Пређи на садржај

Раде Зорић

С Википедије, слободне енциклопедије
раде зорић
Раде Зорић
Лични подаци
Датум рођења(1914-10-17)17. октобар 1914.
Место рођењаДоње Врточе, код Дрвара, Аустроугарска
Датум смрти8. фебруар 1996.(1996-02-08) (81 год.)
Место смртиБеоград, Србија, СР Југославија
Професијавојно лице
Деловање
Члан КПЈ од1935.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411954
Чингенерал-мајор
Херој
Народни херој од27. новембра 1953.

Одликовања
Орден народног хероја Орден братства и јединства са златним венцем Орден за војне заслуге са великом звездом
Орден заслуга за народ са сребрним зрацима Орден партизанске звезде са сребрним венцем Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Раде Зорић (Доње Врточе, код Дрвара, 17. октобар 1914Београд, 8. фебруар 1996), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-мајор ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Родио се у селу Доње Врточе, код Дрвара 17. октобра 1914. године. Бавио се кројачким занатом. У периоду од 1933. до 1938. године радио је у Београду и ту се упознао са омладинским покретом и активно је радио у УРС-овим синдикатима. Због својих активности примљен је у КПЈ већ 1935. године. Радио је на упућивању добровољаца у интернационане бригаде у Шпански грађански рат. Вратио се у Дрвар 1938. године где је радио као кројач, наставивши револуционарни рад. Постао је секретар партијске ћелије у родном месту 1941. године.[1]

Током рата учествовао је у устаничким борбама за ослобођење Оштреља 27. јула 1941. године и касније Срнетице. Средином августа 1941. године формиран је Дрварско-петровачки батаљон „Слобода”, а он постављен за политичког комесара чете. Истакао се за време усташко-домобраке офанзиве од 22. до 25. августа када је његова чета разбила непријатељску митраљеску чету и запленила 6 тешких митраљеза. Почетком 1942. године постављен је за команданта граховског батаљона „Гаврило Принцип”. У једној борби са италијанима код Ресановаца је рањен.[2]

Постављен је за команданта батаљона новоформиране Четврте крајишке бригаде. Учествовао је у свим борбама, а највише се истакао током Четврте непријатељске офанзиве на правцу Сански МостБосански Петровац. У мају 1943. године постављен је за команданта 4. крајишке бригаде и на тој дужности прошао је кроз Босну, Санџак, Црну Гору, Западну и Јужну Србију. Учествовао је у свим борбма које су у овом периоду вођене у регионима у којима је боравио.[2]

За одлично вођење бригаде у нападу на Бугојно у августу 1943. године похвалио га је Врховни командант НОВ и ПОЈ. Посебно успешне борбе бригаде је водила за време немачке офанзиве у децембу 1943 и јануару 1944. године. Истакао се у борбама које су вођене у Санџаку у марту и мају 1944. године и разбијању немачких снага на превоју Чакор. У августу 1944. године постављен је за команданта 45. српске дивизије у рејону Соко Бање. Са њима је учествовао у борбама у Источној Србији против Немаца и Бугара. Командовао је дивизијом и на Сремском фронту и учествовао у његовом пробоју.[2]

Након ослобођења завршио је Вишу војну академију ЈНА, а затим био на дужности команданта дивизије. Пензионисан је 1954. године у чину пуковника, а у пензији је постао генерал-мајор. Преминуо је у Београду 8. фебруара 1996. године.[2]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден братства и јединства првог реда, Орден за војне заслуге првог реда, Орден партизанске звезде другог реда и др.[3] Орденом народног хероја је одликован 27. новембра 1953. године.[2]

Референце

[уреди | уреди извор]

Литература

[уреди | уреди извор]