Маракеш

Маракеш
Централни трг увече
Координате: 31°37′Н 8°0′W / 31.617°Н 8.000°W / 31.617; -8.000
Држава	Мароко
Регија	Марракесх-Сафи
Власт
- градоначелник	Мохамед Ларби Белцаид
Површина
- Укупна	209 км²[1]
Висина	468[1]
Становништво (2019.)
- Град	928,850[1]
- Густоћа	4,441 стан. / км²[1]
Временска зона	УТЦ+1 (УТЦ)
Поштански број	40000
Карта
Маракеш цласс=нотпагеимаге| Позиција Маракеша у Мароку

Маракеш (арапски: مراكش‎‎ изговара се Маракш, фр. Marrakech) је град од 928,850 становника^[1] у центру Марока у Регији Марракесх-Сафи, у којој је административни центар.

Маракеш је најстарији у низу од четири краљевска града Марока. Простире се у центру плодне добро наводњаване равнице Хаоуз, јужно од ријеке Тенсифт. Хисторијски центар града - медина, уврштен је 1985. на УНЕСКО-ву листу Светске баштине.^[2]

Маракеш је дао име емирату ком је дуго био пријестолница, основао га је средином 11. вијека Јусуф ибн Ташфин из Династије Алморавида, па је све до 1147., кад је подпао под власт Алмохада, био алморавидска пријестолница. Од 1269. Маракешом владају Мариниди, који су радије боравили у сјевернијој пријестолници Фèсу. Маракеш је просперирао током 16. вијека кад је био пријестолница Династије Сади, то је потрајало све док Династија Алауита није преузела власт у Мароку, они су радије користили Фèс или Мекнес као своју резиденцију и пријестолницу, али су Маракеш наставили користити као велики војни гарнизон.^[2]

Вјерски лидер Аḥмед ал-Ḥибах заузео је Маракеш 1912., из града га је истјерала француска војска којом је командирао пуковник Цхарлес Мангин. За вријеме Француског протектората (1912.-56.), Маракешом је дуги низ година управљала породица Глаоуи, чији је посљедњи паша Тхами Ел Глаоуи, био главни инцијатор свргавања мароканског султана Мухамеда V 1953.^[2]

Медина Маракеша
Свјетска баштина – УНЕСЦО
Мароко
Регистриран:	2008 (9. засједање)
Врста:	културна баштина
Мјерило:	(и)(ии)(ив)(в)
Угроженост:	-
Референца:	УНЕСЦО

Маракеш зову Црвени град због његове питорескне медине окружене великим палминим гајевима, то је због тог јер су њени бедеми и зграде подигнути за владавине Алмохада изграђени од црвене глине. Она је 2008. уврштена на УНЕСЦО-ву Листу свјетске баштине. Срце медине је трг Џемаа ел-Фна необично живахни сук, који је такођер уврштен на УНЕСЦО-ву Листу нематеријалне свјетске баштине. Недалеко од њега налази се Џамија Кутубија из 12. вијека са минаретом високим 77 метра, ког су подигли шпањолски заробљеници.^[2]

Читав дан све до ноћи на тргу се не продаје само воће, поврће и традиционална храна, већ се нуде и разне услуге, од зубарских, тетовирања до традиционалне медицине. Поред тог он је и позорница бројних забављача од кротитеља опасних кобри до музичара, пјевача и плесача традиционалних берберских пјесама.

Иако се још од 1922. Трг Џемаа ел-Фна штити као дио мароканске културне баштине, ипак је данас угрожен наглом урбанизацијом и масовним туризмом.^[3]

Од осталих знаменитости треба истаћи; турбе Саʿдī из 16. вијека, палачу Дар ел-Беïда из 18. вијека (данас болница) и краљевску резиденцију Бахиу из 19. вијека. Добар дио медине је још увијек опасан бедемима из 12. вијека, међу преживјелим вратима у медину нарочито се истичу каменита - Баб Агнаоу. Модерни дио града - Гуелиз, западно од медине, подигнут је и развио се у вријеме Француског протектората.^[2]

Маракеш је славан због својих паркова, од којих се нарочито истиче Менара по маслинама и зидом опасани Агдал који се простире на импресивних 405 хектара. Систем канала за наводњавање подигнут је још у вријеме владавине Династије Алморавида он се користи и данданас за наводњавање градских паркова.^[2]

Туризам је главни носилац економије, Маракеш је одавно позната туристичка дестинација, и центар зимских спортова. Град је још од антике трговачки центар у планинама Високог Атласа и том дијелу Сахаре.

Жељезницом и аутопутевима повезан је са Сафијем и Цасабланцом.

Град има велик интернационални аеродром Маракеш Менара (ИАТА: РАК, ИЦАО: ГММX).^[2]

Маракеш на Wикимедијиној остави

• Марракецх Сите Оффициел де ла Цоммуне (fr)