Пређи на садржај

Flavin mononukleotid

С Википедије, слободне енциклопедије
Flavin mononukleotid
Nazivi
Drugi nazivi
FMN
Identifikacija
3D model (Jmol)
ChEBI
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.005.150
E-brojevi E101a (boje)
MeSH Flavin+mononucleotide
UNII
  • Cc1cc2c(cc1C)n(c-3nc(=O)[nH]c(=O)c3n2)C[C@@H]([C@@H]([C@@H](COP(=O)(O)O)O)O)O
Svojstva
C17H21N4O9P
Molarna masa 456,344 g/mol
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY verifikuj (šta je ДаYНеН ?)
Reference infokutije

Flavin mononukleotid (FMN, riboflavin-5′-fosfat) je biomolekul koji se formira iz riboflavina (vitamina B2) enzimom riboflavin kinaza i funkcioniše kao prostetska grupa raznih oksidoreduktaza među kojima je NADH dehidrogenaza, kao i kofaktor bioloških foto receptora plavog-svetla. Tokom katalitičkog ciklusa, reverzibilna interkonversija oksidizovanih (FMN), semihinonskih (FMNH) i redukovanih (FMNH2) formi se odvija u raznim oksidoreduktazama. FMN je jači oksidicioni agens nego NAD i posebno je koristan zato što učestvuje u jedno- i dvo-elektronskim transferima.[3] U njegovoj ulozi foto receptora plavog svetla, (oksidovani) FMN se izdvaja od konvencionalnih foto receptora po tome što je signalno stanje a ne E/Z izomerizacija.[4]

  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ Donald Voet; Judith G. Voet (2005). Biochemistry (3 изд.). Wiley. ISBN 9780471193500. 
  4. ^ Z. Cao, V. Buttani, A. Losi and W. Gärtner (2008). „A Blue Light Inducible Two-Component Signal Transduction System in the Plant Pathogen Pseudomonas syringae pv. tomato”. Biophysical Journal. 94 (3): 897—905. doi:10.1529/biophysj.107.108977. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]