Скулптура

Скулптура или пластика, одн. вајарство или кипарство, грана ликовне умјетности, ликовно изражавање тродимензионалним облицима и тијелима. Већина скулптура има чисто естетски циљ. Када тродимензионални објекат има осим умјетничког и функционални аспект, можемо га назвати скулптуром само уколико је умјетнички аспект предоминантан. Када су функционални и умјетнички аспекти балансирани, називамо га функционалном скулптуром.

Неки теоретичари умјетности, нпр. Марцел Бачић, строго разликују термине скулптура и пластика. Код скулптуре практично се ради о одузимању материјала од површине умјетничког дјела, нпр. камена код клесања, а код пластике се ради о моделирању материјала, нпр. глине. Ово значење термина већ имплицира њихова етимологија .

За разлику од слике која има само двије димензије (висину и ширину), кип има и трећу – дубину; кипарско дјело се може осјетити, одмјерити, па и "прочитати" додиром руке, тј. тактилно – опипати. Стога кипарско дјело проматрамо друкчије него слику. Да би смо га сагледали у цјелини, ваља га видјети са свих страна. За разлику од слике која има само једну композицију, кипарско дјело садржи толико композиција, колико има кутова гледања (сваким помаком мотришта гледања мијења се однос дијелова скулптуре према цјелини).

Кипар је умјетник који се бави кипарством. Његов задатак је да обликује (моделира) материјал с којиме ради, као што су глина, камен и сл. Кипарство је умјетност тродимензионалности, стога се назива и просторно-пластичко обликовање.

Какве ће облике кипар стварати овиси о материјалу који може бити савитљив и растезљив – као што су глина, пластелин, восак, који допуштају да се облику додаје и одузима, док примјерице дрво, камен или бјелокост, због крутости грађе, омогућују само одузимање.

Јавни кипови, сакрални и профани, подизани су свецима и људима, побједама и поразима, знанственицима и војсковођама, умјетницима и државницима, обичним људима, у спомен на различита збива��а и појаве. (Нпр. Пожега и Осијек – "кужни пилови", Загреб – "брончани Шеноа", "Матош на клупи" …). Уз то, кипарство се служи небројеним материјалима, али су сва класична кипарска дјела обликована у дрву, камену, мрамору или бронци. Сваком материјалу одговара нека кипарска техника.

Два су основна начина како настају кипарски облици: моделирањем и клесањем (тесањем). Моделирање је нпр. када кипар безобличну масу глине моделира (обликује) руком, притискивањем или развлачењем, додавањем или одузимањем. Када се глина осуши или испече, скулптура се стврдне и добива коначни облик који се може умножити (нпр. у бронци) ако по њему направимо калуп. Моделирати кипар може и у низу других твари: папиру, картону, металном лиму, синтетичким материјалима, стаклу (лијевањем), челику и др.

Клесање или тесање подразумијева да се из већег волумена грађе – дрва, камена, мрамора, гипса – одламањем, одсијецањем, или клесањем обликује мања жељена форма.

Аристотел: "… као да је облик био заробљен, утопљен у масу, а кипар га је ослободио одстрањујући сувишну, вањску облогу …"

Кипарска или скулптурална дјела дијеле се на:

• пуну пластику
• рељеф - високи, ниски, удубљени

Кип је цјеловит волумен, обрађен са свих страна који се проматра из свих 360 ступњева; а рељеф је волумен који је обрађен само с предње стране, па га се проматра само из једног мотришта, као слику.

Рељеф може бити плитак, дубок (тј. низак или висок) и удубљен (улекнути). Он је на пола пута између сликарства и кипарства. Неки кажу да су то кипови притиснути на плоху, док други говоре како су то заправо слике које излазе у простор.

Почетке кипарства налазимо у палеолитику, али велик напредак од обичног моделирања до клесања догодио се у 3. тисућљећу прије Криста у Мезопотамији и Египту.

Прву слободностојећу фигуру људског тијела створили су стари Грци који су установили и правила и технике кипарства антике. Најбоља римска остварења су портрети. У средњем вијеку се ради претежито декоративне рељефе на црквама. Ренесанса ослобађа кип архитектонског оквира и често приказује акт у пуној пластичности. Барок уноси у кипарство узбуђење, немир и патетичност. У раздобљу рококоа долази до развоја мале пластике у порцулану. Класицизам се враћа на античке узоре, а импресионизам настоји фиксирати тренутачне визуалне импресије узбуђења и страсти. Експресионизам употребљава стилизацију облика као израз душевних стања. Апстрактна скулптура се одриче конкретних облика и предметним асоцијацијама.

У другој половици 20. стољећа кипарство посеже за фигуралним темама, често се напуштају класични кипарски материјали и употребљавају се синтетске масе, плексиглас, жељезо и др.

Основни ликовни елементи у кипарству су волумен (облик) и простор, обзиром да кипар при обликовању скулптуре аутоматски обликује и простор. Други ликовни елементи које кипар може користити и различито комбинирати су црта, плоха (ликовна умјетност), боја и површина.

Обликовањем волумена кипарство се служи свим изражајним средствима ликовних умјетности: композицијом, свјетлошћу-сјеном, обликовањем и бојом.

Основно изражајно средство кипарства је волумен. Све се може изразити волуменом. Нпр. кроз један те исти мотив, људског тијела, умјетник може исказати потпуно раз��ичите ствари. Примјери таквих кипова су: брончани кип Коуроса (Атена) и мраморни кип божице побједе Нике с отока Самотраке (Лоувре).

• Курос – усправан, непомичан, симетричан, испружена нога – једина покренутост лика.
• Ника – тијело нагнуто напријед, све је у покрету, лијева нога забачена унатраг, косо положено тијело, крила се простиру унатраг, хаљина се припија уз тијело и вијори са страна.

Оба кипа су антички грчки кипови, али први припада архајском раздобљу грчке културе – вријеме смирена и суздржаног почетка развоја грчке културе, а други одражава хеленистичко раздобље – врхунац грчке културе, њезин покрет и снагу, а истодобно немир и напетост друштва којему су дани одбројани. Дакле, ова два кипа показују разноликост и изражајну снагу која се крије у кипарству, умјетности обликовања волумена, те нас уводе у говор облика у којему се свака мисао или осјећај могу изрећи обликовањем твари.

У начину обликовања волумена могућ је велик распон: од понављања природних облика, преко њихове стилизације до сасвим нових, апстрактних облика. Погледајмо само процес стилизације људске главе од претхисторијске фигурице, преко римског портрета, и Бранцусијеве "Уснуле музе" до апстрактне форме. Начин обликовања мијења се и развија временом: од натурализма (римски портрет), до идеализације (готичка Богородица), затворености ренесансне скулптуре или узнемиреност барокне скулптуре, до растворених и покренутих облика модерне скулптуре (Задкине, "Разорени град") или потпуно истањених скулптура које се гибају у простору (А.Цалдер, Мобил).

Волумен може бити јединствен и затворен, остављајући простор потпуно изван скулптуре, али опет може бити рашчлањен тако да продире у простор и ствара динамичну композицију волумена и простора. Некада је волумен пак прожет простором, те тада простор постаје саставним дијелом композиције, он се увлачи у саму језгру волумена; волумен и простор су изједначени – оба и творе и обавијају скулптуру. У кипарству, нарочито у модерној умјетности, такве односе волумена и простора називамо позитивном и негативном формом. Позитивна форма је онај простор који скулптура заузима од цјелине простора, а негативна форма је околни простор, зрак који се увлачи у скулптуру (скулптура у простор, простор у скулптуру).

Скулптуре можемо проматрати и као обликовање плоха волумена. Тако скулптура може бити јединствена и статична ако јој плохе лагано прелазе једна у другу, стварајући једва замјетне сјене, а опет може бити јако динамична ако се плохе ломе и допуштају улазак више простора између њих и самим тиме стварајући тамније сјене.

Сама површина скулптуре може стварати игру свјетлости и сјена. Тако она може бити: савршено углачана, храпава или веома неравна. Углачана површина је обликована глатким, облим плохама које стварају благе и мекане пријелазе из свјетла у сјену, те се тако симулира мекоћа органичке, живе твари. На храпавој површини се свјетлост оштро кида стварајући јак контраст свјетла и сјене, наглашавајући грубост и беживотност материјала.

Линије на скулптурама препознајемо као мјесто спајања простора и волумена. Оне могу бити чисте и једноставне, или пак изломљене и испрекидане. На неким скулптурама, линије су толико осамостаљене да је искључиво линијама изведена обрада површине, оне постају цртежи у волумену. Но прави цртежи у волумену су скулптуре линијски истањене масе, тако да се заправо састоји једино од просторних линија које уоквирују простор (као црте које уоквирују плохе у класичном цртежу).

Боја скулптуре најчешће је природна боја самог материјала, нпр. Бјелина мрамора, смеђе-зелени тонови бронце и др. Осим тога, боја може бити и нанесена након обликовања волумена, било да нагласи поједине дијелове скулптуре (да их рашчлани) или да их уједини јединственом бојом.

Кипарство је прије, све до средине 19. стољећа, било више везано за архитектуру него што је постојало као слободна скулптура. Кипарство је служило да поближе одреди намјену и значење грађевине. (Нпр. књижница ће имати изнад врата сову која на глави носи глобус – симбол и заштитница мудрости, а на судници ће бити божица правде с вагом и завезаним очима). Тако су на античким храмовима кипови на забатима приказивали оне богове и божице којима су били посвећени, као што на порталима кршћанских цркви приказују свеце и светице.

Градитељство и кипарство својим заједничким обликовањем изражавају заједнички дух раздобља у којем су настале. Тако се у Мезопотамији, гдје се градило опеком, прочеља украшавала рељефном оцакљеном и обојеном опеком. У Египту је свака површина грађевине била прекривена плитким рељефом, а монументалност грађевина осигуравали су и дивовски кипови фараона постављени испред храмова. Кипарска дјела су допуњавала и довршавала композицију архитектуре, не као украс, него као њезин равноправан саставни дио. Понекад је кипарска саставница грађевине толико значајна и наглашена да се зграда доима тек као подлога скулптури. Заправо постоје три начина вредновања архитектуре и скулптуре која су се смјењивала тијеком времена:

1. складан и уравнотежен однос архитектуре и скулптуре,
2. доминација архитектуре гдје се скулптура прилагођава композицији и обликом простора којег нуди архитектонски оквир,
3. скулптура која се намеће архитектури и излази изван њених оквира.

1. Складан или хармоничан однос архитектуре и скулптуре је нпр. у забатном трокуту грчког храма. Хармонија се исказује у томе што се не намећу једно другоме, него свака саставница задржава свој смисао и разлог, а ипак се цјелина доима као да једно не може без другог: архитектура савршено уоквирује кипарску композицију, а ова се савршено уклапа у оквир.

2. Подређеност кипарства архитектури налазимо у романици. Овдје је скулптура подређена јер се због архитектонског оквира (нпр. лунете изнад портала катедрале) неприродно мијењају њени омјери и пропорције, настају деформације, изобличења ликова. Тако ће приказ "Посљедње вечере" имати огромног Криста у средини и све мање и мање апостоле око њега, иако се налазе за истим столом. "Законом кадра" се назива то када архитектонски оквир намеће композицију коју скулптура мора пратити. Нпр. истањени ликови који подсјећају на ступове на готичким катедралама.

Ако психолошки објаснимо ове феномене видјет ћемо да скулптура која представља човјека свога времена. Нпр. грчка скулптура је исте величине и складна је јер су људи живјели у својеврсној демокрацији гдје су били сви једнаки, а у средњем вијеку људи су били неравноправни (богати племићи, властела и сиромашни кметови) и постојала је јака хијерархија. У ренесанси (15. и 16. ст.) долази опет до ослобађања појединца од друштвених стега и цијени се појединац (индивидуа), тада долази и до ослобађања скулптуре од архитектонских оквира – тј. све је већа улога слободно стојећих скулптура (јавних споменика, коњаника …).

3. Подређеност архитектуре скулптури се јавља у Бароку (17. и 18. ст.). Скупине наднаравно великих кипова излазе изван обриса архитектуре и свједоче о замаху што га човјек својим напорима постиже у друштву и животу (нпр. Фонтана ди Треви у Риму, П. Брацци, 1762.). Тако постоје и грађевине које су се сродиле с кипарском формом, и не можемо рећи припадају ли скулптури или архитектури. Такви су "тријумфални славолуци" – архитектура која има функцију кипа, или Еиффелов торањ, или Кип слободе који је кип у којег се смјестила архитектура, или Мештровићев Зденац живота који је скулптура фонтана (обрнуто од скулптуре која је обично била украс за фонтану, овдје је фонтана додана скулптури).