Змија

Змије (грч. Опхидиа, лат. Серпенс) су хладнокрвни рептили без ногу сродни гуштерима, с којима дијеле ред Сqуамата и подред унутар разреда рептила. Воде поријекло од предака који су личили на гуштере, но јако им се издужило тијело, а ноге су им редуциране па се крећу вијугајући.

Велике врсте (питони и анаконде) нарасту до 8 м, у изнимним случајевима и до 10 м. Повремено се јављају извјештаји и о рекордним дужинама више од 10 м, али то није никада доказано. Љубав према змијама се зове офиофилија, а страх од змија офиофобија. Под змијама се понекад подразумијевају и безноги гуштери с којима не дијеле директно сродство. Старински израз за змију је гуја. Једини гмаз који им налукије је сљепић, познат као "гуштер без ногу". Змије живе широм свијета и у врло различитим околишима, од брдских подручја до слатких вода и мора. Далеко највећи број врста живи у тропима. У Еуропи у ријетка мјеста гдје не живе змије спада Ирска.

"Број краљежака им је повећан на двјесто (код неких врста максимално 435). Кости чељусти и непца су повезане само тетивама које омогућују велико ширење, тако да и већи плијен могу прогутати у једном комаду. У великом желуцу релативно високо концентрирана солна киселина затим разграђује плијен. Кржљоношке могу гладовати и дуже од године дана."

Неколико пута годишње змије скидају кожу зато што се истрошила од пузања тлом, или зато што им је постала претијесна. Прије "пресвлачења" престану јести, очи им постану мутне, а кожа промијени боју. Старе се коже ријеши трљајући тијело о грање или камен. Према одбаченој кожи често се може одредити врста змије.

Неке су змије своје жлијезде слинавке преобликовале у жлијезде које умјесто слине луче отров. Само око 400 врста змија су отровнице, а од тога је њих 50 потенцијално смртоносна за човјека. Најотровнија копнена змија на свијету је аустралски копнени таипан. Но, он је миран и није агресиван. Супротно томе, смеђа змија (исто једна од најотровнијих змија) је врло агресивна и раздражљива. Но, најотровнија змија уопће је једна врста из породице морских змија (Хyдропхиидае), Белцхерова морска змија, која живи у Тимурском мору испред аустралијских обала. Мјесто с најгушћом популацијом отровница је оток Qуеимада Гранде пред источном обалом Бразила. Не убијају све змије отровом. Неке се омотају око жртве, стисну је и угуше. Потом је прогутају цијелу. Да би им то успјело, морају широм разјапити уста. Мишићи у тијелу гурају животињу до змијина желуца. Змије се хране мањим плијеном, али често угризу и човјека. Разлог је врло јасан - самообрана. Многе врсте покушат ће избјећи опасност, али када то није могуће оне ће прибјећи једином рјешењу - угризу.

Змијски отрови су састављени од различитих протеина и густа су текућина млијечно бијеле до жућкасте боје. Овисно о врсти, отров дјелује на живчани сустав (одузетост, поремећаји осјетила, гушење) или на крвне станице и ткиво (разарање ткива, затајење бубрега, слом крвотока). Но, постоје и врсте отровница чији је отров мјешавина ове двије основне врсте.

Врсте змија које се сматрају нарочито отровним нису узрок већине смртних случајева људи јер углавном живе у неприступачним подручјима, а уз то су и плахе и по могућности избјегавају сусрете с људима.

Змије угризу годишње око 5 милијуна људи, од чега умре око 125.000 људи. 70% змијских угриза догађа се у висини глежња или ниже. У Аустралији постоји огроман број отровних змија, но смртни случајеви много су рјеђи него у Индији, зато што становништво носи обућу.

Младе змије се излегу с достатном количином отрова. Оне не расипају узалуд ову вриједну текућину. Посједују способност да регулирају количину отрова. Код неких врста потребни су и тједни да се опет створи отров.

Змија на Wикимедијиној остави