратегија је успјела и лидијско коњаништво се разбјежало, а Кир је поразио и заробио Креза након опсаде Сарда. Главни лидијски град био је у Кировим рукама, што је подразумијавало коначан пад Лидијске Монархије. Према Херодоту, Кир је поштедио Крезов живот и узео га као савјетника. Крајем 20. вијека сматрало се да овим твдњама протурјече Набонидове кронике у којима се наводи краљ монархије Лу... био погубљен, али данас се генерално прихваћено да се не ради о Лидији већ некој другој, непознатој монархији^[18].

Прије него што се вратио у главни град, Кир је Лидијцу по имену Пактије повјерио да пренесе Крезово благо у Перзију. Но, убрзо након Кировог одласка Пактије је унајмио плаћенике и изазвао побуну у Сарду против перзијског сатрапа (лидијског намјесника) Табала. Кир је тада послао Мазара, једног од својих војсковођа, да угуши побуну али да доводе Пактија живог. Приликом доласка Мазара у Лидију, Пактије је побјегао у Јонију гдје је унајмио плаћенике с којима је напао грчке градове Магнезију и Пријену, гдје је ухваћен и послан натраг у Перзију да га се казни.

Мазар је наставио с освајањем Мале Азије, но умро је због непознатих разлога приликом експедиције у Јонији. Кир је тада послао Харпага да доврши Мазарево освајање Мале Азије, а он је освојио Ликију, Киликију и Феникију, користећи посебне опсадне технике за пробијање градских зидова које су биле непознате Грцима. С освајањима је завршио око 542. пне. и вратио се у Перзију.

Године 539. пне. Кир је освојио Елам и главни град краљевства Сузу^[19]. Пред крај рујна исте године, Кирова војска под заповједништвом Губаруа, гувернера Гутеје, напала је Опис на ријеци Тигрис и поразила бабилонске снаге^[20].

До 10. 10., град Сипар је покорен без борбе јер његови становници готово нису пружали отпор^[20]. Вјеројатно је да се Кир упустио у преговоре с бабилонским генералима и тако договором избјегао оружани сукоб. Бабилонски краљ Набонид је боравио у граду у то вријеме, но убрзо је побјегао у главни град Бабилон којег није годинама посјећивао.

Два дана послије, 12. 10. према јулијанском, односно 7. 10. према грегоријанском календару, Губарове трупе ушле су у Бабилон у којем није забиљежен отпор^[21]. Херодот објашњава да су Перзијанци насамарили Бабилонце тиме што су преусмјерили ток Еуфрата у сусједни канал због чега је водостај ријеке опао на довољну разину да се перзијски војници коритом ријеке провуку испод баријера у центар града^[22]. Недуго послије, 29. листопада Кир је особно ушао у град Бабилон и заробио Набонида^[20].

Прије Кирове инвазије на Бабилон, Новобабилонска Монархија освојила је многа сусједна краљевства. Сва подређена краљевства сада су припала Киру Великом, укључујући Сирију и Јудеју.

Послије пада Бабилона, Кир се прогласио „краљем Бабилона, краљем Сумера и Акада, краљем четирију крајева свијета“; забиљеженим на фамозном Кировом цилиндру, ваљкастом натпису положеним у темеље есагилског храма посвећеном главном бабилонском богу Мардуку. Текст цилиндра описује Набонида као безбожног, док побједника Кира спомиње као пријатног Мардуку. У наставку се спомиње како је Кир унаприједио животни стандард становника Бабилона, те да је помагао избјеглицама и обнављао храмове, због чега се Киров цилиндар сматрају првим писаним документом о људским правима у хисторији.

Према Бехистунским натписима Дарија Великог, Кирова власт обухваћала је највећи империј дотад у хисторији. На концу Кирове владавине, Ахеменидска Монархија протезала се од Мале Азије и Јудеје на западу до ријеке Инд на истоку.

Детаљи о Кировој смрти се разликују према записима. Херодот наводи како је Кир Велики погинуо у ватреној битци против Масагета, племена из јужних пустиња Хорезма и Кизилкума на најјужнијем дијелу степа у данашњем Казахстану и Узбекистану, гдје је ишао на наговор Креза да се обрачуна с њима на њиховом тлу^[23]. Племена Масагета била су у сродству с Скитима судећи према одијевању и начину живота; били су врсни коњаници. У циљу да осигура монархију, Кир је прво послао брачну понуду краљици Томирис, што је она одбила. Затим је одлучио териториј племена Масагета заузети силом, па је кренуо с градњом мостова и бродова уздуж ријеке Јаксарт (Сир-Дарја) која их је раздвајала. Краљица Томирис позвала је Кира да обустави напад, и да се њихове снаге обрачунају на достојанствен начин, на унапријед договореној локацији, око дан хода од ријеке. Кир Велики је прихватио понуду, али је одлучио припремити им лукаву замку. Наиме, племе Масагети није било упознато с вином и његовим учинцима. Поставио је логор на договореном мјесту и у њему оставио много хране и вина, те га је оставио на чување најслабијим војницима, док је оне најспособније војнике повео са собом ван логора. Генерал Томирисине војске (уједно и њен син) Спаргапис и његова војска напали су Киров логор и поразили онај слабији дио перзијске војске што га је остао чувати, након чега су почели трошити перзијске залихе хране и вина, и тако се несвјесно напили што је знатно смањило њихове обрамбене способности. Тада их је напао Кир с главнином своје војске и с лакоћом их поразио, а Спаргапис иако поштеђен и заробљен, кад је дошао свијести починио је самоубојство. Када је чула за Кирову побједу остварену лукавством, Томирис се заклела на освету и повела у борбу други вал војника које је особно предводила. Кир је био убијен а његове снаге претрпјеле су велике губитке у битци коју је Херодот описао као најжешћом и најкрвавијом у каријери Кира Великог и у генерално дотад у старом вијеку. Кад је битка завршила, Томирис је наредила да се Кирово тијело доведе пред њу, да му се одсијече глава и баци у посуду с крвљу, као симболични чин освете за убојство њена сина^[24][23]. Ипак, многи хисторичари сматрају ту верзију приче упитном, јер и сам Херодот је признао како је то ипак само једна од верзија о смрти Кира Великог која му је испричана. Међутим, други тврде како су перзијски војници успијели вратити тијело Кира Великог, или да је Томирис пронашла и разапела негог другог а не самог Кира, или пак Кировог двојника.

Ктезије у својој Персици наводи како је Кир Велики погинуо приликом борбе с Дербицовим пјешаштвом потпомогнутим скитским стријелцима и коњаницима, те Индијцима са слоновима. Према његовом извору, овај догађај догодио се сјевероисточно од Сир-Дарје. Алтернативна верзија из Ксенофонтове Кирупедије је протурјечна осталима јер тврди како је Кир Велики мирно умро у главном граду Перзије^[25]. Коначна верзија о Кировој смрти долази од Бероса , који пак тврди како је Кир Велики погинуо приликом борбе с дахијским стријелцима сјевероисточно од Сир-Дарје.

Посмртни остаци Кира Великог наводно су у граду Пасаргаду, гдје гробница постоји и дан данас за коју су многи сигурни да се ради о гробници самог Кира. Страбон и Аријан једнако су описали његов гроб, према виђењима Аристобула од Касандрије, који је у доба Александра Македонског двапут посјетио гробницу. Иако је древни град у рушевинама, гробница Кира Великог је готово неоштећена; но гробница је задњих година парцијално рестаурирана. Према Плутарху, епитаф на гробници каже:

„Ој човјече, тко год да јеси и откуд год долазио, ја сам Кир који је створио Перзијски Империј. Не суди ми према овом комадићу земље који скрива моје тијело.“

Хисторијски налази из Бабилона упућују на то да је Кир Велики умро у коловозу 530. пне., и да га је наслиједио његов син Камбиз II. Његов млађи син Смердис је умро прије него је Камбиз кренуо у освајање источног фронта. Према Херодоту, Камбиз је убио брата да избјегне свађе око наслијеђивања владарског трона током његове одсутности. Камбиз II. је наставио очеву политику географског ширења и успио је покорити Египат који је додао Перзијској Монархији, но умро је након само седам година владавине. Након његове смрти монархијом је седам мјесеци владао узрупатор Гаумата који се прозвао Смердисом, но с трона га је уклонио Дарије Велики.

Кир Велики се слави у Танаху (Изаија 45:1-6), но такођер је критизиран због вјеровања у наводно лажна извјешћа Кутхита, који су жељели спријечити градњу Другог храма у Јерузалему. Наиме, они су оптужили Жидове да спремају побуну па је Кир одучио прекинути градњу храма који неће бити завршен све до 516. пне.. у вријеме владавине Дарија Великог.

Цитат књиге Цхарлес Фреемана, Тхе Греек Ацхиевемент:

„У домени опсега достигнућа налази се далеко изнад македонског краља Александра („Великог“) који је девастирао империј 320. пне. но није осигурао никакву стабилну алтернативу.“

Кир Велики је једнако препознатљив и као државник и као војник. Проводећи политику великодушности умјесто репресије и поштивања других локалних религија, био је у стању претворити покорене народе у своје горљиве сљедбенике^[26]. Због политичке инфраструктуре коју је поставио, Ахеменидска Перзијска Монархија задржала се још дуго након Кирове смрти.

Успон Перзије током Кирове владавине оставило је снажан печат на ток свјетске хисторије. Иранска филозофија, књижевност и религија имали су доминантну улогу у свјетским размјерима идућих тисућу година. Унаточ муслиманском освајању Перзије у 7. вијеку и стварања исламских калифата, Перзија је задржала свој доминантни утјецај и на исламску културу током Златног доба ислама, што је један од главних разлога успјешне исламске експанзије.

Многе пост-ахеменидске династије (Селеукиди, Сасаниди, Пахлави) тврдили су како су насљедници Кира Великог. Мухамед-Реза Пахлави је славио 2500. обљетницу иранске монархије 1971. године (иако се њен настанак датира раније). Кира су хвалили и други модерни политичари дијаметрално супротних политичких свјетоназора попут Давида Бен-Гуриона и Махмуда Ахмадинежада. Многи учењаци с обзиром на достигнућа данас сматрају Кира Великог једнаким или већим од Александра Македонског.

Према професору Рицхарду Фрyеу:^[27]

„Доказ способности оснивача Ахемединдске Перзијске Монархије јест то да се империј наставио ширити и послије Кирове смрти и да је било цјеловит идућа два вијека. Но Кир није био само велики освајач и администратор; у мислима перзијског пучанства он има сличну улогу као и Ромул и Рем за Римљане или Мојсије за Жидове. Предаја о њему у многим детаљима подсјећа на приче о другим херојима и освајачима старог вијека. Фабула у којој се новорођенче Кир даје пастиру на одгој подсјећа на причу о Мојсију у Египту, а његово свргавање тиранског дједа има одјека у другим митовима и легендама. Нема сумње да је предаја о Киру расла међу Перзијанцима и да је била позната и Грцима. Осјећаји поштовања или чак страхопоштовања у којима је предаја препричана Грцима показују како није случајност да је Ксенофонт одабрао Кира Великог као модел владара којег би препоручио својим Грцима.“

Укратко, лик Кира је преживио кроз хисторију као много нешто много веће од човјека који је основао империј. Он је постао епитом за високе квалитете које су се очекивале од древних владара, што је укључивало херојске особине попут освајача који је био толерантан и великодушан једнако колико храбар и одважан. Његова особност утјецала је на Грке и на самог Александра Македонског, те накнадним преношењем традиције и на Римљане и Европљане.

Једини познати примјер његове религијске политике је његов однос према Жидовима у Бабилону. Библија тврди како је остатак жидовске популације враћен из Бабилона у Обећану земљу, те како је Киров едикт наложио обнову храма у Јерузалему. Овај едикт је у потпуности објављен у Књизи Езре. Као резултат Кирове политике, Жидови су га славили као достојанственог и легитимног краља. Кир је једини нежидов описан као месија или божански краљ у Танаху (Изаија 45:1-6). Међутим, истовремено су постојале и жидовске критике на његов рачун некон што је слаган од стране Кутхита, који су жељели спријечити градњу Другог храма. Оптужили су Жидове да спремају побуну, па је Кир обуставио градњу храма који ће неће бити завршен све до 516. пне., у доба владавине Дарија Великог.

Поједини модерни муслимански учењаци сматрају како је лик из Курана Зул-Карнаин заправо Кир Велики. Ова теорија је постављена од стране сунитског учењака Абула Калама Азада и потврђена од стране шијитског учењака Алламеха Табатабаеија у његовом дјелу Тафсир ал-Мизан.

За вријеме владавине, Кир је остварио контролу над големим територијем освојених краљевства, постигнутим задржавањем и ширењем медијских сатрапија (покрајина). Даљна организација освојених територија у покрајине којима владају локални краљеви звани сатрапи настављена је и у доба Дарија Великог. Киров империј захтјевао је само порез и регруте из свих крајева државе.

Кирово освајање започело је ново доба у стварању монархије, гдје се голема супердржава састоји од десетака мањих држава, раса, религија и језика, које обједињује централна власт коју моћ пројицира преко локалне администрације. Овај политички сустав одржао се стољећима, и трајао је и у доба инвазијске династије Селеукида за вријеме њихове владавине Перзијом, и у доба каснијих иранских династија Парта и Сасанида.

Године 1992. Кир је уврштен у листу 100 најутјецанијих људи у хисторији, према Мицхаелу Х. Харту. У просинцу 2003. током прихваћања Нобелове награде за мир, Ширин Ебади се позвала на Кира казавши:

„Ја сам Иранка, потомак Кира Великог. Тај владар је на врхунцу моћи прије 2500 година прогласио како не жели владати онима који то не желе. Обећао је да неће присиљавати никога да промијени своју религију или вјеру и да ће поштивати све мањине. Документ Кира Великог би се требао проучавати у хисторији људских права.“^[28]

Кирова оставштина се осјећа чак до далеког Исланда и колонијалне Америке. Многи творци Сједињених Држава тражили су инспирацију од Кира Великог кроз радове попут Кирупедије. Примјерице, Тхомас Јефферсон је имао два примјерка те књиге, које је обавезно штиво за државника једнако као и Мацхиавеллијев Владар^[29].

Главни чланак: Киров цилиндар

Један од ријетких преживјелих извора информација из његова доба је Киров цилиндар, документ који је издао сам Кир на глиненом ваљку. Цилиндар је направљен поводом перзијског освајања Бабилона 539. пне. Текст цилиндра описује бабилонског краља Набонида као безбожног, док побједника Кира спомиње као хероја пријатног богу Мардуку. У наставку се спомиње како је Кир побољшао живот становника Бабилона, да је избјеглицама обнављао домове и градио храмове.

Цилиндар је био постављен унутар бабилонских зидина као камен темељац. Године 1879. пронашао га је асирско-британски археолог Хормузд Рассам у темељима Есагиле (бабилонског храма богу Мардуку) а данас се чува у Британском музеју у Лондону. Године 2010. директори Британског музеја и Иранског националног музеја у Техерану договорили су привремено премјештање Кировог цилиндра у ирански Техеран за посебну изложбу^[30].

Према Британском музеју, цилиндар представља дугу традицију мезопотамских владара у којима своје владавине обиљежавају декларацијама о политичким реформама^[31]. Цилиндар је састављен у форми дуготрајних бабилонских стилова, а с политичке стране представља Кирову поруку бабилонском народу у којој се проглашава легитимним краљем, и у којој обећава поштивање вјерских и политичких бабилонских традиција. Документ се готово пуних стотину година сматрао инструментом карактеристичне мезопотамске политичке пропаганде. Почетком 1970-их година 20. вијека, ирански шах прихватио је Киров цилиндар као симбол 2500. обљетнице иранске монархије, наводећи како је то први писани споменик о људским правима у хисторији. Неки стручњаци и установе га данас сматрају првим службеним документом о људским правима ^[32][33][34] док се одређени еминентни хисторичари ахеменидског периода противе таквој интерпретацији^[35][36][37]. Без обзира на контроверзу његова копија се данас налази у сједишту Уједињених Народа као симбол безвременских људских права. Цилиндар је такођер привукао позорност подацима о повратку Жидова у Палестину након бабилонског ропства^[31], а такођер се сматра и потврдом библијских текстова из Књиге о Езри (Езра 1.1-6, 6.1-5; Изаија 44.23-45.8; 2 Кронике 36.22-23).

Кира Великог сматра се једним од највећих војсковођа старог вијека, којег је касније опонашао и Александар Македонски. Његова стратегија, храброст и лукавост допринијели су покоравању највећих тадашњих војних сила попут Медије, Бабилоније и Лидије, те стварању највећег империја.

Главни чланак: Опсада пасаргадског брда

У прољеће 551. пне. медијски краљ Астијаг сакупио је голему војску од 150.000 људи и кренуо угушити перзијску побуну предвођену Киром. Перзијски владар заповједао је много мањом војском од 10.000 људи, углавном Перзијских бесмртника (елитно тешко пјешаштво). Уз бројчану инфериорност, перзијски проблем био је и тај што су с�� собом водили цијеле обитељи, укључујући жене и дјецу, те старце. Како би неутрализирао медијску бројчану предност, Кир Велики стационирао је своју војску скупа с народом на врх стрмог брда у близини Пасаргада. Медијци су покушали изненадити Перзијанце нападајућу истовремено планинске пролазе и пењући се уз планину, но Перзијанци су их одбацили. Идућег јутра Астијаг је одлучио напасти с главнином војске, док је дио Перзијанаца видјевши голему војску побјегао на врх брда гдје су били њихови цивили. Након што су их наводно извријеђале перзијске жене назвавши их кукавицама, Перзијанци се враћају на бојиште и користећи повољан терен уништавају медијску војску која је бројила губитке од око 60.000 војника^[38].

Главни чланак: Битка код Тимбре

Кир је изненадио лидијског краља Креза самим почетком инвазије на Лидију за вријеме зиме односно великих хладноћа у Малој Азији, на што лидијска војска није била припремљена, а њихови савезници попут Бабилонаца, Арапа и Грка нису стигли прикупити трупе за војну помоћ Лидији. Ипак, лидијска је војска свеједно бројала три до четири пута већи број трупа од перзијске, а окосницу лидијске војске чинила је голема коњица. На самом путу према Лидији, Кир Велики примјетио је како се коњи из његове војске плаше дева које су им служиле за опскрбу, јер коњи нису навикли на њихов мирис. Непосредно прије битке, Кир је основао прву војну јединицу састављену од дева које је ставио на чело своје војске. Стратегија је успјела и на самом почетку битке код Тимбре велико лидијско коњаништво се разбјежало, а Кир је поразио Крезову војску. Сам Крез је заробљен након опсаде Сарда исте године, гдје су се према Ктезију Перзијанци опет послужили лукавстом; генерал Оебар савјетовао је Кира Великог да перзијски војници ходају на моткама тако да изгледају као гигантски ратници, што је наводно престрашило грађане Сарда и довело до самог пада града^[39], односно заробљавања самог Креза.

Приликом војних експедиција против полуномадских племена Скита у средњој Азији, Кир је договорио битку против војске племена Масагета. Уочи битке, на договореном мјесту одлучио им је припремити лукаву замку. Војску је подијелио на два дијела; слабији дио трупа поставио је слабо заштићеном логору препуном хране и вина, док је снажнији дио војске сакрио у непосредној близини. Племе Масагета није било упознато са вином, нити са учинцима алкохола. Генерал скитске војске (уједно и племенски принц) напао је Киров логор и поразио слабији дио перзијске војске, након чега је његова војска почега конзумирати пронађену храну и вино, несвјесно се напивши што је знатно смањило њихове обрамбене способности. У мамурлуку их напада Кир с главнином своје војске и с лакоћом поражава.

Перзијска опсада Бабилона, у то вријеме највећег и најбогатијег града на свијету, примјер је једне од најлукавијих опсада икада, успоредива с легендарном причом опсаде Троје. За опсаду града Бабилона, Перзијанцима је послужила ријека Еуфрат која је пролазила кроз само средиште града. Перзијанци су насамарили Бабилонце тиме што су преусмјерили горњи ријеке у сусједни канал, због чега је водостај ријеке опао испод разине баријера, односно на довољну разину да се перзијски војници прикривени провуку коритом у сам град. Након инфилтрације перзијске војске послије чега се бабилонска војска предала готово без отпора, Кир је особно ушао у град и заробио бабилонског краља Набонида^[20], чиме је Бабилонија коначно била покорена.

Најзначајнији Киров градитељски пројект свакако је градња Пасаргада, новог главног града Перзије. Хисторичар Страбон тврди како је Кир одабрао ту локацију због политичких разлога јер је ту побиједио Медијце, док се као одабир локације наводе и естетски разлози јер ради се о повишењу долине окруженој планинама са свих страна^[40]. Градња је почела 546. пне. или касније, и убрзо је постао средиштем политичке моћи големог империја. Осим као административно средиште, Пасаргад је служио и као одмориште перзијском владару па су у њему изграђени бројни вртови, те софистициран сустав наводњавања помоћу каната. Захваљујући том водоводном суставу и умијећем контролирања тлака, у пасаргадском врту изграђен је правоцртни канал дужине готово 1000 м уздуж којег су се налазиле малене фонтане.

Срце комплекса у Пасаргаду чини тврђава Тал-е Тахт („Пријестолни брежуљак“) која се налази на повишењу у односу на околину^[41], те која гледа на околне „рајске“ вртове са јужне стране. Тврђава се састоји од два мања дијела; резиденцијалне палаче и дворане за пријем („Ападана“), карактеристичне за перзијску архитектуру. Ападана или дворана за пријем састоји се од бројних ступова и има приступ с југоистока, гдје посјетитељ прво мора проћи кроз врата а потом пријећи мост преко ријеке Пулвар^[42]. Смјештај и обликовање комплекса индицирају како је према комплексу у Пасаргаду обликована и касније саграђена атенска Акропола. Опћенито, умјетност и архитектура у Пасаргаду престављају перзијско мијешање различитих традиција које обједињује умјетничке елементе Елама, Бабилоније, Асирије, Египта, те Анатолије.

Пасаргад се сматра колијевком популарних перзијских вртова, који су узори модерним парковима у задњих 2500 година. Карактеристика перзијских вртова је правокутан облик симетрично подијељен ортогоналним главним комуникацијама на четири дијела; оне формирају криж у унутрашњости парка и ту се у базенима и каналима налази вода, док шетнице имају хлад од високог раслиња. Пасаргадски врт има колосалне димензије од 2 x 3 км^[43], а канали с водом протезали су се готово километар у дужину, док су се мале фонтане налазиле сваких 16 метара.

Новија истраживања структуралне технологије у Пасаргаду показала су како су перзијски инжењери саградили град који је могао издржати јаке потресе, чак до 7. ступња према Рицхтеровој љествици^[44]. Темељи градитељских здања у Пасаргаду грађени су технологијом изолиране базе темеља, која се данас користи при градњи модерних осјетљивих објеката попут нуклеарних електрана, због заштите од сеизмичких активности. Значајан допринос градитељству преставља и упораба конструктивних спона (копчи) између камених блокова, које су изграђене од метала. Такав конструктивни сустав заједно с изолираном базом темеља створили су предувјете за градњу много већих односно виших и танкијих конструктивних елемената, који су свој врхунац доживјели у Перзеполису.

Легенда каже како је у доба исламског освајања Ирана арапска војска хтјела разорити гробницу, но како је тамошње становништво увјерило арапске заповједнике како се не ради о гробници Кира Великог, већ о гробници мајке краља Саломона, што је поштедјело њено рушење. Као резултат, натпис на гробници замијењен је цитатом из Курана и гробница је постала позната као Кабр-е Мадар-е Сулајман, односно „гробница Саломонове мајке“. У данашње вријеме постоје само рушевине некоћ величанственог комплекса у Пасаргаду и његових вртова, које су уништили вријеме, бројни потреси и освајачка разарања Македонаца, Арапа те посебно Монгола. Осим археолошког значаја, Пасаргад данас је и популарно туристичко одредиште у Ирану.

Претходник:	Велики краљ Перзије (559. - 530. пне.) ____________________ Краљ Медије (550. - 530. пне.)	Насљедник:
Камбиз I. (580. - 559. пне.) ____________________ Астијаг (585. - 550. пне.)		Камбиз II. (530. - 522. пне.)

• Иран, Заборављена слава - Документарни филм о античкој Перзији (Ахемениди и Сасаниди) Архивирано 2010-04-28 на Wаyбацк Мацхине-у
• Кратки документарни филм „У потрази за Киром Великим“ редатеља Цyруса Кара, на страницама Интернатионал Цоммиттее то Саве тхе Арцхаеологицал Ситес оф Пасаргадае Архивирано 2010-03-04 на Wаyбацк Мацхине-у (9 мин. и 58 сек.)
• Ксенофонт, Кирупедија: наука о Киру, превео Хенрy Грахам Дакyнс, прегледао Ф.M. Стаwелл, Пројецт Гутенберг

Иран Цхамбер Социетy:

• Хисторијске особе - Кир Велики
• Кенофонтова Кирупедија

Остало:

• Перзијски ДНА Кир Велики - Перзијска Монархија и највећи владар у хисторији
• Фотографије гробнице Кира Великог Архивирано 2010-03-17 на Wаyбацк Мацхине-у
• Киров цилиндар Архивирано 2007-02-24 на Wаyбацк Мацхине-у Пуни бабилонски текст на Кировом цилиндру познат у 2001. години; пријевод и кратки увод
• Кир Велики, перзијски текст منشور کوروش هخامنشی
• Тко је био Зулqарнаин? Архивирано 2007-09-27 на Wаyбацк Мацхине-у
• Кир Велики Архивирано 2019-08-29 на Wаyбацк Мацхине-у
• Фотографије Кирове гробнице
• Киров цилиндар се враћа у Иран, Цултурал Херитаге Неwс Агенцy, Техеран, 25. 6. 2008., Линк на чланак.