Пређи на садржај

Апатит

С Википедије, слободне енциклопедије
Апатит
Опште информације
КатегоријаМинерал
ФормулаCa5(PO4)3(F,Cl,OH)
Кристалне системеХексагонални
Идентификација
БојаПровидан до прозиран, обично зелен, ређе безбојан, жут, плав до љубичаст, ружичаст, браон.[1]
Кристални хабитусTabular, prismatic crystals, massive, compact or granular
Цепљивост[0001] indistinct, [1010] indistinct
ПреломConchoidal to uneven[1]
Тврдоћа по Мосу5[1]
СјајностVitreous[1] to subresinous
ОгребБео
Специфична тежина3,18 (+/- 0,05)[1]
Сјајност полирањемVitreous[1]
Оптичке особинеДвоструко преламајући, једноосно негативни[1]
Индекс преламања1,634 - 1,638 (+0,012, -0,006)[1]
Двојно преламање0,002-0,008[1]
ПлеохроизамПлави камен - јак, плави и жути до безбојног. Друге боје су слабе до врло слабих.[1]
Дисперзија0,013[1]
Ултравиолетна флуоресценцијаYellow stones - purplish pink which is stronger in long wave; blue stones - blue to light blue in both long and short wave; green stones - greenish yellow which is stronger in long wave; violet stones - greenish yellow in long wave, light purple in short wave.[1]

Апатит, је минерал који припада групи фосфата, и по хемијском саставу је хлорофосфат или флуорофосфат калцијума. Има велику примену као вештачко ђубриво.

Драги камен

[уреди | уреди извор]
Кристал апатита, Мексико.

Апатит се ретко користи као драги камен. Провидни камен чистих боја и онај који се свиласто пресијава (en:chatoyant) глатко се полира (en:cabochon).[1] Камен који се свиласто пресијава познат је као апатит мачје око,[1] провидни зелени камен познат је као аспарагусни камен,[1] а плави камен се назива мороксит (en:moroxite).[2][3] Кристали рутила могу да урасту у кристал апатита па у правом светлу изрезани камен показује ефекат мачјег ока.

Главна налазишта апатита квалитета драгог камена налазе се у:[1] Бразилу, Мјанмару и Мексику. Остали извори су:[1] Канада, Чехословачка, Немачка, Индија, Мадагаскар, Мозамбик, Норвешка, Јужна Африка, Шпанија, Шри Ланка и САД.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ Gemological Institute of America, (1995). GIA Gem Reference Guide. Gemological Institute of America. ISBN 978-0-87311-019-8. 
  2. ^ Streeter, Edwin W. (1898). Precious Stones and Gems (6th изд.). London: George Bell and Sons. стр. 306. 
  3. ^ Hurlbut & Klein 1985

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Streeter, Edwin W. (1898). Precious Stones and Gems (6th изд.). London: George Bell and Sons. стр. 306. 
  • Schmittner Karl-Erich and Giresse Pierre, 1999. Micro-environmental controls on biomineralization: superficial processes of apatite and calcite precipitation in Quaternary soils, Roussillon, France. Sedimentology 46/3: 463-476.
  • Hurlbut, Cornelius S.; Klein, Cornelis (1985). Manual of Mineralogy. ISBN 978-0-471-80580-9. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]