Пређи на садржај

Петар Мећава

С Википедије, слободне енциклопедије
петар мећава
Петар Мећава
Лични подаци
Датум рођења(1914-06-22)22. јун 1914.
Место рођењаЖиваја, код Костајнице, Аустроугарска
Датум смрти22. октобар 1944.(1944-10-22) (30 год.)
Место смртиТравник, Краљевина Југославија (дејуре)
НДХ (дефакто)
Професијавојно лице
Деловање
Члан КПЈ од1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаВојска Краљевине Југославије
НОВ и ПО Југославије
Чинпотпуковник
У току НОБкомандант 10. крајишке дивизије
Херој
Народни херој од27. јула 1945.

Одликовања
Орден народног хероја Орден партизанске звезде са златним венцем

Петар Мећава (Живаја, код Костајнице, 22. јун 1914Травник, 22. октобар 1944) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 22. јуна 1914. године у селу Живаја, код Костајнице. Потиче из сељачке породице. Основну школу је завршио у родном селу, а потом је завршио Подофицирску школу и постао нарденик. Био је на активној служби у Југословенској војсци, све до њене капитулације 17. априла 1941. године.

После капитулације вратио се у родни крај, где су га усташе ухапсиле као Србина и бившег поднаредника. После бега из усташког затвора, прешао је реку Уну и отишао на Козару, где је ступио у Баљску чету Другог крајишког партизанског одреда. Најпре је био обичан борац, а затим водник и командир чете у Четвртом батаљону. Учествовао је у многим борбама, а посебно се истакао у борби на Мраковици, Јошиковим водама. У бици на Марковици, 5. децембра 1941. године, Петар је предводио два вода Костајничке партизанске чете у јуришу на домобране.

Маја 1942. године, приликом првог ослобођења Приједора, Петар је са својом четом упао у град, где је водио борбу за сваку кућу. У згради гимназије је успео да убије усташког потпуковника Злобеца. у току ове борбе, попео се на звоник цркве и звоњавом најавио ослобођење града. У току фашистичке офанзиве на Козару у лето 1942. године, Петар се са својом четом, нашао изван непријатељског обруча, који је стезао главнину партизанских снага и народ. Он се тада, са својим борцима, пробио на Козару и помогао опкољеним јединицама. У току најтежих борби постављен је за команданта Трећег батаљона и заједно са члановима Штаба одреда организовао пробој из немачког обруча. Многи борци с Козаре упамтили су његов поклич у борби -„Удри! Разбуцај! Родило ти жито!“.

Када је формирана Прва крајишка ударна бригада, постављен је за команданта једног батаљона. Са Првом крајишком бригадом, учествовао је у борбама у централној Босни и борбама за Бихаћ, Сухачу, Босански Нови и Сански Мост. У току Четврте непријатељске офанзиве, Петар је постављен за команданта Дванаесте крајишке ударне бригаде, са којом је учествовао у првом нападу на Бањалуку, а затим у борбама током Шесте и Седме непријатељске офанзиве. После другог напада на Бањалуку, септембра 1944. године, постављен је за команданта Десете крајишке дивизије.

Крајем октобра 1944. године, његова дивизија је учествовала у борбама за ослобођење Травника. Када је, 20. октобра, у току тих борби погинуо Јосип Мажар Шоша, начелник Оперативног одјељења Петог ударног корпуса и јунак с Козаре, Петар Мећава се заветовао - „За Шошину смрт, Травник ноћас мора пасти!“. Погинуо је 22. октобра, у борбама на травничким улицама, када је тенк, у ком се налазио, погодила граната из последњег усташког упоришта у касарни. После тешких борби Травник је ослобођен, а овде су погинула три народна хероја са Козаре - Јосип Мажар Шоша, Лазар Марин и Петар Мећава.

Још за живота, 25. септембра 1944. године, одлуком Председништва АВНОЈ-а, одликован је Орденом партизанске звезде првог реда, а за народног хероја, постхумно је проглашен 27. јула 1945. године.

Петар Мећава је један од значајних фигура у сјећању народа Поткозарја и Кнежпоља, а који су били учесници НОР-а. Да је то тако, свиједочи и чињеница, да Основна школа у Костајници и даље носи његово име, док постоје улице са његовим именом како у Босни и Херцеговини, тако и у Србији, па тако на пример има улица у Бањалуци,[1] на Бановом брду (део Београда),[2] у Зрењанину,[3] Футогу код Новог Сада[4] и у Новим Козарцима код Кикинде.[5]

Референце

[уреди | уреди извор]

Литература

[уреди | уреди извор]