Птица

За остала значења, види Птица (разврставање).

Птице
Репрезентативне врсте од 18 од готово 30 живућих редова птица
Научна класификација
Царство:	Анималиа
Кољено:	Цхордата
Разред:	Авес Линнаеус, 1758.[1]

Птице (разред Авес) су разред двоножних, топлокрвних кичмењака који полажу јаја. Птице су тијеком јуре еволуирале од диносаура подреда Тхеропода, а најранија позната птица из касне јуре је Арцхаеоптерyx. Величином варирају од ситних колибрића до крупних нојева. Постоји између 9 и 10 хиљада познатих врста птица и најразноврснији су разред међу копненим кичмењацима (Терапода).

Данашње птице одликују перје, кљун без зуба, полагање јаја са чврстом љуском, висока стопа метаболизма, срце с двије клијетке и двије претклијетке, те лаган, али јак скелет. Многе птице имају предње удове развијене као крила којима могу летјети, иако су нојевке и неколико других, поглавито ендемских оточних врста, изгубиле ту способност.

Многе птичје врсте сваке године крећу на селидбе у удаљене крајеве, а још више их подузима миграције које су краће и мање регуларне. Птице су друштвене животиње и комуницирају визуалним сигналима, гласовним позивима и певањем, суделују у друштвеном понашању што укључује заједнички лов, помоћ при одгајању подмлатка и понашање карактеристично за јато. Неке врсте птица су искључиво моногамне, друге првенствено моногамне уз повремено парење с другим јединкама. Друге врсте су полигамне или полиандричне. Јаја обично полажу у гнијездима гдје се она инкубирају, и већина птица продуљено време проводи у подизању младих након излијегања.

Људи искориштавају птице као важан извор хране кроз лов и перадарство. Неке врсте, поглавито певице и папиге омиљене су као кућни љубимци. Птице су истакнуто заступљене у свим погледима људске културе, од религије, поезије до популарне глазбе. Око 120 до 130 птичјих врста изумрло је као резултат људског дјеловања од 1600. године, а прије тога још и више. Данас многим врстама птица прети изумирање због дјеловања људи и врше се напори како би се заштитиле.

Прву класификацију птица направили су Францис Wиллугхбy и Јохн Раy у својој књизи из 1676. наслова Орнитхологиае.^[2] Тај рад је, иако мање преобликован, био основа за данашњи класификацијски сустав којега је први осмислио Царл Линнé 1758..

Птице су у Линнéовој систематици категорисане као разред Авес. Кладистика њихов разред уврштава у таксон диносаура Тхеропода. Према тренутном консензусу, Авес и сестринска скупина ред Цроцодилиа заједно чине заостале чланове таксона гмазова Арцхосауриа. У кладистици се уобичајено дефинишу као сви потомци најкаснијег заједничког претка данашњих птица, Арцхаеоптерyx литограпхица. Арцхаеоптерyx из кимериџаа касне јуре (прије око 155 до 150 милијуна година) по овој дефиницији је најранија позната птица. Други их дефинишу тако да укључују само данашње птичје скупине не узимајући у обзир фосилне остатке,^[3] дијелом како би се избјегле несигурности око смештања Арцхаеоптерyxа у односу на животиње за које се претпоставља да су диносаури таксона Тхеропода. [1] Архивирано 2008-02-25 на Wаyбацк Мацхине-у

Данашње птице дијеле се на два надреда: Палеогнатхае (већином птице које не лете, као нпр. нојеви), и изразито разнолике Неогнатхае, скупина у којој се налазе све остале птице. Овисно о таксономском гледишту, примери наведеног броја врста варирају између 8,8 тисућа до 10,2 тисућа познатих живућих птичјих врста на свијету.

Овај чланак користи појам "птица" за назначавање животиња чланова разреда Авес, укључујући и Арцхаеоптерyxа, али се првенствено бави живућим птицама које су све Неорнитхес и тако неупитно дио разреда Авес. У популарној знаности појам "птица" често се користи неформално, означавајући било којег теропода с перјем и крилима, тако да се у тиску животињске врсте као што су Мицрораптор и Рахонавис понекад могу да се називају птицама иако их већина знанственика, утемељено на тренутним доказима, не би сматрала дијелом разреда Авес.

Постоји значајна количина доказа да су се птице развиле из диносаура теропода, што укључује скупину Манираптора, што између осталих укључује породице Дромаеосауридае и Овирапторидае.^[4] Како се открива још нептичјих теропода који су с њима блиско повезани, претходно јасна разлика између птица и нептица све је теже одредива. Недавна открића у Лиаонингу, североисточној покрајини НР Кине, која показује да су многи мањи диносаури тероподи имали перје, томе доприноси.^[5] Фосил првотне птице Арцхаеоптерyx из јуре, пронађен у касном 19. стољећу, познат је као једна од пронађених недостајућих карика која подржава теорију еволуције, иако га се не сматра изравним претком данашњих птица. Друга рана врста птице је Цонфуциусорнис која је живела у раном раздобљу креде. Обје вјероватно по старости претјече Протоавис теxенсис, иако испрекиданост њеног фосила оставља знатне сумње у то је ли у питању птичји предак. Друге птице мезозоика укључују скупине Енантиорнитхес, Yанорнис, Ицхтхyорнис, Гансус, те Хесперорнитхиформес, скупину нелетећих водених птица које наликују гњурцима и пленорима.

Могуће је да су дромеосауриди Црyптоволанс и Мицрораптор били способни летјети на сличан или бољи начин од Арцхаеоптерyxа. Црyптоволанс је у својој грађи имао гребен, кост која служи као упориште за мишиће крила. По том критеријуму, Црyптоволанс је прије "птица" него Арцхаеоптерyx којему неки од ових обиљежја данашњих птица недостају. Због тога неки палеонтолози наводе на то да су заправо дромеосаури првотне птице и да већи дио чланова те породице секундарно није способан летјети, тј. да су се дромеосаури развили из птица а не обрнуто. Докази за ову тезу тренутно нису довољно уверљиви јер однос између најнапреднијих диносаура манираптора и најпримитивнијих правих птица још није схваћен.

Иако диносаури надреда Орнитхисцхиа (зделицом налик на данашње птице) имају исту структуру кукова као птице, оне су заправо настале од диносаура надреда Саурисцхиа (зделице налик гуштерима) и тако неовисно наслиједиле анатомију кукова. У ствари је птичја структура зглобова по трећи пут развијена међу посебном скупином теропода Тхеризиносауридае. Алтернативна теорија о диносаурском пореклу птица коју промиче неколико знанственика (најзначајнији су Ларрy Мартин и Алан Федуцциа), тврди како су птице (укључујући и диносауре скупине манираптора еволуирале од раних архосаура као што је Лонгисqуама.^[6] Ту теорију оспорава већина других знанственика у палеонтологији, као и стручњаци за развој и еволуцију перја.^[7]

Данашње птице класификују се у скупину Неорнитхес, за које је познато да су еволуирале крајем креде. Даље се дијеле на Палеогнатхае и Неогнатхае. Скупина Палеогнатхае укључује тинамуовке Средње и Јужне Америке као и нојевке. Нојевке су крупне птице које не лете и укључују нојеве, казуаре, кивије и емуе (иако неки знанственици сумњају да нојевке представљају умјетну групацију птица које су неовисно изгубиле способност летења кроз низ неповезаних еволуцијских тијекова). Прво одступање од остатка скупине Неогнатхес представља надред Галлоансери у којему су редови паткарица (Ансериформес; патке, гуске и лабудови) и кокошки (Галлиформес; фазани, тетреби и сродници). Еволуцијско раздвајање од остатка скупине Неогнатхес догодило се пре нестанка диносаура, али постоје различита мишљења о томе да ли се ширење преосталих врста скупине Неогнатхес догодило пре или послије тога.^[8] Ово неслагање дијелом је проузрочено одступањем између различитих доказа, при чему молекуларно одређивање старости сугерише ширење у доба креде, док фосилни остаци подржавају ширење у терцијару. Покушаји усклађивања ових двају доказа показали су се контроверзнима.^[8][9]

Класифисање птица врло је препорна тема. Дјело Пхyлогенy анд Цлассифицатион оф Бирдс (Филогенеза и класифисање птица) из 1990. Сиблеyја и Ахлqуиста међу најважнијима је у том подручју иако се о њему често расправља и непрестано се преиспитује. Знатна превага када су у питању докази сугерише како данашње птице чине прецизне таксоне. Но знанственици се не слажу о односима између њихових редова; докази из анатомије данашњих птица, фосила и ДНК помогли су у решавању проблема али до чврстог консензуса још није дошло. Новији молекуларни и фосилни докази пружају све јаснију предоџбу еволуције редова данашњих птица.

Ово је списак таксономских редова у подразреду Неорнитхес, тј. данашњих птица.

Подразред Неорнитхес Палеогнатхае:

• Нојевке (Струтхиониформес) - нојеви, емуи, кивији и сродници
• Тинамуовке (Тинамиформес)

Неогнатхае:

• Паткарице (Ансериформес)
• Кокошке (Галлиформес) - перад
• Плијенори (Гавииформес)
• Гњурци (Подиципедиформес)
• цјевоноснице (Процелларииформес) - албатроси и сродници
• Пингвинке (Спхенисциформес)
• Пеликанке (Пелецаниформес)
• Родарице (Цицонииформес)
• Пламенци (Пхоеницоптериформес)
• Соколовке (Фалцониформес) - соколови, орлови, јастребови и сродници
• Ждраловке (Груиформес)
• Мочварице (Цхарадрииформес) - галебови, кокошкице и сродници
• Љештарке (Птероцлидиформес)
• Голупчарке (Цолумбиформес) - голубови и грлице
• Папиге (Пситтациформес)
• Кукавице (Цуцулиформес)
• Сововке (Стригиформес)
• Широкљунке (Цапримулгиформес)
• Српокрилке (Аподиформес)
• Модривране (Цорацииформес)
• Дјетловке (Пициформес)
• Трогони (Трогониформес)
• Мишјакиње (Цолииформес)
• Врапчарке (Пассериформес)

Попис таксономских редова у разреду Авес према традиционалном класифисању (тзв. Цлементсов поредак; посве различити тип подјеле на темељу молекуларних истраживања, "Сиблеyјев поредак", је још у фази потврде од стране знанствене заједнице). Тај поредак знатно је утецао на промишљање у систематици у којима је скупина кокошки запримила све чвршће доказе о свом птичјем подријетлу молекуларним, фосилним и анатомским доказима. С повећањем квалитете доказа до 2006. године, постало је могуће да се провјере већи предлози у систематици Сиблеy-Ахлqуиста, с повољним резултатима, поготово у скупинама Цхарадрииформес, Груиформес или Цапримулгиформес.

Разнолик број изумрлих птичјих таксона постојао је у ери мезозоика без данас постојећих потомака. То укључује скупине Цонфуциусорнис, зубате морске птице као што су Хесперорнитхес и Ицхтхyорнитхес, као и разнолик подразред Енантиорнитхес ("супротне птице").

Птице се размножавају на свих седам континената а највиша биоразноликост им је у тропским подручјима; томе су разлог већа специјација у тропским регионима или већа стопа одумирања у подручјима више земљописне ширине.^[10] Птице су способне живети и хранити се у већини копнених станишта, на југу досежући 440 километара у унутрашњост Антарктике, гдје се налазе колоније снежне бурнице (Пагодрома нивеа).^[11] Неколико породица птица прилагодиле су се животу на оцеану и у њему: неке морске врсте птица долазе на обалу само ради размножавања^[12], а забиљежено је да су неке пингвинке рониле у дубине и до 300 метара.^[13] Многе врсте установиле су колоније за размножавање у подручјима у која су их довели људи, понекад намерно, као што је кинески фазан (П. ц. торqуатус) који је по свету умјетно раширен као ловна птица.^[14] Друге су људи проширили ненамерно као нпр. калуђерице (Мyиопситта монацхус), папиге које су бијегом из заточеништва установиле колоније око већих северноамеричких градова.^[15]
Слична појава забиљежена је и у односно око великих еуропских градова.

У успоредби с другим кичмењацима, птице имају облик тијела који показује многе необичне прилагодбе, већином за олакшавање летења.

Костур се састоји од костију које су врло лагане. Оне имају велике шупљине испуњене зраком које су повезане с дишним суставом. Кости лубање су сједињене и немају шавове. Очне шупљине су велике и одвојене од коштаног септума. Краљежница је подијељена на вратни, прсни, слабински и репни дио гдје су вратни пршљени врло варијабилни и посебно еластични, док је покретљивост ограничена међу стражњим прсним краљешцима, а ниже од тога никаква. Посљедних неколико пршљена спојено је са здјелицом и у бедреном предјелу творе чврст коштани штит (сyнсацрум). Ребра су спљоштена, а гребен је осим код птица које не лете, прилагођен за летне мишиће који су на њега причвршћени. Предњи удови преобликовани су у крила. За разлику од сисаваца, птице не уринирају. Њихови бубрези прочишћавају крвоток од душичних отпадних твари, али их не избацују из тијела као уреу растопљену у урину, него као мокраћну киселину. Оне такођер луче креатин, прије него креатинин као сисавци. Мокраћна киселина тешко је топљива у води тако да из тијела излази као бијела каша. Та твар, као и садржај цријева, излази из птичје клоаке. Клоака је вишенамјенски отвор: кроз њега птице избацују отпадне твари, паре се њиховим спајањем, те кроз њега несу јаја. Уз то, многе птичје врсте преживају непробављену храну коју тако избаце.

Птичји дишни сустав један је од најкомплекснијих у свим животињским скупинама. Када птица удахне, 75% свјежег зрака пролази кроз плућа и тече изравно у стражњу зрачну врећицу која се протеже од плућа и повезује зрачне коморе у костима и пуни их зраком. Када птица издахне, упорабљени зрак тече изван плућа и зрак похрањен у стражњој зрачној врећици истовремено у њих улази. Тако птичја плућа имају сталну опскрбу свјежим зраком и тијеком удисања и издисања.

Птице производе звук успомоћ сиринге, мишићног органа који се састоји од коморе с неколико мембрана налик бубњићима који се налази на нижем крају душника, гдје се рачва. Птичје срце има двије клијетке и двије претклијетке, из њега у десном луку излази аорта која из срца станицама допрема оксигенизирану крв (код сисаваца је у питању лијеви лук). Вена постцава заприма крв из удова преко бубрежног пријеносног сустава. Црвене крвне станице, за разлику од оних у сисаваца, у себи имају станичну језгру.

Пробавни сустав птица је јединствен, с органима као што је воља за спремање прогутане хране и мишићним желуцем који због недостатка зуба често садржи прогутане каменчиће, који служе за мљевење хране. Већином је високо прилагођен брзом пробављању и олакшаном лету. Неке птице селице имају и способност смањивања дијелова цријева прије селидбе.

Живчани сустав је велик с обзиром на величину птице. Најразвијенији дио мозга је онај који контролира радње везане уз лет, док мали мозак координира покрете, а велики мозак понашање, навигацију, парење и изградњу гнијезда. Очи птица развијене су за полијетање, уочавање, лов и прехрану. Птице с очима на бочним странама главе имају широк видокруг, док птице с оба ока напријед као нпр. сове посједују стереоскопски вид па могу процијенити удаљеност. Већина птица има слаб осјет мириса, уз важне изнимке као што су кивији, стрвинари и бубњавке. Вид птица је обично изнимно високо развијен. Водене птице имају посебне флексибилне леће које им омогућавају прилагодбу визуалним приликама у води и зраку. Неке врсте имају и двоструку фовеу (точка најоштријег вида). Птичја мрежница има циркулацију у облику лепезе која се зове пецтен. Птичје ухо нема вањску ушну шкољку, али је покривено перјем. У унутрашњем уху налази се пуж, али он није спиралног облика као у сисаваца.

Неке птице користе кемијске твари као обрану од предатора. Тако одређене врсте из реда бубњавки на агресоре избацују неугодно желучано уље, а неке врсте из рода Питохуи са Нове Гвинеје преко коже и перја излучују снажан неуротоксин.

Најуочљивија карактеристика која птице истиче међу осталим живим бићима је покривеност перјем. Перје је епидермални израст причвршћен за кожу који има неколико функција: помаже у одржавању тјелесне топлине штитећи птицу од хладног времена и воде, неопходно је за летење, а такођер служи за давање сигнала, камуфлажу и показивање. Постоји неколико типова перја од којих сваки има посебну задаћу. Перје захтијева одржавање и птице га својим кљуновима свакодневно чисте и уређују, уклањајући страна тјелешца и наносећи слој воштане излучевине из специјализиране жлијезде који помаже у одржању савитљивости, а такођер има и улогу заштите против микроба, чиме се заустављају бактерије које узрокују распадање перја. Тај процес може бити потпомогнут и трљањем перја тијелима инсеката који луче мрављу киселину, што је врло чест начин којим птице уклањају паразите из перја. Перје се редовито митари.

Лет је значајка већине птица и по њему се, осим од нетопира и изумрлих диносаура, разликују од свих осталих краљежњака. Као главни начин кретања, лет птицама користи за парење, прехрану, те избјегавање и бијег од грабежљиваца. Птице имају разне прилагодбе за летење, укључујући лаган костур, два велика мишића за лет, прсни мишић (пецторалис, који чини око 15% укупне тјелесне масе) заједно са сусједним мишићем суперцорацоидеус, те модифицирани удови (крила с аеропрофилом). Облик крила и величина птице првенствено одређују тип летења за који је птичја врста способна. Многе птице комбинирају махање крилима и једрење која захтијева мањи утрошак енергије. Око 40 постојећих врста птица нема способност летења, као и многе изумрле птице. Недостатак способности лета обично настаје на изолираним отоцима. Разлог томе је предност нелетења, јер је тако смањена опасност да птицу у лету вјетрови однесу на отворено море. Пингвини, иако не лете, користе слично мишићје и покрете како би "летјели" кроз воду, као и врсте породица њорки (Алцидае), водени косови (Цинцлидае), и зовоји (Процеллариидае).

Већина птица активно је дању, а одмара се ноћу, но неке као што су врсте сова и легњева (Цапримулгидае) су ноћне птице, или пак најактивније у вријеме сумрака. Врсте подреда правих птица мочварица (Цхарадрии) хране се када је повољна плима, било ноћу или дању.

Птице се хране разноликим стварима, од биљног нектара, воћа, биљака, сјемења, стрвине, и разних врста малих животиња, укључујући и друге птице итд. Будући да немају зуба, њихов пробавни сустав је посебно прилагођен за обраду неуситњене хране коју обично гутају у комаду.

Разне стратегије хранидбе користе све птице. Сакупљање инсеката, бескраљежњака, воћа и сјемења заједничка је свим птичјим врстама. Нагло слијетање са грана дрвећа и хватање кукаца начин је прехране многим пјевицама. Биљним нектаром хране се колибрији (породица Троцхилидае), лорији (подпородица Лориинае), медосаси (породица Нецтариниидае), медоједи (породица Мелипхагидае) и неке друге пјевице имају прилагођене дугачке четкасте језике, и у многим случајевима кљунове који пристају у суприлагођено цвијеће.

Лов зрачним понирањем карактеристичан је за соколе и јастребе, а сличну стратегију у води имају плијенори, патке потпородице Аyтхyинае, те пингвини. Роњењем лове блуне, водомари и чигре. Три врсте из рода Пацхyптила, пламенци и неке патке кљуновима филтрирају воду и блато, тако налазећи храну. Гуске и патке пливалице првенствено се хране испашом. Неке врсте су и клептопаразити, те краду храну од осталих животиња, као нпр. фрегате, галебови, и поморници. Клептопаразитизам не игра битну улогу у исхрани иједне птичје врсте, него је додатак лову. Истраживање о прехрани врсте Фрегата минор која краде од врсте блуна Сула дацтyлатра показало је да на тај начин могу највише прибавити 40% хране која им је потребна, те да у просјеку успијевају прибавити само 5%. На крају, неке птице хране се стрвином, као нпр. галебови и стрвинари, а неке су спретне у много начина прибављања хране и називају се птице генералисти, док су друге специјалисти, бавећи се углавном само једним начином прехране.

Многе птичје врсте мигрирају како би искористиле глобалне промјене времена у разним годишњим добима, ради најбоље могуће опскрбе храном и живота у станишту најприкладнијем за размножавање. Ове селидбе разликују се између различитих скупина. Многе копнене птице, шљуке и патке једном годишње полазе на дуга путовања, на што их обично покрећу промјене у дуљини дана као и временске прилике. Карактеристично је за врсте које топлије годишње доба проводе у подручјима умјерене или поларне климе, као и хладније доба изван сезоне парења у тропским подручјима. Прије селидбе, птице видно повећавају резерве масти у тијелу, те смањују величину неких својих органа. Селидба је енергетски изнимно захтјевна, поготово јер птице морају пријећи пустиње и оцеане без одмора, воде и хране.

Копнене птице обично имају досег од око 2500 км, а шљуке до 4000 км, иако су црне муљаче способне прелетјети и до 10,200 км. Морске птице такођер иду на дуге селидбе, најдуже од којих су оне зовоја врсте Пуффинус грисеус, који се гнијезде на Новом Зеланду и Чилеу, а љето на сјеверној полутци проводе хранећи се на сјеверном Пацифику код Јапана, Аљаске и Калифорније, што њихов обилазак чини 64,000 км дугим. Друге морске птице разилазе се након парења и путују на удаљена мјеста, али без чврсто одређене релације. Албатроси који се гнијезде на Јужном оцеану често иду на обилазак поларног подручја тијеком сезоне парења.

Птице такођер показују и друге типове селидбе. Неке врсте полазе на краћа путовања само колико је потребно за избјегавање лошег времена или ради хране. То укључује ируптивне врсте (птице које су неких година уобичајене, а других сасвим одсутне). Овај тип миграције најчешће се веже уз доступност хране на одређеном подручју. Поларне сове и кугара (Бомбyцилла гаррулус) подузимају такве миграције. Висинска селидба је такођер облик краће миграције. Дјеломична миграција може бити и најважнији начин селидбеног понашања у птица. Тако је у Аустралији откривено како дјеломично сели 44% птица непјевица и 32% пјевица. При висинској селидби птице прелазе са виших надморских висина на ниже, или обратно, када временски увјети престану бити оптимални. Најчешће ју покрећу температурне промјене и након смањења доступне количине хране на станишту. Неке врсте могу бити номадске, без сталног територија, и кретати се овисно о временским приликама и доступности хране. Врсте породице папига су великом већином нити селице, нити станарице, него су или дисперзивне, ируптивне, номадске или пак селе кратко и нерегуларно.

Способност птица да се врате на точна мјеста након прелажења огромних удаљености познато је већ неко вријеме. У покусу проведеном 1950-их, мали зовој (Пуффинус пуффинус) пуштен из Бостона у Массацхуссетсу (САД) вратио се у своју колонију у Скомеру у Wалесу унутар 13 дана, прелазећи притом удаљеност од 5150 км. Птице за навигацију користе разноврсне методе. Врсте које селе дању за оријентацију користе сунце, а ноћу звијезде. Птице које користе сунце тијеком дана прилагођују његово помицање на хоризонту успомоћ свог биолошког сата. Оријентација звјезданим компасом овиси о положају неколико звијежђа које окружује Сјеверњачу. Неким врстама такођер помаже способност осјећања Земљиног геомагнетског поља кроз посебно прилагођене осјетљиве фоторецепторе.

Птице комуницирају првенствено визуалним и звучним сигналима. Они могу бити својствени једној врсти, али и функционирати између различитих врста. Визуална комуникација има много функција и манифестира се перјем и понашањем. Перјем птице оцј��њују и намећу друштвену доминацију, показују сполну зрелост, као и пријетећи изглед који опонаша грабежљивца. Њиме неке врсте успјешно тјерају предаторе као што су јастребови и заштићују подмладак.

Разлике у перју такођер омогућују идентификацију јединки, поготово између различитих врста. Визуална комуникација укључује и ритуализирано понашање ради показивања агресије или потчињености, као и стварања односа између будућих родитеља. Ово понашање развија се из чишћења и уређивања перја, кљуцања и слично. Најсложенији начин показивања птице чине за вријеме снубљења, као нпр. плесови албатроса, гдје успјешно стварање доживотне везе захтијева извођење јединственог плеса, као и код рајских птица гдје успјех мужјака у парењу овиси о квалитети приказа и перја. Мужјаци показују физичку издржљивост својом грађом; женке врста из породице врабаца бирају партнере који имају бољу способност изграђивања гнијезда, док сјеничарке привлаче партнере изградњом сјеница које ките свјетлуцавим предметима.

Уз визуалну комуникацију, птице су познате по слушним способностима. Зов, а у неких врста и пјевање, главни су начин на који птице комуницирају звуком; иако неке користе и механичке звукове као што су пухање зрака кроз перје (као што чине птице рода Цоеноцорyпха с Новог Зеланда), територијално бубњање дјетлића. Птичји зов и пјесме могу бити врло комплексни; звукове производи сиринга чије обје стране раде неовисно, што може произвести двије пјесме одједном.

Птичји зов има разне намјене од којих неколико њих може бити повезано у једну пјесму. Птице пјевају како би се показале кад траже партнера, било ради привлачења или идентификације потенцијалних партнера, те у комбинацији с визуалном комуникацијом за стварање партнерске везе. Користе се за присвајање и одржавање територија. Позиви су такођер корисни за идентификацију одређених јединки, што помаже родитељима да нађу своје потомство у натрпаним колонијама, као и у поновном налажењу партнера на почетку сезоне парења. Позивима се птице међусобно упозоравају на опасност од грабежљиваца - овакви позиви могу садржавати и детаљне и специфичне информације о природи опасности.

==== Unesi neformatirani tekst ovdje ==== === Друштвени састави ===

Огромна већина (95%) птичјих врста су моногамне; иако полигинија (2%) и полиандрија (мање од 1%), полигинандрија (гдје се мужјаци паре с неколико женки, и женке с неколико мужјака) и промискуитетни сустави такођер појављују. Неке врсте могу припадати једном од ових сустава само овисно о околностима. Моногамне врсте стварају партнерске везе за сезоне парења; у неким случајевима та веза може потрајати годинама или чак доживотно.

Предност моногамије у птица је брига двају родитеља над потомством. У већини животињских скупина, мушка родитељска скрб је ријетка, али у птица је сасвим уобичајена, и чињеница је да је пуно обимнија него у других разреда. Код птица, скрб мужјака може бити важна или неопходна физичку кондицију женке; код неких врста женке не могу успјешно подићи легло без помоћи мужјака. Полигамни сустави размножавања настају када су женке способне извести легла без помоћи мужјака. Каткад постоји расподјела послова у моногамних врста, гдје су улоге лежања на јајима, и обрана гнијезда и територија могу бити заједничке или их се само прихваћа један спол.

Док је друштвена моногамија уобичајена у птица, невјерност у облику изванпарних односа је такођер учестала. Они могу имати облик присиљеног односа (или силовања), код патака и осталих паткарица или што је пуно чешће, између доминантних мужјака и женки с мање доминантним партнерима. Претпоставља се да женке имају корист примањем бољих гена као и осигурање у случају неплодности партнера. Мужјаци врста које се паре изван партнерског односа у пару бавит ће се чувањем партнера како би потврдили властито родитељство потомства које ће подизати.

Парење обично укључује неки облик удварања, које најчешће обавља мужјак. Већина је прилично једноставна и обично укључује пјевање. Неки прикази могу бити врло разрађени и користити методе као што су ударање крилима, плес, зрачни летови као и друштвено надметање у својеврсним аренама гдје се јединке по доминантности, за партнере надмећу с осталима. Женке се најчешће баве одабиром партнера, иако код полиандричних шљука мужјаци бирају јарко обојене женке. Снубљење уређивањем перја, кљуцањем и храњењем обично се изводе између партнера најчешће након што су установили свој однос и парили се.

Многе птице за сезоне парења активно бране териториј од осталих јединки исте врсте. Већи територији бране се како би се очували извори хране за птиће. Врсте које нису у стању бранити териториј на којему се хране, као нпр. морске птице и чиопе, умјесто тога паре се у колонијама; претпоставља се да то чине ради обране од грабежљиваца. Птице које се паре и потомство дижу у колонијама обранит ће своје гњездиште, а надметање за мјесто постављања гнијезда унутар и изван врсте може бити врло жестоко. Све птице лијежу амниотска јаја с тврдим љускама начињеним највише од калциј карбоната. Боју јаја одређује неколико чимбеника: јаја врста које се гнијезде у рупама или их покривају земљом најчешће су блиједа или бијела, док су јаја врста које их остављају на отвореном, као врсте из реда Цхарадрииформес, бојом прилагођена околишу ради камуфлаже. Но та правила не вриједе за све птице: јаја легњева леже на тлу, а камуфлажу им пружа причје перје. Врсте које су честе жртве паразитизма у леглу имају јаја другачијих боја како би имале већи изглед у уочавању кукавичјег јаја, док јаја женке кукавица требају бојом бити сличне јајима домаћина којему га подмећу.

Јаја се обично лијежу у гнијездо које може бити врло сложено изграђена, као нпр. она која праве плетиље и птице рода Псароцолиус, или врло примитивне као гнијезда албатроса која нису ништа друго него огреботина на тлу. Неке врсте не праве гнијезда. Нпр. врста Уриа аалге полажу јаја на голом камену, а царски пингвин јаје држи између тијела и ногу. То је поготово често код врста чији птићи су потркушци. Но већина птичјих врста гради сложена гнијезда које могу бити у облику шалица, купола, тањура, брежуљака или насипа. Већина гнијезда саграђена су у скровитим мјестима и скривена ради смањења опасности од грабежљиваца. Отворена гнијезда обично граде веће птице које су их способне бранити или птице које се гнијезде у колонијама. Гнијезда су већином грађена од биљних твари. Неке врсте бирају специфичну грађу као што је столисник јер он садржи кемијске твари које смањују учесталост паразита као што су гриње, што поспјешује преживљавање птића. Гнијезда су обично обрубљена перјем ради бољег одржавања топлине.

Инкубација, тј. лежање на јајима, којом се регулира температура оптимална за развој птића обично почиње чим се излеже посљедње јаје. Дужности лежања на јајима партнери у моногамних врста често дијеле. У полигамних врста о томе се брине један родитељ. То може бити врло захтјеван процес. Нпр. одрасли албатрос тијеком инкибације јаја изгуби око 83 г тјелесне масе дневно. Код врста породице кокошина (Мегаподиидае), јаја топлину примају од сунца, трунућег биља или вулканских извора. Раздобље инкубације траје од око 10 дана (у врста као што су дјетлићи, кукавице и врапчарке) до преко 80 дана (албатроси и кивији).

Птићи након рођења могу бити беспомоћни или већ неовисни, или у било којој фази између те двије крајности. Птићи који се лијежу неразвијени зову се чучавци и најчешће се лијежу малени, голи и слијепи. Птићи који су по рођењу покретни и с већ израслим перјем називају се потркушцима. Чучавцима је потребно одржавање тјелесне температуре и о њима се родитељи требају бринути дуже него о потркушцима.

Дуљина и нарав родитељске скрби разликује се између различитих редова и врста. У једној крајности, родитељска скрб престаје одмах по излијегању из јаја (као код кокошина), и птићи су одмах способни бринути се о себи. У другој крајности, многе морске птице продуљено брину о младима. Код врсте Фрегата минор птићима је потребно до 6 мјесеци док не науче летјети, а родитељи их хране и до 14 мјесеци након тога. У неких врста, скрб о потомству дијели се између оба партнера, док то у других ради само један спол. Код неких врста, друге јединке исте врсте ће помагати пару с потомством у њиховој скрби. Ови помагачи су обично блиски сродници као нпр. птићи истог пара из претходних сезона парења. Заједничка скрб према младунцима је поготово уобичајена код врана, али је замијећена и код других врста као што су црвенкаска луња, Ацантхиситта цхлорис, те Гyмнорхина тибицен.

Точка у којој птићи опернате изнимно се разликује код врста. Птићи врсте Сyнтхлиборампхус антиqуус напуштају гнијездо ноћ након излијегања, пратећи зов родитеља према мору гдје се одгајају даље од копнених грабежљиваца. Друге врсте, поготово патке, удаљују своје птиће даље од гнијезда у врло раном добу. У већини врста птићи напуштају гнијездо убрзо након што науче летјети, или мало раније. Након тога, скрб о њима се разликује. Птићи албатроса гнијездо напуштају сами и не примају никакву даљњу скрб, док друге врсте свој подмладак додатно прехрањују и након дозријевања. Птићи такођер могу пратити своје родитеље за вријеме прве селидбе.

Иако и неки кукци и рибе паразитирају легла, највећи број таквих паразита су птице. То су птице које полажу јаја у гнијездима других птица. Та јаја врсте домаћини често прихваћају и о њима се брину, често и на рачун властитог легла. Постоје двије врсте паразита легла: присиљени паразити који нису способни подизати властито потомство морају полагати јаја у гнијездима других врста и неприсиљени паразити, који су способни подизати властито потомство, али јаја полажу у гнијездима других јединки исте врсте како би повећали резултат размножавања. Најпознатији присиљени паразит легла је кукавица, иако од стотињак врста кукавица, само су четири присиљени паразити легла. Неки паразити су прилагођени тако да се њихова јаја излијежу прије јаја својих домаћина које птић-паразит изгурне из гнијезда, чиме се осигурава да њима припадне сва храна донешена у гнијездо.

Птице су врло видљиве и уобичајене животиње и људи с њима имају дуг однос. У неким случајевима, тај однос је мутуалистичан (узајамно користан), као у примјеру сурадничког односа између птицеа породице медовођа (Индицаторидае) које људима урођеничких племена помажу у налажењу меда, или коменсалистичан (једна страна има корист, а друга нити корист, нити штету), као у случају бројних врста које имају неизравну корист од људских дјелатности. На примјер, обични голуб или голуб пећинар врло је раширен у урбаним подручјима широм свијета. Но људски утјецај може бити и шкодљив до те мјере да одређеним птичјим врстама пријети изумирање због људских активности.

Птице такођер имају много важних утјецаја на људе. Често су оне пријеносници болести као што су пситакоза, салмонелоза, кампилобактериоза, микобактериоза (птичја туберкулоза), птичја грипа, гвардијаза, и криптоспоридиоза. У пољопривреди и индустрији такођер могу бити битан штетник, као и изнимно важан извор хране и зараде.

Птице су људима важан извор хране. Врста која се најчешће узгаја у производњи меса је домаћа кокош, те њена јаја, иако су гуске, фазани, пурице и патке врло често узгајају у исту сврху. Такве птице које се узгајају као храна зову се скупним именом перад. Лов је такођер важна метода прибављања хране, што је у прошлости довело и до изумирања неколико птичјих врста. Но сувремени лов даје потребну позорност у излову животињских врста ради спрјечавања опасног смањивања њихове бројности.

Осим меса и јаја, људи птице искориштавају за остале предмете као што су перје за постељину и украшавање, фосфор и душик који се користе у изради умјетних гнојива и барута производи се и од гуана - твари којом птице у Јужној Америци граде гнијезда. Шарене, поготово тропске птице (папиге, мине) узгајају се у заточеништву и држе као кућни љубимци, иако је ова пракса довела до кријумчарења неких угрожених врста. Међународни споразум ЦИТЕС, прихваћен 1963. битно је смањио кријумчарење птица које штити.

I друге птице људи већ дуго користе за испуњавање неких задатака. Соколи се још користе у лову, док корморане користе рибари. Пилићи и голубови омиљени су у покусима и често се користе у истраживањима у биологији и компаративној психологији. Птице су међу најпроучаванијим скупинама свих животињских група. Знаност која се бави проучавањем птица зове се орнитологија. Стотине академских часописа и тисуће знанственика посвећено је истраживању птица, док се аматерски проматрачи птица броје у милијунима.

Многи кућевласници у својим домовима подижу птичје кућице или хранилишта како би у своја дворишта привукли птице различитих врста. То је постало вишемилијунска индустрија, нпр. процјењује се да 75% кућанстава у Великој Британији тијеком зиме птицама пружа храну.

Птице су честа појава у религијама, веровањима и популарној култури у којој испуњавају неколико улога. У веровањима служе као гласници, свештеници или вође под одређеним божанствима, као нпр. у култу Ускршњих отока гдје Тангата ману (људи-птице) имају улогу поглавица,^[16] помагачи, као у случају два гаврана Хугина и Мунина који шапућу вијести у уши нордијског бога Одина.^[17]

Птице такођер служе и као религијски симболи, голубица као Јонин симбол у Библији са свим својим приписаним значењима: плахост, пасивност, жаловање и љепота.^[18] Птице са��е могу да буду деифициране, као нпр. паун којег су индијски Дравиди сматрали самом Мајком Земљом.^[19] Птице се понекад перципишу и као чудовишта, као што је дивовска птица из перзијских легенди, рок, као и легенде о Поуāкаију, дивовској птици грабљивици која је способна отети људе, а утемељена је на изумрлој врсти, Хаастовом орлу.^[20] У неким дијеловима свијета на птице се гледа са сумњичавошћу и неповерењем. Тако се у дијеловима Африке за сове сматра да доносе несрећу, вештице и смрт.^[21]

Птице су заступљене у култури и умјетности од претхисторијских времена. Заједно с осталим животињама приказане су у раним спиљским сликама.^[22] Касније су птице искориштаване за религијску умјетност и симболе. Међу највеличанственијима је данас изгубљено пауново пријестоље могула и перзијских царева Индије. С порастом интереса знаности, многе слике птица наручиване су за књиге о зоологији, а међу најпознатијим умјетницима у том подручју био је Јохн Јамес Аудубон, чије су слике северноамеричких птица имале велик комерцијалан успех у Еуропи, и по којему је касније названо америчко Национално Аудубоново друштво.^[23]

Птице су такођер важне у поезији: Хомер је у Одисеју укључио славује, а пјесници од тада често спомињу ту врсту.^[24] Однос између албатроса и морнара средишња је тема Пјесме старога морнара Самуела Таyлора Цолеридгеа, која је имала толик утјецај да је произвела метафору тешког бремена.^[25]

Перцепција појединих птица разликује се од културе до културе. У неким дијеловима Африке, сматра се да сове доносе несрећу, у великом дијелу Еуропе сматрају се мудрим птицама; у древном Египту птичју врсту пупавца (Упупа епопс) сматрало се светом птицом, у Перзији симболом крепости, у већини Еуропе лоповима, а у Скандинавији весницима рата.

Људи имају снажан утјецај на живот многих птичјих врста. Људске активности у неким су случајевима неким врстама омогућили нагло проширење подручја њихових природних станишта, у другима су се она смањила, а нега су довела и до изумирања врста. Преко стотину врста птица изумрло је у хисторији, а најдраматичније изумирање догодило се на Тихом оцеану за вријеме људске колонизације, када је нестало између 750 и 1800 врста.^[26] Према Институту Wорлдwатцх, многе птичје популације тренутно се смањују у цијелом свијету, с око 1200 врста којима прети изумирање у идућих сто година.^[27] Најспомињанији узрок изумирања је нестајање станишта.^[28] Друге претње су претјеран излов, несретни случајеви удара у летјелице, запињање за дуге рибарске сајле, загађење станишта, надметање и опасност од грабежљиваца који су умјетно уведени са удаљених подручја,^[29] нафтне мрље, пестициди и промјена климе. Владе држава заједно с бројним удругама за заштиту раде на заштити птица, било кроз законе којима их се штити, чувањем самих станишта или њихова реконструнисање, као и мјеста за држање птица у заточеништву док нису спремне за пуштање у дивљину. Такођер је могуће процијенити птичје станиште обиљежавањем и електроничким праћењем.

• Интернационални живот птица Подаци о птичјем свијету (en)
• Птичја биогреографија (en)
• Птице и природа Архивирано 2010-08-10 на Wаyбацк Мацхине-у (en)
• Орнитологија (en)
• Популација птица Институт популуације птица у Калифорнији (en)
• Интелигенција птица Неw Авиан Браин ТерминологyАрхивирано 2013-07-31 на Wаyбацк Мацхине-у Величина мозгова птица (en)
• Птице (Авес): Биологија Архивирано 2011-07-17 на Wаyбацк Мацхине-у (de)