Пређи на садржај

Патуљаста планета

С Википедије, слободне енциклопедије
Патуљаста планете које је признала IAU и датуми њиховог открића

Церес (1801)

Плутон (1930)

Ерида (2005)

Макемаке (2005)
Хаумеа (2004)
Пет тела које је Међународна астрономска унија признала или именовала као патуљасте планете:[1]
Највећи познати објекти Којперовог појаса

Патуљасте планете су небеска тела дефинисана као посебна категорија на годишњој скупштини Међународне астрономске уније у Прагу 24. августа 2006. године[2]. Патуљаста планета је небеско тело које:

  • се налази у орбити око Сунца,
  • има довољну масу да сопственом гравитацијом надвлада силе чврстог тела тако да успостави хидростатичку равнотежу (готово сферног) облика (с тим да ће даље одлуке прописати прецизнију границу и сврставати тело или у ову или у неку другу категорију),
  • није очистило околину своје орбите за разлику од планета,
  • и које није сателит.

Ова класа објеката је уведена уз доста дискусије и полемике. Између осталог, критеријуми за патуљасту планету су доста непрецизни и клизни. Ниједно тело не може потпуно да очисти своју путању (чак и на Јупитеровој путањи постоји класа астероида Тројанци који се налазе у једној од Лагранжевих тачака). А поред тога не постоји никаква објективна граница да се одреди када је неко тело сфероидално, а када није. Ипак, постојала је потреба да се уведе оваква класа, да би се могла разликовати од традиционалних планета.[3]

Тренутно пет тела су проглашена патуљастим планетама: Церес у астероидном појасу између Марса и Јупитера, Плутон,[4] Хаумеа, Макемаке у Кајперовом појасу, и Ерида у расејаном диску. Дана 11. јуна 2008. године Међународна астрономска унија је увела нову подкласу патуљастих планета које круже око Сунца, али су удаљеније од Нептуна. Нова подкласа је добила име плутоиди. Такође је донета одлука о критеријуму када је неко тело плутоид. Критеријум се базира на његовој апсолутној величини сјаја која мора да буде већа од H = 1.

Израз патуљаста планета сковао је планетарни научник Алан Стерн као део тросмерне категоризације објеката планетарних маса у Сунчевом систему: класичне планете (великих осам), патуљасте планете и сателитске планете. Патуљасте планете су, према томе, првобитно замишљене као врста планете, као што и назив сугерише. Међутим, 2006. године је Међународна астрономска унија (IAU) тај термин усвојила као категорију потпланетарних објеката, део тросмерне рекатегоризације тела која круже око Сунца,[3] подстакнуте открићем Ерида, објекта који је више удаљен од Сунца од Нептуна и који је масивнији од Плутона, али је ипак много мањи од класичних планета. До тога је дошло након што су откривени бројни други објекти који су по величини упоредиви с Плутоном, што је довело до преиспитивања планетарног статуса Плутона.[5] Тако су Стерн и многи други планетарни геолози разликовали патуљасте планете од класичних планета, али од 2006. године IAU већина астронома потпуно је искључила тела попут Ерида и Плутона из пописа планета. Ова редефиниција онога што представља планету је наишла на похвале, али и критике.[6][7][8][9][10][11]

Историја концепта

[уреди | уреди извор]
Плутон и његов месец Харон
4 Веста, астероид на ивици величине патуљасте планете.[12]

Почевши од 1801. године, астрономи су између Марса и Јупитера открили Церес и друга тела која су деценијама сматрана планетима. Од тог времена и око 1851. године, када је број планета достигао 23, астрономи су почели да користе реч астероид за мања тела и потом су престали да их називају или класификују као планете.[13]

Са открићем Плутона 1930. године, већина астронома сматрала је да Сунчев систем има девет планета, заједно са хиљадама знатно мањих тела (астероида и комета). Скоро 50 година се сматрало да је за Плутон већи од Меркура,[14][15] али открићем плутоновог месеца Харона 1978. године, постало је могуће тачно измерити масу Плутона и утврдити да је она много мања од почетних процена.[16] Била је око једне двадесетине масе Меркура, што је Плутон учинило далеко најмањом планетом. Иако је још увек био више од десет пута масивнији од највећег објекта астероидног појаса, Церес је имао само петину масе земљиног Месеца.[17] Даље се показало да има неке необичне карактеристике, попут великог орбиталног ексцентрицитета и великог нагиба орбите, те је постало очигледно да је то другачије тело од било које друге планете.[18]

Деведесетих година 20. века су астрономи почели да проналазе објекте у истом простору простора као Плутон (што је данас познато као Којперов појас), а неке чак и даље.[19]

Подаци о патуљастим планетама

[уреди | уреди извор]

Подаци о пет објеката који испуњавају услове за класу патуљастих планета.

Редни број и Име Велика полуоса Пречник Маса Астероидни појас  Откриће 
1 Церера 413.715.000 km 2,766 АЈ 975×909 km 9×1020 kg Главни астероидни појас 1801.
134340 Плутон 5.906.376.272 km 39,482 АЈ (2.306 ± 20) km 1,305×1022 kg Којперов појас 1930.
136108 Хаумеа 6.484.000.000 km 43,335 АЈ 1.500 km 4,2×1023 kg Којперов појас 2004.
136472 Макемаке 6.850.200.000 km 45,791 АЈ 1.600-2.000 km 4×1021 kg Којперов појас 2005.
136199 Ерида 10.123.000.000 km 67,668 АЈ (2.400 ± 100) km ~1,6×1022 kg[20] Расејани диск 2005.

Критика нове класификације планета

[уреди | уреди извор]

И поред вишегодишњег рада Међународног астрономског савеза усвојена дефиниција је ипак спорна пошто последњи критеријум о рашчишћеној путањи планета није довољно прецизан. Тако на пример, Земља класификована као планета, још увек има око десет хиљада објеката у околини своје путање.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Pluto and the Developing Landscape of Our Solar System”. International Astronomical Union. Приступљено 11. 5. 2020. 
  2. ^ Оригинални текст резолуције, усвојен на годишњој скупштини Међународне астрономске уније 2006. у Прагу, Приступљено 15. 9. 2013.
  3. ^ а б IAU (24. 8. 2006). „Definition of a Planet in the Solar System: Resolutions 5 and 6” (PDF). IAU 2006 General Assembly. International Astronomical Union. Приступљено 26. 1. 2008. 
  4. ^ „IAU 2006 General Assembly: Result of the IAU Resolution votes”. 
  5. ^ Brown, Michael E.; Schaller, Emily L. (15. 6. 2007). „The Mass of Dwarf Planet Eris”. Science. 316 (5831): 1585. Bibcode:2007Sci...316.1585B. PMID 17569855. doi:10.1126/science.1139415. 
  6. ^ Koski, Olivia (27. 12. 2010). „Q&A: Astronomer Mike Brown on How He Killed Pluto”. Wired. Приступљено 12. 2. 2012. 
  7. ^ Perlman, David (25. 8. 2006). „Pluto demoted – from 9th planet to just a dwarf”. San Francisco Chronicle. Архивирано из оригинала 30. 7. 2010. г. Приступљено 12. 2. 2012. 
  8. ^ Kennedy, Stephanie (25. 8. 2006). „Pluto stripped of planet status”. "AM", ABC Local Radio. Приступљено 12. 2. 2012. 
  9. ^ Rincon, Paul (25. 8. 2006). „Pluto vote 'hijacked' in revolt”. BBC News. Приступљено 26. 1. 2008. 
  10. ^ Jorge Salazar (30. 11. 2009). „Alan Stern: 'A Chihuahua is still a dog, and Pluto is still a planet'. EarthSky (Earthsky Interviews). Приступљено 8. 12. 2009. 
  11. ^ Stern, S. Alan (1991). „On the number of planets in the outer solar system: Evidence of a substantial population of 1000-km bodies”. Icarus. 90 (2): 271—281. Bibcode:1991Icar...90..271S. doi:10.1016/0019-1035(91)90106-4. 
  12. ^ Vesta in Depth -- NASA
  13. ^ Mauro Murzi (2007). „Changes in a scientific concept: what is a planet?”. Preprints in Philosophy of Science (Preprint). University of Pittsburgh. Приступљено 6. 4. 2013. 
  14. ^ Mager, Brad. „Pluto Revealed”. discoveryofpluto.com. Архивирано из оригинала 22. 7. 2011. г. Приступљено 26. 1. 2008. 
  15. ^ Cuk, Matija; Masters, Karen (14. 9. 2007). „Is Pluto a planet?”. Cornell University, Astronomy Department. Архивирано из оригинала 12. 10. 2007. г. Приступљено 26. 1. 2008. 
  16. ^ Buie, Marc W.; Grundy, William M.; Young, Eliot F.; Young, Leslie A.; Stern, S. Alan (2006). „Orbits and Photometry of Pluto's Satellites: Charon, S/2005 P1, and S/2005 P2”. The Astronomical Journal. 132 (1): 290—98. Bibcode:2006AJ....132..290B. arXiv:astro-ph/0512491Слободан приступ. doi:10.1086/504422. 
  17. ^ Jewitt, David; Delsanti, Audrey (2006). The Solar System Beyond The Planets in Solar System Update : Topical and Timely Reviews in Solar System Sciences (PDF). Springer. ISBN 978-3-540-37683-5. doi:10.1007/3-540-37683-6. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 5. 2006. г. Приступљено 10. 2. 2008. 
  18. ^ Weintraub, David A. (2006). Is Pluto a Planet? A Historical Journey through the Solar SystemНеопходна слободна регистрација. Princeton, N.J.: Princeton Univ. Press. стр. 1–272. ISBN 978-0-691-12348-6. 
  19. ^ Phillips, Tony; Phillips, Amelia (4. 9. 2006). „Much Ado about Pluto”. PlutoPetition.com. Архивирано из оригинала 25. 1. 2008. г. Приступљено 26. 1. 2008. 
  20. ^ Brown, M.E. et al. 2006. Satellites of the Largest Kuiper Belt Objects. Astrophysical Journal, 639:L43-L46 More accurate work based on Dysnomia's orbit in preparation.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]