Благоје Паровић

Рођен је 25. март 1903. године у селу Биограду, код Невесиња. Потиче из сиромашне сељачке породице. За време Првог светског рата, остао је без оба родитеља. Обућарски занат је изучио у Винковцима.

Главни чланак: Комунистичка партија Југославије

Од 1921. године учествује у радничком покрету, а члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) је од 1923. године. Године 1924. и 1925. је био хапшен због револуционарне делатности. Од 1926. до 1928. године радио је у загребачкој партијској организацији заједно са Јосипом Брозом Титом. У Загребу се Благоје упозна��, а потом и оженио са Анком Буторац. После завођења Шестојануарске диктауре, 1929. године, повлачи се у илегалност, а 1930. одлази у Совјетски Савез.

После завршене "Лењинове школе“ у Москви, Коминтерна га је упутила, као свог делегата, у Немачку.

У липњу. 1932. Коминтерна је распустила тадашње водство КПЈ и поставила Јосипа Чижинског, Благоја Паровића и Владимира Ћопића у трочлано Привремено руководство КПЈ.^[1] У наредном периоду је често долазио у Југославију ради оживљавања партијских организација. На Четвртој земаљској конференцији КПЈ 1934. године изабран је у Политбиро Централног комитета.^[2]

Јуна 1935. године учествовао је на Партијском пленуму одржаном у Сплиту, на којем је поднео реферат „О фронту народне слободе“. А исте године био је и делегат КПЈ на Седмом конгресу Коминтерне.

Главни чланак: Априлски пленум ЦК КПЈ (1936)

Априлски пленум ЦК КПЈ је одржан 1936. године. На њему су дошли до изражаја сукоби у врху КПЈ. Тзв. "љевичари" су иступили против Горкића, сматрајући га амбициозним каријеристом који је изгубио сваку везу са земљом.^[3]

У вези с пленумом КПЈ одржаним у Бечу априла 1936. године дошло је до оштрог политичког сукоба између Горкића и групе чланова Централног комитета. Међутим, Коминтерна је веома брзо реаговала. Средином те године Коминтерна је сазвала у Москви посебно саветовање руководећег актива Комунистичке партије Југославије са њеним представницима. [...] Главна мета критике на том савјетовању била је група чланова Централног комитета која се супротстављала Горкићу, међу њима и Паровић, кога је Коминтерна већ раније, из других разлога, одстранила из руководства Комунистичке партије Југославије. Вилхелм Пик је у критици против те групе био веома оштар и веома јасан — и данас ми те речи ’седе’ у ушима — у погледу алтернативе коју је изразио следећим речима: ’Ко делује против Горкића, тај делује против Коминтерне’. Паровића је критика жестоко погодила. Он је, додуше, као личност био склон извесној ускости погледа, али је био веома способан и честит револуционар. Убрзо после тог саветовања отишао је у Шпанију. Кажу да се тамо истакао тако великом храброшћу у борбама да су његови саборци имали утисак као да је тражио смрт.^[3]

– Едвард Кардељ

Главни чланак: Југословени у Шпанском грађанском рату

Будите такви да сваки ваш рођак и познаник, сваки друг и пријатељ, свака организација и народ који овде представљате с поносом може рећи: 'То је мој син, мој друг, члан моје организације, син мога народа.'^[4]

– Благоје Паровић

По избијању шпанског грађанског рата, у совјетском је граду Рјазанску завршио тромјесечни војни течај и почетком 1937. преко Париза кренуо према Пиренејима.^[4] Године 1937. стигао је у Шпанију, као представник Горкићев ЦК КПЈ при ЦК КП Шпаније. У Шпанији је Паровић покренуо и уређивао добровољачки лист „Димитровац", у коме су текстови објављивани на српско-хрватском, чешком, шпањолском и словенском језику.^[4]

Његовом иницијативом формиран је батаљон "Ђуро Ђаковић", састављен од добровољаца из Југославије. У офанзиви републиканаца код Брунета, почетком српња 1937. постављен је за политичког комесара 13. интернационалне бригаде.^[4] Био је веома цењен и поштован од стране својих сабораца:

Два мјесеца послије тога дошао сам влаком у Валенцију. Предавао сам ствари у колодворској гардероби. Ту су била два млада француска добровољца који су се враћали на фронту с допуста. Чим су чули, да сам Хрват из Југославије, извадили су обојица из својих нотеса црно обрубљену репродукцију једне фотографије. Ја препознадох Благоја Паровића. —Нотре цоммиссаире политиqуе де ла Треизиеме Бригаде Интернационале! (Наш политички комесар XIII инт. бригаде) рекао је један од њих с поштовањем, од којега је у мени нешто само још више протрнуло. Благоје Паровић није био ни Јоффре ни Фоцх, али се ваљда није догодило, да би француска радничка младеж носила уза се њихове слике и спомињала њихова имена с таквим пијететом, како се ту сад десило с једним незнатним некад опанчаром из Херцеговине.^[5]

– Аугуст Цесарец

Након хапшења генералног секретара Милана Горкића у време велике стаљинистичке чистке у КПЈ, југословенски комунисти, добровољци у интернационалним бригадама, на Конференцији у Барцелони су се је изјаснили против Титовог преузимања ЦК КПЈ и за то кандидовали Благоја Паровића.^[6] Након тога су сви они оптужени за "троцкизам", што је била најтежа оптужба нелојалности Стаљину, која је неретко повлачила ликвидацију.^[6]

Главни чланак: КПЈ током Велике чистке

Испод фашистичких ровова сам наишао на леш са лицем окренутим земљи. Иза њега леже други лешеви. Стас и одело су ми били познати. Окренуо сам га. Био је то Благоје Паровић. Метак му је прошао кроз груди с лева на десно. Из уста му је текла крв. Изгледа да није умро одмах, да се неко време борио са смрћу: у грчевито стиснутим шакама држао је руковети ишчупане траве.^[7]

– Влајко Беговић

Благоје Паровић је убијен под неразјашњеним околностима у Шпанији, покрај једног села близу Мадрида 6. јула 1937. године.^[4][8]

Према службеној верзији, погинуо је у борби против шпанских фашиста код Виљануеве де ла Кањаде, током битке за Мадрид. Аугуст Цесарец је записао да је Паровић погинуо у својој првој бици, тако што га је непријатељски метак погодио у главу док је водио јуриш.^[5] Сахрањен је на гробљу Интербригадиста у Фуенцарралу крај Мадрида. Према другој верзији, убијен је јер се није слагао са партијском линијом.^[6][9] Постоје сумње да је СССР преко НКВД-а био умешан у ликвидирање Благоја Паровића и других југословенских револуционара у Шпанији.^[9] Неки верују да га је ликвидирао Влајко Беговић, наводно један од НКВД егзекутора.^[6] Као доказ томе наводи се чињеница да је Беговић фотографисао мртвог Паровића непосредно после убиства и та слика је наводно предата Јосипу Брозу као доказ.^[10] Такође се наводи да кут снимања фотографије – с лица, изнад тијела убијеног – показује да је снимка направљена не из пијетета према покојнику већ да би се доказало да је задатак извршен.^[4] Међутим, за такве претпоставке нема озбиљних доказа.^[11]

Паровићево тело је било изложено у бази интербригадиста у Мадриду. Покрај одра је продефиловала маса мадридских радника. Величанствени погреб је организован на мадридском гробљу Фуенкарал.^[12] На сахрани су били многобројни мадридски радници, представници свих интербригада и вод југословенских добровољаца из батаљона "Ђуро Ђаковић", који му је одао војне почасти.^[13]

Након смрти Благоја Паровића, на његово место је постављен Божидар Масларић, као представник ЦК КПЈ.^[12]

Врховни суд СССР је 1958. године утврдио да су оптужбе против Паровића биле монтиране и он је рехабилитован.^[14]

• Изабрани списи (објављени постхумно), Београд, 1976.

• Југословени у Шпанском грађанском рату
• КПЈ током Велике чистке
• Петко Милетић

• Мала енциклопедија Просвета. Београд 1959. године
• Војна енциклопедија (књига шеста). Београд 1973. године